U nedeljno popodne čini se da porodice, parovi, pojedinci šetaju Terazijama odmerenim korakom, u duševnom skladu, u ravnoteži sa okolinom. Kod Terazijske česme, gde se tokom fudbalskih leta, poput ovog, okuplja i mlado i staro koje zna kakvo je zadovoljstvo zalepiti sličicu u album, obavlja se pravedna trampa. Barem dvesta Beograđana ukršta sportske i kolekcionarske strasti, ali fudbaleri su na tom tržištu ravnopravni, pa Lionel Mesi vredi koliko i Tarik Muharemović. Terazijama, dakle, vlada i lični i društveni balans. Samo zlonamerni čitalac neće priznati da je to posledica energetskog i estetskog uticaja hiperboličnog bronzanog kantara koji smo zaboli u srce glavnog grada.
Ako smo na Terazije turili terazije, zašto u Kaluđerici ne bismo podigli spomenik neznanoj kaluđerici? Šta bi falilo kolosalnoj bronzanoj gazeli na mostu „Gazela“ ili istom takvom lavu na Lionu
Ispucali smo bezbroj šala otkako je Beograd dobio nov ukras, još jedan odgovor na bedastoće gradića Springfild iz Simpsonovih, koji se ulepšavao gigantskim lupama, ledenim neboderima i pokretnim stepenicama za nigde. To poslednje bi možda prikladno simbolizovalo glavni grad Srbije, eto ideje, ali su njegovi žitelji, naoružani veštačkom inteligencijom, već dizajnirali toliko skulptura da ni sledeća lokalna vlast neće morati da brine o inspiraciji. Ako smo na Terazije turili terazije, zašto u Kaluđerici ne bismo podigli spomenik neznanoj kaluđerici? Šta bi falilo kolosalnoj bronzanoj gazeli na mostu Gazela ili istom takvom lavu na Lionu? Međutim, gradski kantar koji je promašio pijacu ne bi izazvao opšte internetsko veselje da je reč samo o jednom urbanističkom kiksu. Jeste smešan taj izliv banalnog „doslovnizma“ na gradske ulice, još je gore kada se o tim ulicama odlučuje bez opterećenosti poznavanjem istorije i jezika, ali pravi problem nije jedna glupost – već to što je „još jedna“.
„Ljudi se smeju prizemnoj, neumetničkoj transpoziciji toponima Terazije, pa i neznanju da se reč ‘terazije’ ne odnosi samo na vagu, već i na vodotornjeve, ali verujem da bi bilo šta izazvalo istu reakciju. Samovlasno preuređivanje Beograda pod ovim režimom prelilo je čašu. Isto bi bilo i sa nečim apstraktnijim, sa nekom vodenom, svetlosnom, hologramskom atrakcijom, svejedno“, smatra sagovornik Radara, filozof i teoretičar arhitekture Slobodan Giša Bogunović.
Patopolis pod teškom bižuterijom
Bogunović u Beogradu vidi „patopolis“, profitom i korupcijom zatrovanu i izobličenu sredinu. Čak i kada bi glomazna vaga u centru grada bila smisleniji estetski doživljaj, opet bi bila samo bižuterija u sredini koja se, kako kaže Bogunović, ne izgrađuje, već „iziđuje“.
„To je prava reč, jer kada se kaže da se grad ‘izgrađuje’, podrazumevaju se plan, red, hijerarhija ciljeva, predstava o celini. Ovako samo dekorišemo grad koji leti ima zakrčena toplotna ostrva, a zimi jedva diše. To je estetizovanje sunovrata, poput svirke na ‘Titaniku’. Sve se na kraju pretvori u gradotvornu farsu, u politički žanr koji urbanizam zamenjuje spektaklom, a planiranje bezočnom propagandom. Drugim rečima, nije problem što je gradonačelnik omanuo oko jedne ili dve instalacije. Problem je loše pozorište, u kome sve treba da izgleda kao veliki, istorijski čin, a zapravo su u pitanju kulise i rekviziti.“
Primera, navodi Bogunović, ne manjka ni u neposrednoj blizini novog gradskog obeležja. Ne treba podsećati na prvoklasni sat koji su čistači prvog dana pokvarili šmrkovima. Ili na dokaz da je igra „lego“ kockicama čoveku neodoljiva nezavisno od dobi, pa makar se umesto kockicama igrao kaldrmom. A malo dalje, u umetničkom postupku suprotnom terazijama na Terazijama, nikao je Cvetni trg bez ijednog cveta. Slučaj Bescvetnog trga, međutim, upućuje na zaključak da se sav taj cirkus ne može objasniti samo korupcijom. Bilo bi zaista suviše jadno kada bi se neko igrao milionskim gradom samo zbog para. Betonska pustinja u koju su pretvoreni Cvetni trg ili plato Trga republike, ukazuju na želju nalogodavaca da u Beogradu ostave trag. Možda bismo previše psihologizirali ako bismo u takvim intervencijama otkrili tipično autoritarnu ljubav prema velikim i pustim prostorima, ali Bogunoviću, kako sam kaže, posebno smeta upravo urbanistička samopromocija.
„Veliki gradotvorac, predsednik, i mali demijurg, gradonačelnik, vode u tome mrtvu trku. Obojica se trkaju na svoj način – isključivo, diktatorski, po meri sopstvenog siromašnog znanja o urbanitetu.“
Beograd ne dobija ono što mu je najvažnije, a to su kanalizacija i čišćenje otpadnih voda, dostupnost vode i struje. Umesto toga dobijamo sat koji ne pripada 21. veku – Irina Subotić
No da se nakratko vratimo na kantar, istoričarka umetnosti Irina Subotić, nekada kustoskinja Narodnog muzeja i Muzeja savremene umetnosti, za Radar kaže da „o tom ruglu ne treba ni razgovarati“, ali da valja pričati o nečemu drugom.
„Treba se pitati kako je ruglo uopšte moglo da bude podignuto. Kao da ne postoje kriterijumi, institucije, komisije, već samo volja čoveka koji misli da sve zna, koji grad ruži i kada ga ruši i kada ga zida. Treba se pitati i zašto Beograd ne dobija ono što mu je najvažnije, a to su kanalizacija i čišćenje otpadnih voda, dostupnost vode i struje. Umesto toga dobijamo deplasirani sat, koji ne pripada 21. veku. Moramo sistemski da mislimo o tome kako se vlast ponaša sa našim novcem i na šta će ličiti Beograd sutrašnjice ako mu bude ostavljeno ovakvo nasleđe“, upozorava Irina Subotić.
Sto godina zaostatka za smislom
Kada je reč o Terazijama, podseća Bogunović, istina je da Beograd baš i ne zna šta bi sa njima još od vremena kada su bile prva kolska stanica na prilazu gradu. Tu su se gužvale radionice i mehane, zaprege i ljudi, i od tada nismo rešili da li su Terazije trg ili saobraćajnica. Ali smo interesantne ideje imali i pre više od stotinu godina.
„Uoči Prvog svetskog rata, u većinski seljačkoj i radikalskoj Srbiji, koja je sumnjičavo škiljila na svaku ‘stranštinu’, Beogradska opština angažovala je Albana Šambona, belgijskog protomajstora, i njegov briselski atelje sa dvesta saradnika da naprave Plan ulepšavanja Beograda. Na Terazijama i na Terazijskoj terasi osmislili su zatvorene trgove omeđene maštovitim zgradama i peristilima.U svim potonjim značajnim idejama za Terazije predlagano je da budu probijene bočnim prodorima iz Nušićeve i u pravcu Terazijske terase. Nije se tragalo za novim objektom koji bi krasio Terazije, nego za načinom da se na njima konačno ’dogodi trg’. Mesto ne nastaje pukim popločavanjem ili postavljanjem atrakcija, već onda kada prostor počne da okuplja različite pravce gradskog života, da ih ukršta, usporava i pretvara u susret.“
Za ono susreta što sada imamo na Terazijama, možemo da zahvalimo samo skupljačima sličica i povremenoj protestnoj koloni. I nije ključno pitanje da li je, recimo, taj veliki predratni plan za Beograd danas dobar ili nije. Poenta je u tome da je nekakav plan postojao.
„Beograd od 2021. nema plan prostornog razvoja, prave se čitava divlja, a tobož ’ultraluks’ naselja. Paradoks je gotovo bolan. Srbija s početka 20. veka, siromašna, tek izašla iz vekova osmanske vlasti, raspisuje međunarodne konkurse, angažuje evropske stručnjake i pokušava da oblikuje Terazije kao reprezentativno gradsko središte. Gleda na grad kao na organsku, funkcionalnu i estetsku celinu. Beograd 21. veka, višestruko bogatiji i tehnički neuporedivo sposobniji, ostaje bez osnovnog razvojnog plana i uređuje se improvizacijama, ’kičenjem’, posebnim voluntarističkim zakonima.Teško je zamisliti upečatljiviju sliku civilizacijskog nazadovanja“, zaključuje Slobodan Bogunović.
Dok je tako, možda kružni tok nad kojim se nadvio kantar i nije loše rešenje, barem na simboličkom planu. Automobili koji voze u besmislenom krugu, prikladna su poruka.
