Dok vi po Srbiji sluđujete naivne, ne bi li na lokalnim izborima glasali za vas, vaš buldožer – od našeg glavnog grada – pravi grad za sprdanje. Kad su izbori u pitanju, Beograd je malo teže pokrasti, ali ga je lako unakaziti. I toga ste se latili. Ruženjem Beograda, vi se građanima svetite. Ćacilend je oproban model. Trostruke metalne ograde i vaši ljudi zatvoreni u tor. Milom ili silom, pristali su na vaše lelemuđenje i vaše poniženje. Talibani i oni koji ih podržavaju, nisu naseli da ih kupite i to vas je razjarilo. Zato ste odlučili da svoje pristalice iz tog tora pustite, a da protivnike zatvorite. A, pre toga, da nas sludite. Da nas u krug vrtite – pre nego što nas ogradite.
I… krenuo je vaš buldožer od besmislenih kružnih tokova. A, kad je počeo da trpi kritike stručnih ljudi, samo što nije zavapio poput Arhimeda – ne dirajte moje krugove. Srećom, u školi nije stigao do te lekcije. Pominjanje slavnog naučnika – uz ime neznalice koji naš grad uređuje po zastarelim krojevima Burde, nije umesno. Ali, otme se… Odlepimo od muke – pa okrenemo bes na zezanje. A i kako bi drugačije? Umesto rasterećenih ulica – zaglavljeni autobusi, veći u prečniku od tog kružnog prcvoljka. Automobili stoje… Kolaps. Psovke… Haos.
Urušavanje starog Beograda i njegove istorije, krenuli ste od Trga Republike. Još pre ovog nesrećnog kičastog sata, koji radi po principu – koliko para toliko muzike. Čime je ovaj trg zaslužio da ga uništite? Zašto su vidljivije prljave kamene ploče – nego spomenik Knezu Mihailu? Zašto je spomenik očerupan? Njegovu autentičnu ogradu, onaj crni masivan metalni lanac kojim je bio okružen – prilikom rekonstrukcije, neko je drpio. Uzeo ga i ukrasio – svoju prokletu avliju. Istoimeni roman Ive Andrića, vraća nas u prošla vremena, kad je pravda bila utopija i kad je bila san mnogih… S tim, što s vama na čelu države i danas isto sanjamo. Da li ste taj metalni lanac, vi drpili? Ubeđeni, da ako deo istorije unesete u svoj dom, automatski postajete i istorijska ličnost? Ako je tako, razočaraću vas. Zbog toga se završava u sudskim, a ne u školskim knjigama.
Krenuli ste od Trga Republike. Još pre ovog nesrećnog kičastog sata, koji radi po principu – koliko para toliko muzike. Čime je ovaj trg zaslužio da ga uništite? Zašto su vidljivije prljave kamene ploče – nego spomenik Knezu Mihailu?
Preskupe Vesićeve kocke na tom trgu, postavljene su da traju sto godina. Kad pre prolete to vreme??? Da li da menjamo svoja dokumenta i da na svoje godine dodamo – plus sto? Ne. Nećete nas uvući u ludilo. Od početka je počelo traljavo. Kocka ima šest strana. Koliko pameti treba da imaš, ili – koliko glup treba da budeš, pa da svaku kocku šest puta preslažeš, ne bi li pogodio kako da je staviš? Već posle mesec dana – na ulici rupe, krateri… Oštećeni automobili, uganute noge… Problem ste rešili, tako što ste ih nedavno prelili slojem asfalta. Devedeset sedam godina pre Vesićeve procene. Da li to lud zbunjenom nešto radi ili se vi igrate iz dosade?
U svakom slučaju, vi ne volite Beograd. Zakrpe. Izbočine. Udubljenja. Tezge. Drveni kućerci. I ograde. Ograde. Ograde… To je Trg Republike. To je Knez Mihailova. To je centar grada. Od Studentskog trga, preko Terazija, Zelenog venca, do Trga Nikole Pašića i tako redom – do Brankovog mosta. I opet jedna asocijacija na Andrića. Znakovi pored puta. Andrić istražuje načine na koji se oblikuju ljudski životi, pod uticajem istorije, društva, kulture… Pošto vi naše živote krojite po svojoj volji, zatvarajući nas u torove, umesto saobraćajnih, postavite svoje znakove. Recimo… Grad – sa ograđenim ljudima. Grad – sa izbrisanom prošlošću. Grad – bez budućnosti. Grad – u kojem je bitniji sat koji statira, nego galerije, muzeji, pozorišta… Stavite i svoj potpis. Jer, vi ste taj koji ovaj grad ubija. Vi ste taj koji ubija ljude…
Na sredini ulica postavili ste uzdignuća, širine i visine trotoara. Čemu? Da građani lome noge? Kad ste shvatili da ćete povređenima plaćati odštete, uzeli ste mustru na Novom groblju i na ta udignuća postavili ste te crne metalne grobljanske ograde. Nigde u svetu nisam videla ništa morbidnije. Ne kapiram ni čemu služe. Da s jedne strane šetaju naši građani, a s druge ovi, koje ste kao jeftinu radnu snagu uvezli? Ili – da odvojite one koji vole vas, od onih koji vole talibane? Ili da podelite muškarce od žena? Decu od odraslih? Plave od tamnokosih?… Podele su vaša specijalnost. Na tome opstajete na vlasti.
Zašto je spomenik očerupan? Njegovu autentičnu ogradu, onaj crni masivan metalni lanac kojim je bio okružen – prilikom rekonstrukcije, neko je drpio. Uzeo ga i ukrasio – svoju prokletu avliju
U međuvremenu, počeli ste ograde da ukrašavate. Bolje da niste. Stavili ste žardinjere. A u žardinjere – cveće. Uglavnom veštačko. Grobljansko. To grobljansko ne vene, a prirodno se smandrljalo. Bez vode. Nema ko da ga zalije. Sem mi, svojim suzama – pitajući se – zašto od Beograda pravite grad duhova? Još samo da umesto uličnog osvetljenja, postavite kandila i popalite sveće i da utisak pojačate – do daske. Da ga zakucate tom morbidnom gvožđurijom. I da ga iznajmljujete strancima za horor filmove.
Ljudi hodaju i voze, ne znajući kud da skrenu, a da ne nalete na metalnu ogradu. Te crne mrtvačke metalne ograde začele su se kad ste Kušneru obećali Generalštab, pa ste ispred uništenog kulturnog spomenika zasadili travu. Ali ne veštačku. U ovom slučaju bili ste izdašni. Zelenu travu doma svog – koji ste imali nameru da prodate, ogradili ste niskom metalnom ogradom, koja je stilom odskakala od Dobrovićevog zdanja – koje ste prisvojili. Ali, koga briga za stil? Ta ograda bila je Gašićev ručni rad. Gašićev hekleraj. Made in vaš tadašnji vojni ministar.
Najnovije remek delo horti-ne-kulture, nalazi se na Brankovom mostu. Stavili ste ogradu, kao zabranu za skretanje sa mosta u Pop Lukinu. I to vam nije bilo dovoljno. Nakačili ste žardinjere sa cvećem, koje je pre cvetanja uvelo. A, onda ste se setili tepiha iz svog detinjstva, kad su se tepisi kačili na metalne šipke i udarali praherom. Preko tih čemernih ograda, prebacili ste tepihe od veštačke trave, koje nije potrebno zalivati. Horor – koji može da izazove saobraćajku. Jer, ljudi se krste i levom i desnom, ispuštaju volane. Gledaju s nevericom – taj kičeraj, te mučne tepihe, koje kao da su kačili ljudi sa povezom na očima. Talasasti. Nakrivljeni. Nejednaki… Kad dune košava, biće leteći. Okitiće vaš omiljeni Beograd na vodi.
Vi ne volite Beograd. Zakrpe. Izbočine. Udubljenja. Tezge. Drveni kućerci. I ograde. Ograde. Ograde… To je Trg Republike. To je Knez Mihailova. To je centar grada. Od Studentskog trga, preko Terazija, Zelenog venca, do Trga Nikole Pašića i tako redom – do Brankovog mosta
Vozači u celom gradu, voze na slepo. Kaže mi taksista, da kad iz Kraljice Natalije želi da skrene u Prizrensku, nema pregled od žardinjera, koje su naređane u visini osrednjeg objekta. Trebalo bi da vozi kamion, da bi žardinjere nadvisio. Sa svojim autom mora metar i po da izađe u Brankovu, i ako neko vozi Brankovom u Prizrensku, umesto na primljenu adresu – taksista s putnicima, završava u Urgentnom. Vaša nehumanost dostiže vrhunac u slučaju vozila hitne pomoći i vatrogasnih vozila. Onemogućili ste im da neometano i urgentno rade svoj posao. Bitniji su vam metalni stubovi, nego životi…
Zbog tih pregrada, u slučaju bilo kakvog protesta, ljudi bi masovno ginuli. Ne od vaših batinaša. Ni od vašeg zvučnog topa. To smo savladali… Već zato što bi život okončali, nabodeni na te grobljanske ograde. Uz to, prekriveni veštačkim cvećem – kako i dolikuje mrtvima.
Desi li se, bićete odgovorni. Jer, vi ste centar Beograda pretvorili u torove. A nas koji podržavamo talibane – smišljeno ste ubili. Ne metkom, već ogradom.
