Početkom godine u Srbiji je počela primena dva nova zakona, koji su zapravo odgovor na regulatorne promene u EU. Reč je o zakonima o porezu na emisije gasova sa efektom staklene bašte i o porezu na uvoz ugljenično intenzivnih proizvoda. Prvi je kreiran po analogiji sa evropskim ETS, Sistemom trgovanja emisijama (Emission Trading Sistem), dok je drugi domaća verzija CBAM (Mehanizma za prekogranično prilagođavanje ugljenika), kojim se štiti domaća proizvodnja od nelojalne konkurencije iz zemalja gde ne postoji nikakav karbonski porez.
Ciljevi Zakona o porezu na emisije štetnih gasova mogu da se grupišu u tri segmenta. Prvi je da se postepeno, sistemski smanji industrijska emisija i podstakne dekarbonizacija domaće privrede i uvođenje tehnologija sa nižim ugljeničnim intenzitetom. Drugo, to je važan korak u približavanju evropskom klimatskom okviru i ispunjenju obaveza koje je Srbija preuzela u okviru Sofijske deklaracije o Zelenoj agendi za Zapadni Balkan, kao i u okviru Poglavlja 27. Konačno, to je strateško rešenje da se umanji odliv novca domaćih preduzeća kroz plaćanje CBAM, tako što bi porez koji plaćaju u skladu sa novim zakonom ostao u Srbiji, jer bi iznos za plaćanje CBAM bio umanjen za već plaćeni porez na ugljenične emisije.
I regulatorna obaveza i novi tržišni filter
Ostaje, naravno, da se sagleda koliki će biti neposredni finansijski efekti ta dva nova zakona na domaću privredu, ali će verovatno u početnoj fazi biti ograničeni. Razlog za to leži kako u relativno niskom početnom nivou oporezivanja i propisanoj ceni od četiri evra po toni emitovanog CO2, tako i u faznoj primeni i postepenom povećanju obaveza tokom vremena. Za razliku od domaće regulative koja tek ulazi u primenu, evropski klimatski mehanizmi, pre svega ETS i CBAM, već funkcionišu u praksi, a CBAM regulativa će od 2026. proizvesti i merljive posledice za preduzeća iz Srbije, koja izvoze robu sa liste CBAM na tržište EU.
Dekarbonizacija proizvodnje je neophodnost i globalni trend, a preduzeća koja budu čekala poslednji trenutak rizikuju nagli rast troškova i realnu mogućnost gubitka ključnih partnera ili isključenja iz dobavljačkih lanaca
Biljana Brajtvajt
U tom kontekstu CBAM je instrument kojim je EU uvela oporezivanje takozvanih ugrađenih emisija ugljen-dioksida za robu proizvedenu van EU i koja se nalazi na CBAM listi, a uvezena je na njeno tržište. CBAM je suštinski važan mehanizam kojim EU nastoji da zaštiti svoju proizvodnju u karbonski intenzivnim industrijama, uspostavljajući globalno drugačija pravila igre i podstičući ostatak sveta, ili bar one koji želi da trguje sa njom, da takođe pristupi dekarbonizaciji.
Osnovna logika CBAM je jasna: sprečiti premeštanje industrijske proizvodnje u zemlje sa blažim klimatskim pravilima i obezbediti jednake uslove konkurencije između evropskih i neevropskih proizvođača. S obzirom na to da kompanije unutar EU kroz ETS već plaćaju cenu emisija, cilj je da i proizvodi koji ulaze na evropsko tržište snose uporediv trošak, u skladu sa emisijama nastalim tokom njihove proizvodnje. U prvoj fazi, CBAM se primenjuje na sektore sa najvišim emisijama: cement, gvožđe i čelik, aluminijum, đubriva, električnu energiju i vodonik.
Oporezivanjem emisija ugljen-dioksida postaje i monetarna kategorija. Delom je to posledica regulatornih promena EU, na koje Srbija mora da odgovori, pogotovo uzimajući u obzir važnost EU kao trgovinskog partnera
Radman Šelmić
CBAM nije samo regulatorna obaveza, već i novi tržišni filter. Emisije gasova sa efektom staklene bašte postaju merljiv i uporediv element konkurentnosti, koji sve češće ulazi u cene, ugovorne odnose i procene rizika. Evropski kupci i investitori već sada prave razliku između dobavljača koji mogu da pruže pouzdane podatke o emisijama i imaju jasne planove smanjenja ugljeničnog otiska, i onih koji to ne mogu. U tom smislu, CBAM ne testira samo ugljenični intenzitet proizvoda, već i institucionalnu zrelost država u pogledu reakcije i adaptacije regulatornih okvira, kao i samih preduzeća u pogledu smanjenja emisija, upravljanja podacima, rizicima i dugoročnim promenama poslovnih procesa i modela ka dekarbonizaciji.
Emisija gasova kao ekonomska kategorija
Prelazni period je trebalo iskoristiti za utvrđivanje početnog stanja, razumevanje regulatornih zahteva, prikupljanje podataka i započinjanje internih promena koje će održati konkurentnost preduzeća, objašnjava Biljana Brajtvajt, izvršna direktorka kompanije Sustineri Partners i osnivačica Adria Future Summit. Preduzeća koja su ovaj period shvatila kao pripremu za novo tržišno okruženje suočiće se, kaže, sa znatno manjim pritiskom kad počne puna primena CBAM.
„Dekarbonizacija proizvodnje je neophodnost i globalni trend, a preduzeća koja budu čekala poslednji trenutak rizikuju nagli rast troškova, složenije zahteve i realnu mogućnost gubitka ključnih partnera ili isključenja iz dobavljačkih lanaca. U prelaznom periodu, do kraja 2025, izvoznici su bili dužni da izveštavaju o ugrađenim emisijama u svoje proizvode, a evropski kupci testirali su sopstvene mehanizme izveštavanja. U 2026. počela je faza naplate ugrađenih emisija, a njen procenat će postepeno rasti, sa ciljem da se do 2034. potpuno izjednači sa ETS sistemom“, objašnjava Brajtvajt.
Emisija gasova postaje element konkurentnosti, koji sve češće ulazi u cene, ugovorne odnose i procene rizika. Evropski kupci već sada prave razliku između dobavljača koji mogu da pruže pouzdane podatke i imaju jasne planove za smanjenje emisije i onih koji to ne mogu
U tom širem okviru, novi srpski zakoni imaju funkciju da spreme domaća preduzeća i lance dobavljača na novu globalnu realnost, u kojoj su emisije gasova ekonomska kategorija. Početni nivo oporezivanja predložen je na relativno niskom nivou, uz postepeno povećanje, sa ciljem približavanja evropskim cenama ugljenika do kraja decenije. Dugoročna ambicija je približavanje evropskom sistemu do 2050. Međutim, ovakav pristup ostavlja značajan vremenski prostor u kojem domaća regulativa neće imati snažan finansijski efekat, dok CBAM već sada proizvodi konkretne posledice za srpske izvoznike.
Poreski krediti kao vrsta olakšica
Uvođenje poreza na emisije u tom smislu jeste očekivan potez, ali za veliki deo privrede ostaje nedovoljno operativan. Za kompanije, posebno iz energetski intenzivnih sektora, jednako je urgentno pitanje da li će paralelno sa fiskalnim opterećenjem biti uspostavljeni mehanizmi koji im u praksi omogućavaju finansijsku, pa i tehnološku podršku u pogledu smanjenja emisija.
Doduše, i postojeći zakon predviđa podršku obveznicima u domenu dekarbonizacije, a predviđa i poreski kredit kao vrstu olakšice. Industrija već ukazuje na potrebu formiranja takvog namenskog fonda za dekarbonizaciju, kao i omogućavanja izgradnje sopstvenih proizvodnih kapaciteta za električnu energiju u obimu koji odgovara njihovim realnim potrebama za energijom. Bez takvih instrumenata, porez ostaje dodatni trošak, a ne alat za tranziciju.
Industrija već ukazuje na potrebu formiranja namenskog fonda za dekarbonizaciju i da im se omogući izgradnja sopstvenih kapaciteta za proizvodnju električne energije, koja odgovara njihovim realnim potrebama. Bez toga taj porez biće dodatni trošak, a ne alat za tranziciju
„Zakon se uvodi u pokušaju da se ublaže ili kompenzuju troškovi srpskih izvoznika zbog pune primene CBAM od 1. januara. Logika je jasna: ukoliko se deo cene ugljenika plati u zemlji porekla, taj iznos bi, u praksi, trebalo da se prizna prilikom obračuna CBAM obaveza na granici EU. Međutim, da bi ovakav mehanizam zaživeo, neophodno je da EU prihvati domaći sistem oporezivanja emisija kao uporediv i kredibilan, što nije automatski proces i zahteva dodatne pregovore i potencijalna usklađivanja. Takođe, očekuje se da Evropska komisija obelodani standarde koje bi nacionalni mehanizmi oporezivanja emisija u bilo kojoj državi u svetu trebalo da ispune da bi ih EU priznala“, objašnjava Brajtvajt.
U praksi to znači da evropske kompanije za robu uvezenu iz Srbije moraju da podnose CBAM izveštaje i da, samim tim, zahtevaju od dobavljača precizne, proverljive i uporedive podatke o ugrađenim emisijama proizvoda, što uključuje količine isporučene robe, stvarne emisije iz proizvodnih procesa, indirektne emisije povezane sa potrošnjom električne energije, kao i informacije o eventualnim troškovima ugljenika plaćenim u zemlji porekla.
Emisije, dakle, više nisu tehnički detalj rezervisan za specijalizovane timove, već postaju novi instrument konkurentnosti na EU tržištu. Kompanije koje ne mogu da dostave pouzdane podatke povećavaju regulatorni i finansijski rizik za svoje kupce u EU, a u velikom broju slučajeva gube tržišnu prednost u odnosu na konkurente koji su se na vreme prilagodili.
Radman Šelmić, savetnik predsednika PKS, ukazuje da se kreira nova globalna ekonomska infrastruktura u kojoj se emisije ugljenika oporezuju i postaju ne samo ekološka nego i monetarna kategorija. Delom je to posledica regulatornih promena EU, a Srbija mora da odgovori tom izazovu, pogotovo uzimajući u obzir važnost EU kao trgovinskog partnera.
Ako se deo cene ugljenika plati u zemlji porekla, taj iznos bi, u praksi, trebalo da se prizna prilikom obračuna CBAM obaveza na granici EU. No, da bi tako bilo neophodno je da EU prihvati domaći sistem oporezivanja kao uporediv i kredibilan, što zahteva dodatne pregovore
„Takođe, važno je razoružati neoliberalnu paradigmu u smislu vere u karbonsku šok terapiju, po kojoj će se preduzeća sama, bilo gde u svetu, pa i u Srbiji, prilagoditi toj novoj globalnoj utakmici bez pomoći države. Dva nova domaća zakona su korak u dobrom pravcu, ali je važno ostaviti otvorena vrata za kreiranje nekog Zelenog fonda u budućnosti, koji bi transparentno omogućio reinvestiranje novca od prikupljenog poreza u dekarbonizaciju preduzeća kroz čitav spektar instrumenata, povoljnih kredita ili subvencija, državnih garantnih šema i grantova“, zaključuje Šelmić.
