Da je u Srbiji teško razlikovati kriminalca od policajca čak i kad su uniformisani, uopšte nije vest, već dobro poznati fenomen, uslovljen odsustvom funkcionalne unutrašnje kontrole u MUP, a pre svega zloupotrebama policije u političke, kao i druge sa njom povezane – lukrativne svrhe. Jednako tako, nije tajna ni da policija daje obezbeđenje kontroverznim biznismenima, pojedinim ugostiteljskim objektima, političarima i njihovim porodicama, ali i da podjednako kao političari na vlasti, često uživa imunitet od krivičnog gonjenja, na štetu javnog interesa ili osnovnih prava građana.
Iskustvo koje je kao dvadesetdvogodišnji mladić imao sagovornik Radara, kada ga umalo nije ubio policajac van dužnosti u jednom od beogradskih lokala, paradigmatično je u ovom kontekstu, na mnogo načina.
Danas, Lazar Ludajić živi u Nemačkoj i govori sa rezignacijom o pravnom sistemu države koju je napustio, dok je policajac koji ga umalo nije ubio Velimir Ilibašić, i dalje pripadnik policije i prvi pratilac ministra unutrašnjih poslova Ivice Dačića.
Na licu našeg sagovornika koji je jedne junske večeri 2014. godine u restoranu Time Out na Adi Ciganliji, imao susret sa policajcem van dužnosti koji umalo nije preživeo, danas više nema tragova straha. Moguće i zbog toga što je svoj život nastavio da gradi u Nemačkoj gde mu je iskustvo pokazalo da takvo bezakonje sa kojim se susreo u svom rodnom gradu, nije moguće bez posledica za one koji ga čine.
Policajcu Velimiru Ilibašiću koji ga je napao i skoro ubio, srpski sudovi odredili su kaznu od šest meseci kućnog pritvora (bez elektronskog nadzora), pa se tako, umesto da taj incident bude kraj njegove policijske karijere, ona nesmetano nastavila. Može se smatrati da je napredovao jer je desetak godina kasnije dobio poziciju prvog pratioca ministra unutrašnjih poslova.
„Lekar je rekao mojoj majci da me nije spasio on, već Bog“, govori Lazar Ludajić za Radar pokazujući desetak santimetara dugačak ožiljak na stomaku koji je ostao posle hitne lekarske intervencije u kojoj mu je odstranjena slezina. Zbog obilnog unutrašnjeg krvarenja Lazar je u nekoliko navrata posle incidenta u kome je teško pretučen, gubio svest, a prema svedočenju lekara koji je vodio intervenciju da je Hitna pomoć kasnila desetak minuta, više ga ne bi bilo.
Zbog smanjene radne sposobnosti, odnosno invaliditeta koji je nastupio posle prebijanja, odbijen je na konkursu za posao u policiji za koji se ranije opredelio i konkurisao, početkom te 2014. godine. Večeri kada su njegov život i život njegove porodice zauvek promenjeni ništa nije najavljivalo takav razvoj događaja:
„Kada smo ušli u lokal, nismo imali sto i šetali su nas sa jednog mesta na drugo, ne znamo zbog čega iako je bilo mesta i nekoliko praznih stolova“, govori naš sagovornik. „Nismo dali apsolutni nikakav povod da budemo sankcionisani, ni ja ni moji drugari, ali je u jednom trenutku došla hostesa i rekla da moramo da napustimo restoran, ne govoreći nam uopšte zbog čega. Popili smo po jedno pivo, samo što smo došli u klub. Drugar je pitao za razlog. Onda je odgovorila da su joj tako rekli i da neće da se raspravlja s nama, već će pozvati obezbeđenje.“
Skinuo je kaput, izvadio pištolj i postavio ga na sto ispred sebe. Nije mi bilo svejedno, zbunio sam se, a taj oficir policije mi je rekao da nastavim. Dok sam govorio Ilibašić se smejao i neprestano mi je upadao u reč, sugerišući da sam sve izmislio
Lazar Ludajić
Neposredno potom grupi momaka u kojoj je bio i Lazar prišao je pripadnik obezbeđenja i rekao da moraju napolje, a na ponovljeno pitanje zbog čega, nije dat nikakav odgovor. Iako bez jasne ideje zbog čega, mladići su krenuli ka izlazu, a Lazar je bio među poslednjima u grupi.
„Moji drugari su već izašli, i kada sam ja bio na samom izlazu, osetio sam da me je neko snažno uhvatio za vrat sa leđa. Sklonio sam ruku i okrenuo se. Video sam Ilibašića i pitao ga zbog čega me udara, nakon čega me je opsovao i zapretio da ćutim. Pritom ni u jednom trenutku nije rekao da je on policajac. Pitao sam u čemu je problem i zbog čega nas sad, dok nas izbacuju, još udaraju i psuju. Onda je počeo da me udara rukama i nogama dok sam se povlačio unazad, video sam još nekoliko krupnih momaka iza njega kojima ja, kao ni njemu, nisam mogao ništa. Povlačio sam se unazad pokušavajući da se zaštitim. Iza mene je bio neki zidić na koji sam seo, a on je nastavio da me udara, sve dok ga neko sa strane nije opomenuo i zaustavio. Probao sam da ustanem i krenuo preko trave da nađem drugare, jer su nas razdvojili. Krenuo sam da hodam držeći se za stomak, nisam imao vazduha. Mislio sam da će me proći, naišao sam na jednog od drugara i rekao mu ’hajde da idemo, ovi će nas poubijati’.“
Pošto je bio odvojen od svojih prijatelja koje je obezbeđenje odguralo na drugu stranu, ponovo je iza sebe čuo glas koji ga je upozoravao da mu je već rečeno da se skloni. Čim se okrenuo dobio je još jedan udarac pesnicom od koga je izgubio svest.
„Kada sam došao sebi video sam da me drugari nose prema putu kako bi pozvali taksi. Rekao sam ’čekajte sekund, moram malo da legnem’ i onda su shvatili da moraju da zovu Hitnu pomoć jer sam ponovo počeo da gubim svest.“
Lazara je Hitna pomoć prevezla na Urgentni centar gde je dijagnostikovano unutrašnje krvarenje, a slezina je morala odmah biti odstranjena.
Nekoliko meseci posle događaja, a pre nego što je suđenje počelo, advokat Dušan Milenković iz kancelarije Gorana Petronijevića koga je angažovala Lazareva porodica javio mu je da je dobio poziv da ode kod starešine policajca koji ga je pretukao i da izjavu.
„Bio sam ubeđen da će on kao moj tadašnji advokat otići sa mnom. Kada sam ga nazvao nekoliko dana pre zakazanog datuma rekao mi je da on nikako neće moći da dođe i da nema ko da ga zameni. Pitao sam kako ću da idem u policiju sam da dajem izjavu, a on mi je rekao ’idi slobodno, nemaš problema nikakvih, to je sve sređeno’.“
Lazar je otišao sam na zakazani razgovor u policiju u Sarajevskoj ulici, a pošto se javio rečeno mu je da sačeka nekoliko minuta.
„Tek pošto sam započeo razgovor sa njegovim komandantom, policajac Ilibašić je ušao u kancelariju, a pre nego što je seo pored svog pretpostavljenog za sto za kojim smo razgovarali, skinuo je kaput i na moje zaprepašćenje izvadio pištolj i postavio ga na sto ispred sebe. Nije mi bilo svejedno, zbunio sam se, a taj oficir policije mi je rekao da nastavim. Dok sam govorio Ilibašić se smejao i neprestano mi je upadao u reč, sugerišući da lažem i da sam sve izmislio. To je trajalo sve dok nisam rekao da neću da dajem nikakvu izjavu dok je on u prostoriji. Tek onda mu je rekao da izađe. Ispričao sam mu šta se dogodilo, ali očigledno ni taj komandir nije imao nameru da bilo šta istraži.“
Razočaranje ponašanjem njegovog tadašnjeg advokata nastavilo se i tokom suđenja. Sve je kulminiralo pravosnažnom presudom Ilibašiću koji je osuđen na šest meseci kućnog pritvora:
„Na suđenju on je bio potpuno opušten i čak je rekao da nikoga nije udario te večeri iako smo došli do snimka na kome se vidi da me udara u glavu. Pre nego što je okončano čitanje presude ustao sam i rekao da je ova država otišla u ofsajd i izašao iz sudnice. Prišla mi je jedna žena koja je sedela pored sudije i rekla da mi se ona izvinjava i da je taj policajac trebalo da dobije mnogo veću kaznu. Ali to nije bila nikakva satisfakcija.“
Posle samog incidenta Lazar je izbegavao da odlazi na Adu, a neposredno pre okončanja suđenja odlučio je da napusti Srbiju. Pre nekoliko meseci na jednom od portala studentskog protesta prvi put je javno ispričao šta mu se dogodilo, pošto je video policajca koji ga je napao i promenio mu život, u pratnji ministra Dačića.
