Kultura je u opasnosti. Odavno srpska kultura nije bila pod tako frontalnim napadom jedne vlasti. Režim je razumeo da postoje dve zajednice, nejednake po snazi, brojnosti i uticaju, u kojima su gotovo svi protivnici ili neistomišljenici vlasti. Jedno je prosveta – od osnovnih škola do univerziteta – velika prosvećena zajednica koja ne prihvata stanje u društvu. Režim se zato besprimerno ustremio na obrazovne institucije i one kojih ih čine.
Druga zajednica je malobrojnija, samim tim i manje uticajna, ali njen skoro jednodušan glas, ipak, postoji u javnosti. To je kulturna zajednica. Prepoznajući je kao svog neistomišljenika, režim je uveo ekonomske sankcije srpskoj kulturi. Ideja je da se čitavi sektori kulture ekonomskim sankcijama iscrpu i tako sklone sa scene.
Odnos društva i države prema kulturi definiše politički sadržaj društva i prirodu dominantne politike. Napad na kulturu i umetnost uvek je napad na slobodu. Nije drugačije ni u našem slučaju.
Dok su Bitef i Fest otkazani da bi se potisnuli i ućutkali nezavisni, slobodni i kritički orijentisani glasovi, iz istih razloga su temeljno napadnute i dve dugotrajne institucije u oblasti književnosti i izdavaštva. Jedna je Otkup knjiga za javne biblioteke u Srbiji, a druga Sajam knjiga
Ne zavaravajmo se: sistematično potiskivanje kulture od strane vladajućeg režima nije nikakav incident. To je suzbijanje kritičkog potencijala savremene srpske kulture u korist režimske kulture i partijskog folklora. Ovaj režim je u potpunosti ravnodušan prema interesima društva. A kultura je ne samo istinski interes već i jedno od najvažnijih ostvarenja modernog srpskog društva.
Autoritarni režimi ne znaju šta da rade sa savremenom kulturom. Ako je ostave na miru i prepuste njenoj sudbinu, ona njih neće ostaviti na miru. Ako ne uspeju da je potčine, onda žele da je do kraja poraze.
Pošto je nacionalna politika režima kolabirala i kapitulirala na svim drugim poljima, onda se u kulturi sprovodi privid nacionalne politike ne bi li se tako stvorili makar kakvi ostaci nacionalnog legitimiteta režima
Poslednjih godinu dana, posle nekoliko sezona u kojima je bilo i varljivih zatišja i jednako varljivih kompromisa, prisustvujemo tom čeonom sudaru kulture i vlasti, koja u kulturi vidi svog prirodnog protivnika. Kultura je marginalizovana, jer se ne uklapa u postojeći poredak. U tome se razlikuje pozicija kulture u odnosu na stubove režima, kič i estradu, koji su savršeni saveznici propagande i elementi anestezirajućeg rijaliti programa koji je postao zamena za kritičku javnost.
Populizam je stalni i formativni uzrok otpora naprednjačkog režima prema kulturi. Uostalom, potisnuta kultura jedan je od uslova uspona populizma. Otuda naprednjački režim preko svojih propagandnih medija promoviše razobručenu i nižerazrednu zabavu čija je uloga da snizi ukus, potopi javnost i normalizuje svaku vrstu javnog događaja. Operativni uzrok otpora prema kulturi jeste većinska podrška kulture pobunjenom društvu. Režim nema kulturne potrebe, niti želi prisustvo kritičkog mišljenja u javnosti. Režim doživljava kulturu kao neprijatelja. To su dovoljni povodi za napad režima na savremenu srpsku kulturu i njene institucije i programe, kreativnu maštu i kritički duh stvaranja.
Budžet za kulturu ne odgovara realnim potrebama kulturnih institucija, zemlji veličine Srbije i obimu postojećih kulturnih potreba, niti stvaranju novih kulturnih potreba u društvu. Da nisu možda vremena teška upravo zbog toga što tako dugo nema novca za kulturu
Nekoliko je oblika režimskog napada na kulturu. Jedno je već pomenuta marginalizacija. Kada se napravi medijski i društveni ambijent u kome kultura nije vidljiva, onda ona neće biti uticajna. Što je još gore, teže će održavati kontakt s publikom. To je utoliko opasnija intervencija u pitanja kulture jer se jednim delom uklapa u globalnu marginalizaciju kulture. Otkazivanje višedecenijskih kulturnih manifestacija, samo je jedan vid potiskivanja kulture iz javnosti i njene medijske, ekonomske i društvene marginalizacije. Dok su Bitef i Fest otkazani da bi se potisnuli i ućutkali nezavisni, slobodni i kritički orijentisani glasovi, iz istih razloga su temeljno napadnute i dve dugotrajne institucije u oblasti književnosti i izdavaštva. Jedno je Otkup knjiga za javne biblioteke u Srbiji. Ostaće zabeleženo da je Ministarstvo kulture konkursnim pravilima i netransparentnom procedurom sprečilo čitaoce da u bibliotekama u svojim mestima nađu većinu najvažnijih knjiga objavljenih u protekle dve godine na srpskom jeziku. Drugo je Sajam knjiga. Insistirajući na neprihvatljivim uslovima i pogotovu na poklapanju termina Sajma s godišnjicom pada nadstrešnice i novosadske tragedije, organizatori su doveli značajan deo pisaca i izdavača do odluke da ne učestvuju na Sajmu knjiga. Još je važnije što to nije prihvatila ni javnost, pokazujući iznova da kulture ni u boljim, ni u gorim vremenima nema bez kritičke supstance i glasa otpora.
Obnavljajući zahtev za političku podobnost, za koji se verovalo da je ostao u vremenima jednopartijske ideološke države, režim želi da pokori kulturu i da je pretvori u običan segment totalne propagande koja je u ovoj zemlji uspostavljena nedugo posle 2012.
Drugo je nedovoljan budžet za kulturu i obustavljanje konkursa za kulturu. Ekonomskom pritisku i ekonomskim sankcijama nisu izloženi samo nezavisna kulturna scena i privatne institucije kulture već neretko i državne institucije kulture. To je potpuno novi momenat. Tako nešto nije rađeno ni u vreme komunizma, ni u vreme Miloševića. Raniji režimi su smenjivali upravnike pozorišta ako bi se procenilo da su prešli neku zamišljenu ili stvarnu granicu umetničkih sloboda, ali nisu uništavali pozorište kao instituciju. U sadašnjim okolnostima Sterijino pozorje od svog osnivača nije dobilo sredstva za održavanje, što je oblik kazne prema pozorištu kao pobunjenoj profesiji.
Budžet za kulturu je nedvosmislen izraz statusa koji kultura ima u društvu i u trenutnom poretku. Da kultura ima bolji status i da se prepoznaje njen značaj za razvoj društva, onda bi i budžet za kulturu bio izražen procentom koji barem počinje jedinicom, a ne ponižavajućom nulom. Marginalizacija kulture, koja nije samo naša specijalnost, posebno je opasna u nedovoljno razvijenim i podeljenim društvima, bez ikakvog unutrašnjeg konsenzusa i bez jasnog smera u kome se kreće. Vrlo je teško, gotovo nemoguće, voditi kulturnu politiku s tako malim budžetom. Budžet za kulturu ne odgovara realnim potrebama javnih i privatnih kulturnih institucija, zemlji veličine Srbije i obimu postojećih kulturnih potreba, niti stvaranju novih kulturnih potreba u društvu. Obično se kaže da su vremena teška i da zbog toga nema novca za kulturu. Ali možda je trenutak da se zapitamo: da nisu možda vremena teška upravo zbog toga što tako dugo nema novca za kulturu?
Treće je politička raspodela tog nedovoljnog budžeta za kulturu. Dok se u jednom periodu vlast trudila da stvori privid procedure i transparentnosti, pa su na konkursima za podršku kulturi kakvu-takvu podršku dobijali i projekti izvan režimske „strane sveta“, poslednjih godina ti prividi su nestali. Ako se neki projekat može dovesti u vezu s bilo kojim kritičarem vlasti, pa ponekad i sa onima koji se zovu neutralnima, onda će svaka podrška biti uskraćena nezavisno od značaja samog projekta. Stogodišnja istorija Srpskog PEN centra nije prepreka da se rutinski odbacuju projekti ove organizacije, dok se podržavaju projekti organizacija bez istorije delovanja ili osnovanih u toku konkursa. Umesto mehanizma podrške, konkursi za podršku kulturi postali su instrument netransparentnosti i političke kontrole.
Oportunizam je smrtna opasnost za kulturu. U hibernaciji ne nastaju dela koja traju, niti se ostvaruje kritički potencijal kulture bez koga nema razvoja društva, stvaranja nove publike, ni razloga da se kultura doživljava kao nužnost i potreba
Četvrto je politička instrumentalizacija kulture, uključujući i ideološke i partijske kriterijume u pitanjima kulture. Obnavljajući zahtev za političku podobnost, za koji se verovalo da je ostao u vremenima jednopartijske ideološke države, režim želi da pokori kulturu i da je pretvori u običan segment totalne propagande koja je u ovoj zemlji uspostavljena nedugo posle 2012. godine. Dok se u drugim aspektima politike, pogotovu u spoljnoj politici, režim ponaša krajnje pragmatično, ne držeći se bilo kakvog principa i razmenjujući resurse zemlje za međunarodnu političku podršku, u kulturi se, kooptirajući pojedine marginalne političke i kulturne grupe, ponaša ideološki, namećući kruti tradicionalizam. Pošto je nacionalna politika režima kolabirala i kapitulirala na svim drugim poljima, onda se u kulturi sprovodi privid nacionalne politike ne bi li se tako stvorili makar kakvi ostaci nacionalnog legitimiteta režima. Posledice su rigidnost u polju kulture i retradicionalizacija kulturnog prostora kao sušta suprotnost inovativnosti savremene srpske kulture.
Peto je politički pritisak na zaposlene u institucijama kulture kojima se uskraćuje pravo na izražavanje mišljenja ili su izloženi nečuvenim pritiscima državnog aparata kao u slučaju Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture, čiji su se stručnjaci herojski oduprli rušenju i otuđenju Generalštaba. Prvi put u svojoj mirnodopskoj istoriji nije radilo Narodno pozorište kako bi se sprečilo da glumci, pozdravljajući publiku na kraju predstava, iskažu stav o dramatičnoj krizi u zemlji.
Šesto su crne liste u kulturi. One se ogledaju u tome da nekih od najvažnijih ljudi u savremenoj srpskoj kulturi i umetnosti nema na televizijama s javnim frekvencijama koje su pod kontrolom režima, da je izbor projekata na konkursima na lokalnom i državnom nivou dominantno obeležen političkim razlozima, kao i u svedočenjima umetnika, recimo, glumaca, da bivaju isključeni iz projekata zbog svojih kritičkih stavova. Lista dobitnika nacionalnih priznanja za doprinos kulturi postala je u zabrinjavajućem procentu identična listi ljudi iz kulture koji su dali podršku režimu. Kriterijum podobnosti i demonstrirana lojalnost vladajućoj politici postali su uslov za ovo priznanje umesto kriterijuma izuzetnosti.
Režim ne zna da je kultura „voćka čudnovata“. Srpska kultura neće pristati na milostinju, na ućutkivanje i na cenzuru. Širom otvorenih očiju na stvarnost, srpska kultura će, prožeta vitalizmom i entuzijazmom, preživeti i ovu epizodu
Sve to nas dovodi do sedmog izrazitog oblika pritiska na kulturu. To je cenzura. Ostajući izvan medijske i društvene javnosti, mnogi ljudi iz kulture nestali su i iz programa najvećeg broja javnih ustanova kulture. Ustanove kulture trebalo bi, međutim, da pripadaju svima, a ne da budu instrument političke intervencije. Otvorenost cenzure pokazala se i u slučaju Bitefa, koji nije održan zato što u programu nisu bili prihvatljivi ime i predstava jednog reditelja.
Ipak, uz sve to što kultura trpi, ona odoleva tom pritisku i ne povlači se. Uz kreativnost koju je pokazala, privrženost kritičkom mišljenju jeste ono što će biti najsnažniji zamajac za srpsku kulturu u boljim vremenima od sadašnjih. Kultura, pravo govoreći, i nema izbora. Ako prihvati cenzuru, posledice su dugoročne. Autocenzura je najopasnija posledica cenzure. „Za ravnodušnost prema kulturi društvo plaća građanskim slobodama“, pisao je Josif Brodski. Za ravnodušnost prema društvu kultura plaća dostojanstvom. Kultura i književnost ne samo da opstaju uprkos svemu, nego i nama pomažu da opstanemo u svim okolnostima i nasuprot njima.
Budžet za kulturu ne odgovara realnim potrebama kulturnih institucija, zemlji veličine Srbije i obimu postojećih kulturnih potreba, niti stvaranju novih kulturnih potreba u društvu. Da nisu možda vremena teška upravo zbog toga što tako dugo nema novca za kulturu
Ne želim da od nevolje pravim vrlinu i tvrdim kako je frontalni napad na kulturu dobra prilika da ona izgradi imunitet za sadašnje vreme i za sve buduće prilike. To bi bilo ignorisanje opasnosti koja se nadvila nad kulturu i nad one koji je stvaraju i one kojima je kultura potrebna. Još manje želim da od nevolje pravim sramotu i da predlažem da opasnosti kojima je izložena kultura pretvori u sopstveni oportunizam. Oportunizam je smrtna opasnost za kulturu. U hibernaciji ne nastaju dela koja traju, niti se ostvaruje kritički potencijal kulture bez koga nema razvoja društva, stvaranja nove publike, ni razloga da se kultura doživljava kao nužnost i potreba. Ako odbacimo ignoranciju i oportunizam kao krajnosti bez kojih kultura može, a s kojima ne sme, kulturi preostaje da bude glas u svom vremenu i glas za svako vreme. Ona će se utemeljiti u nepristajanju, u kritičkom stavu, u iskustvu da uvek postoji dan posle i da će on doći. U tome će kultura izložena pritiscima sačuvati dostojanstvo i pronaći vitalizam svoje uloge.
Režim ne zna da je kultura „voćka čudnovata“. Srpska kultura neće pristati na milostinju, na ućutkivanje i na cenzuru. Širom otvorenih očiju na stvarnost, srpska kultura će, prožeta vitalizmom i entuzijazmom, preživeti i ovu epizodu. Ali će, nadahnuta tim novim iskustvom, biti kritička platforma uz čiju će pomoć njeni čitaoci, gledaoci i slušaoci učestvovati u novom osmišljavanju svog društva i svog sveta.
