Spin diktature traju u manipulaciji, prelaze u represiju ili se ruše usled suočenja društva s temom koja prevazilazi ravan egzistencije.
Režimi spin diktature se ne mogu poraziti klasičnim političkim sredstvima, jer se ni oni sami ne služe klasičnim političkim sredstvima. Oni zarobljavaju društvo totalnom propagandom i, na temelju ostvarene kontrole ekonomije, egzistencijalnom ucenom.
Dugotrajna propaganda onemogućava društvo da se informiše o stanju stvari, da raspravlja i potom se dogovara o svojim interesima. Totalna propaganda faktički sprečava kritičko mišljenje i društveni i politički pluralizam, jer pluralizam istinski postoji samo kada je živi i svakodnevni deo javnosti. Bez toga javnost ostaje izručena na milost i nemilost demagozima koji proizvode spoljne i unutrašnje neprijatelje, podstiču strahove i predrasude, usmeravaju društvene grupe jednu protiv druge. U takvim okolnostima ne formiraju se politički stavovi. Ti stavovi su nametnuti i zadati kao jedino prihvatljivi obrasci mišljenja i delovanja. Društvene podele na taj način postaju model sprečavanja preispitivanja, kritike i osporavanja vlasti.
Kontrola i razaranje
Uloga kontrole ekonomije je da ekonomski potčini društvo i da upravlja potrebama što je moguće većeg broja građana. Ekonomski zarobljavajući državu, spin diktatura preuzima kontrolu resursa, neretko ih razmenjujući za međunarodnu podršku, ali i sprečava nezavisnu preduzetničku inicijativu. U društvima kontrolisane ekonomije stvara se „nova klasa“ čija je uloga dvojaka. Ona treba da bude ekonomska baza režima. Na drugoj strani, ona je ogledni primer kako se nemogućnost promene u kontrolisanom društvu može razmeniti za pragmatično prihvatanje stanja ili za prećutnu ili otvorenu saradnju s režimom.
Kontrola ekonomije je posebno efikasno sredstvo u tri vrste društva: u siromašnim društvima, u društvima dugotrajne tranzicije i u društvu potrošačke civilizacije.
Zajedno s totalnom propagandom, kontrola ekonomije treba da stvori utisak superiornosti režima spin diktature u odnosu na sve neistomišljenike, kritičare i protivnike. Ostavljajući utisak da režim nema alternativu, jer ne postoji javni prostor njegovog osporavanja, spin diktatura napokon treba da ostavi utisak beznadežnosti: podeljeno društvo nema nikakve mogućnosti da nešto učini, pa onda u takvom apatičnom društvenom ambijentu obično dugo vremena ništa i ne čini.
Razaranje politike kao profesije i razaranje političkih stranaka kao organizovanog bavljenja politikom prirodan je nastavak potčinjavanja društva. Postoje institucije, ali su kontrolisane i nefunkcionalne. Postoje izbori, ali se održavaju samo ako je, u okolnostima izbornog inženjeringa, nesporna pobeda vladajuće stranke. Postoje mediji, ali su kontrolisani ili su svedeni na uzak segment javnosti. Političke stranke su nezamenjive u elementarnim demokratskim okolnostima, ali u okolnostima ekonomske i medijske montrole društva one ne uspevaju da dovedu do promena. To mogu samo masovni neideološki pokreti koji političke razlike premošćavaju zahtevom za obnovom demokratije i institucionalnog poretka. Režim je u decenijskom trajanju pokazao da se odlično snalazi sa centralizovanim organizacijama i sa centralizovanim protestima. Decentralizovani i depersonalizovani protesti, kao i obuhvatna artikulacija nezadovoljstva koja prevazilazi ideološke razlike u korist rešenja gorućeg društvenog pitanja kakvo je povratak u demokratsko stanje pokazali su se kao nerešiv problem za režim koji se, ostajući bez delatnog straha i efikasne laži, okrenuo golom nasilju.
Razaranje politike kao profesije i razaranje političkih stranaka kao organizovanog bavljenja politikom prirodan je nastavak potčinjavanja društva. Postoje institucije, ali su kontrolisane i nefunkcionalne. Postoje izbori, ali se održavaju samo ako je nesporna pobeda vladajuće stranke. Postoje mediji, ali su kontrolisani ili su svedeni na uzak segment javnosti
Oblikujući javne politike u različitim oblastima, politika se bavi pitanjima egzistencije: radna mesta, socijalna zaštita, zdravstvo, obrazovanje, kultura, plate… U spin diktaturama javne politike se pretvaraju u sredstva ekonomske prinude i stvaranja klijentelističke, egzistencijalne mreže, prestajući da budu rešenja društvenih potreba.
Čija je privilegija – politika
Otuda ako rešenje političke krize spin diktature – a to je permanentna kriza i na njoj nastaju društvene podele i atomizacija društvenih i političkih pokreta – ostane u ravni klasične politike, onda se ono suočava s nepremostivim preprekama. Politika je privilegija režima, dok su druge političke grupe sistemski odvojene od javnosti, medija i resursa svih vrsta.
Ulazak u politiku ili u javni život nije ulazak u polje slobode, rasprave i traženja rešenja, to je ulazak u polje davno podeljenih uloga: dominantni režim i raštrkane i stigmatizovane grupe opozicije koje daju privid političkog pluralizma, ali ne mogu da ga u punoj meri ostvare u konkretnom društvenom trenutku. To nije, dakle, nemoć izazvana nesposobnošću političkih aktera, to je ograničena uloga u zatvorenom sistemu.
Ta uloga je unekoliko nalik onoj koju su imale opozicione grupe građanskog društva pretekle ispod revolucionarnog mača posle dolaska komunističkih vlasti u državama Istočne i Srednje Evrope. Nekima od njih se dodeljuje parlamentarni status. Neke od njih duže ili kraće vreme postoje u parlamentima „narodnih demokratija“, ali to ne utiče na karakter režima, niti na obim političkih i građanskih sloboda. Vođe nekih od tih grupa zbog reči u parlamentu odlaze na dugogodišnje robije. One su dekor u doba političke i institucionalne tranzicije u jednopartijsko, neparlamentarno društvo: revolucija je već promenila odnose u društvu, promenila karakter politike i izmestila moć iz parlamenta u kult ličnosti i ličnu vlast novih vođa oblikovanih po modelu očeva i dece Oktobarske revolucije. Opozicione grupe ne mogu da promene tok istorije: ona se već dogodila. Ali su kao izraz kontinuiteta sa starim, građanskim, predratnim i predrevolucionarnim društvom potrebne da bi se tranzicija lakše obavila i da bi dobila izraz nove društvene i političke forme. Ta forma nema političku suštinu, ali se promena, zahvaljujući toj formi, lakše prihvata i u samom društvu i kod međunarodnih aktera koji su na konferencijama održanim tokom Drugog svetskog rata politički i ideološki podelili svet.
Tako je i u spin diktaturama. One traže političku formu bez političke suštine i bez mogućnosti promene. Ideološke diktature, koje su po pravilu diktature straha, opoziciju onemogućavaju dekretima. Vezujući se za konkretnu ideologiju, one se, međutim, vezuju i za sudbinu te ideologije: kada ona izgubi moć privlačnosti, kada prestane da bude podrazumevajući izvor poverenja, diktatura dolazi u nepremostive teškoće u kojima represija nije dovoljna. Spin diktature dozvoljavaju opoziciju kao nužno zlo: ona postoji u okviru institucionalnog poretka u kome se ne donose ključne odluke, ali se ne tretira kao sastavni deo poretka koji u nekom trenutku može postati vlast. Pošto se ne vezuju za bilo koju ideologiju, već im je jedina ideologija vlast kao kontrola resursa, spin diktature su se lišile opasnosti da izgube izvor vlastitog legitimiteta.
Do promene u sistemima spin diktature, koji su od egzistencijalne ucene napravili sadržaj svakodnevice, moguće je samo kada se pojavi nešto što je iznad egzistencije, nešto što se ne može kupiti, nešto pred čim padaju ucene i iznude, nešto što nije samo materijalno, već obnavlja potrebu da se društvo promeni i uredi.
U egzistencijalnim poslovima režim je nesavladiv: on je od egzistencije napravio prostor kontrole, a tom kontrolom je podelio ljude i odvojio ih od njihovih društvenih interesa, svodeći ih na dnevno preživljavanje i upućujući ih na klijentelizam i teške, pa i ponižavajuće kompromise.
Zbog toga ovi režimi neretko oličavaju bizarni savez najbogatijih, koji su do bogatstva došli kroz sistemske privilegije i učešće u zvaničnom ili sivom aparatu vlasti, i najsiromašnijih i najugroženijih slojeva stanovništva koji više preživljavaju nego što žive.
Do promene u sistemima spin diktature, koji su od egzistencijalne ucene napravili sadržaj svakodnevice, moguće je samo kada se pojavi nešto što je iznad egzistencije, nešto što se ne može kupiti, nešto pred čim padaju ucene i iznude, nešto što nije samo materijalno, već obnavlja potrebu da se društvo promeni i uredi
Kada se pojavi nešto iznad egzistencije, egzistencijalna mreža režima postaje neupotrebljiva.
Tako je otkriće masovnog prisluškivanja u Makedoniji dovelo do sloma režima Nikole Gruevskog. Pobednik na kontrolisanim izborima, Gruevski nije mogao da izađe na kraj s građanima koji su odbacili egzistencijalne kompromise u ime potrebe da se obnovi egzistencijalno dostojanstvo bez kontrole i nadzora. Trodecenijski kleptokratski režim Mila Đukanovića izgubio je vlast kada je sam premestio političku borbu na nadegzistencijalni teren. Najavljujući formiranje nove crkve i zadirući u polje verskih sloboda, režim se suočio s masovnim odgovorom građana od kojih su mnogi godinama i decenijama prihvatali egzistencijalne kompromise, ali nisu mogli da prihvate kompromis oko teme koju doživljavaju kao nadegzistencijalno pitanje.
Gde se uklapa Srbija
Poslednja dva primera su iz Srbije. Najpre pobuna protiv rudnika litijuma u Jadru koja je planula u leto 2024. godine u selima i gradovima Zapadne Srbije, a potom se prenela na celu zemlju. Ljudi različitih generacija, ideologija i pogleda na svet ujedinili su se u nadegzistencijalnom pitanju očuvanja životne sredine i nekolonijalnog statusa zemlje. To pitanje se tiče svih, a opet to nije pitanje pojedinačnog interesa i pojedinačne egzistencije kao što je to u ravni nametnutih političkih tema spin diktature.
Još je masovnija pobuna studenata koja je izazvana padom nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu 1. novembra 2024. godine. Generacija za koju se verovalo da je nepolitična oblikovala je ogromne društvene promene, demistifikujući strah i laž kao dva osnovna stuba režima. Time je dovela društvo do mogućnosti političkih promena spin diktature Aleksandra Vučića. Izvor te pobune nije nikakvo egzistencijalno pitanje, nikakav mali ili veliki interes svakodnevice, nikakva klasična politička tema. Izvor pobune je iznad egzistencije: u suštinskoj potrebi da se ukloni korupcija koja je dovela do novosadske tragedije i koja razara društvo pretvarajući svakog pojedinca u čoveka straha i neizvesnosti. Objedinjujuća nadegzistencijalna tema otvorila je put promena u zarobljenoj državi i kontrolisanom društvu.
Suprotstavljajući se tome rastućom represijom i elementima puzajućeg državnog udara, režim pokušava da obnovi poredak straha. Sili, međutim, ne pribegavaju moćni režimi već očajni vladari.
