Godine 1503. Firenca je rešila da Velika sala Veća u Palati Vekjo dobije sliku kakvu bi svaki grad sa velikim mišljenjem o sebi poželeo. Na jednom zidu radio je Leonardo da Vinči, na drugom Mikelanđelo. Leonardo je dobio Bitku kod Angijarija, Mikelanđelo Bitku kod Kašine. Oba projekta su ostala nedovršena. Firenca je, izgleda, dobila ono što svaka vlast voli kada želi da pokaže koliko joj grad znači: dva genija, jedan zid naspram drugog.
Leonardova priča je zanimljivija od obične priče o umetniku koji je kasnio. Pokušao je da sliku izvede tehnikom koja je trebalo da mu omogući rad na velikoj površini, ali se eksperiment izjalovio. Boja nije reagovala kako je očekivao. Deo slike se oštetio i posao je napušten. Danas o Bici kod Angijarija uglavnom sudimo preko pripremnih crteža i kasnijih kopija.
To je važno imati na umu kada govorimo o prokrastinaciji. Leonardo je ovde zaista radio. Samo je pokušao nešto što nije uspelo. Njegove sveske, uostalom, pokazuju čoveka kome pažnja stalno odlazi na drugu stranu. Dok je imao poslove koji su čekali, on je proučavao vodu, anatomiju, letenje. Takav prizor nam je danas neprijatno poznat. Sednemo da završimo tekst i, posle deset minuta, otvorimo drugu karticu. Ponekad ni sami ne znamo zašto baš tu.
Kada jedan loš dan postane presuda o karakteru
Stari Grci su imali reč za trenutak u kojem čovek uradi ono što je sopstvenim rasuđivanjem već ocenio kao loš izbor: akrasia. Znači otprilike ovo: znam šta bi trebalo da uradim, ali ipak radim nešto drugo. Rok je u petak. U ponedeljak smo čak bili uvereni da ćemo posao završiti na vreme. U sredu uveče sređujemo fioku u kojoj držimo kablove.
Čudna stvar je što se prokrastinacija (namerno odlaganje zadatka za koji znate da bi trebalo da ga uradite sada, iako očekujete da ćete zbog tog odlaganja biti u goroj poziciji) vrlo brzo pretvori u priču o karakteru. Posle nekoliko takvih dana više ne mislimo da nismo uradili jednu obavezu. Počinjemo da mislimo da smo osoba koja ne završava stvari. To je velika promena. Jedan loš dan dobija ulogu dokaza.
Tada prokrastinacija ima sasvim razumljiv smisao, iako je nama neprijatno da ga priznamo. Ona kratkoročno smanjuje napetost. Pogledamo telefon i na nekoliko minuta prestanemo da mislimo o tome šta bi moglo da pođe loše. Posao nije nestao. Samo je osećaj koji je posao izazivao malo oslabio. Mozgu je to dovoljno da odlaganje ponovi sledeći put
Mislim da upravo tu postajemo nepravedni prema sebi.
Kod kreativnog rada postoji još jedan problem. Dok je knjiga samo u glavi, može da bude izvrsna. Dok slika nije započeta, možemo zamišljati da ćemo je uraditi bolje nego što bismo verovatno uspeli. Čim se pojavi prva stvarna stranica, više nema te zaštite. Tekst može da bude dosadan. Može da bude prosečan. Neko može da ga pročita i zaključi da nismo onoliko dobri koliko bismo voleli.
Tada prokrastinacija ima sasvim razumljiv smisao, iako je nama neprijatno da ga priznamo. Ona kratkoročno smanjuje napetost. Pogledamo telefon i na nekoliko minuta prestanemo da mislimo o tome šta bi moglo da pođe loše. Posao nije nestao. Samo je osećaj koji je posao izazivao malo oslabio. Mozgu je to dovoljno da odlaganje ponovi sledeći put.
Umeće uklanjanja najlakšeg izlaza
Zato je zanimljiva anegdota o Viktoru Igou. Njegova supruga Adele je mnogo kasnije opisala kako je pisac, kada je 1830. kasnio sa romanom koji je obećao izdavaču, naredio da mu se odeća zaključa. Ostao je sa velikim vunenim šalom. Više praktično nije imao čime da izađe iz kuće, pa je nastavio da piše. Za nekoliko meseci završio je glavninu Bogorodičine crkve u Parizu. Priča je verovatno s godinama postala urednija i književnija nego što je događaj u stvarnosti bio, ali njen mehanizam je zanimljiv: Igo je sebi uklonio najlakši izlaz.
To je pomalo ponižavajuće za našu predstavu o samodisciplini. Čovek kojeg zamišljamo kao velikog pisca morao je praktično da ostane bez odeće da bi radio. Nije pobedio sebe. Samo je promenio okolnosti u kojima bi najlakše mogao da pobegne.
Danas to ide teže. Dovoljno je da telefon ostane na stolu. Jedan dodir i više nismo tamo gde smo bili. Ne moramo čak ni da tražimo nešto posebno zanimljivo. Važno je samo da je lakše od onoga što smo upravo pokušavali da uradimo.
Ali tu se priča o prokrastinaciji komplikuje. Leonardo je mogao da provede sate nad anatomijom u vreme kada je pokrovitelj očekivao sliku. To je spolja izgledalo kao gubljenje vremena. Danas znamo da je njegov način posmatranja tela duboko uticao na ono što je kasnije crtao i slikao. Naravno, iz toga ne sledi da je svako lutanje korisno. Neko ko tri sata čita o restauraciji stare kuće zato što ne želi da napiše dve stranice izveštaja verovatno samo izbegava izveštaj.
Isto možemo učiniti sa rečenicom koju danas izgovaramo gotovo bez razmišljanja: izgubljen sat je loš sat. Zašto? Nekad jeste. Ako smo dva sata gledali telefon zato što nismo želeli da otvorimo dokument, teško je tu pronaći neku naročitu vrednost. Ali čovek može da ustane od stola, prošeta do kuhinje, vrati se i za pet minuta reši problem koji je četrdeset minuta ranije izgledao nerešiv. Nije uvek jasno šta se u međuvremenu dogodilo
Teškoća je u tome što to ponekad ne možemo odmah da znamo.
Tu mi je koristan Sokrat kao čovek koji ne prihvata zdravorazumsku tvrdnju samo zato što je svi oko njega ponavljaju. Sokrat pita šta zapravo znači ono što tvrdimo da znamo. Ponekad se posle nekoliko pitanja pokaže da je odgovor mnogo slabiji nego što je zvučao na početku.
Isto možemo učiniti sa rečenicom koju danas izgovaramo gotovo bez razmišljanja: izgubljen sat je loš sat. Zašto? Nekad jeste. Ako smo dva sata gledali telefon zato što nismo želeli da otvorimo dokument, teško je tu pronaći neku naročitu vrednost. Ali čovek može da ustane od stola, prošeta do kuhinje, vrati se i za pet minuta reši problem koji je četrdeset minuta ranije izgledao nerešiv. Nije uvek jasno šta se u međuvremenu dogodilo.
Zato mi se čini korisnim razlikovati beg od lutanja, makar to razlikovanje često mogli da napravimo tek naknadno. Kod Leonarda postoji nešto što liči na skretanje pažnje, ali postoji i stvarni rad koji je išao mimo glavne narudžbine. Problem nastaje kada svako svoje bežanje počnemo da nazivamo kreativnim procesom. To je lepa priča, i baš zato je opasna.
Beg od procene, a ne od posla
S druge strane, postoji jednako pogrešna priča u kojoj svako odlaganje postaje dokaz slabog karaktera. Ako napišem dve rečenice i onda ustanem da operem šolju, mogu da zaključim da sam nedisciplinovan. Mogu i da primetim da sam upravo došao do mesta na kojem nisam znao kako da nastavim. Ove dve situacije spolja izgledaju gotovo isto. Ipak traže različit odgovor.
Čovek tada ne beži od rada. Beži od procene.
To mi izgleda kao srce cele stvari. Kad postoji strah da će rezultat biti loš, još jedan savet o disciplini često promaši metu. Aplikacija može da nas podseti da radimo. Tajmer može da otkuca dvadeset pet minuta. Sve to može da bude korisno. Ali ako nam je najteže da podnesemo pomisao da ono što ćemo napraviti neće biti dovoljno dobro, problem je malo dublji od rasporeda.
Ne bih zato želeo da od prokrastinacije napravim skrivenu vrlinu. To bi bilo prijatno, ali uglavnom netačno. Mnogo vremena jednostavno izgubimo. Leonardo je ostavio poslove nedovršene. Igo je pribegao prilično očajničkom rešenju. Mikelanđelova Bitka kod Kašine takođe nije stigla do kraja. Genijalnost nikoga ne oslobađa neprijatnosti završavanja
Ponekad se to rešava vrlo prizemno. Posao treba razbiti na manje delove. Nekad treba pitati nekoga za pomoć. Nekada treba priznati da smo prihvatili obavezu koju nismo hteli. A nekad stvarno treba skloniti telefon iz sobe i sesti.
Filozofija tu nema neku naročitu čaroliju. Njen skromniji doprinos je u tome što može da poremeti rečenicu koju smo uzeli zdravo za gotovo. Umesto „šta nije u redu sa mnom?“ može da se pojavi drugo pitanje: šta mi tačno smeta u ovom zadatku? To je već pitanje na koje se može odgovoriti.
Ne bih zato želeo da od prokrastinacije napravim skrivenu vrlinu. To bi bilo prijatno, ali uglavnom netačno. Mnogo vremena jednostavno izgubimo. Leonardo je ostavio poslove nedovršene. Igo je pribegao prilično očajničkom rešenju. Mikelanđelova Bitka kod Kašine takođe nije stigla do kraja. Genijalnost nikoga ne oslobađa neprijatnosti završavanja.
I zato mi se dopada mala slika sa početka ovog problema: čovek sedi za računarom, vidi karticu koju ne bi trebalo da otvori i ipak je otvara. Umesto da od toga napravi teoriju o sebi, mogao bi da zastane i pita se zbog čega je to uradio. Ako je samo pobegao, zatvoriće je. Ako je naišao na problem koji ne ume da reši, možda će ga konačno primetiti
Uteha je skromnija. To što smo nešto odložili još nije presuda o tome kakav smo čovek. Možda smo pobegli. Možda smo zastali jer nismo znali kako dalje. Možda smo pokušali pogrešnim putem, kao Leonardo sa zidom u Firenci. Te stvari izgledaju slično tek dok ih ne pogledamo malo pažljivije.
I zato mi se dopada mala slika sa početka ovog problema: čovek sedi za računarom, vidi karticu koju ne bi trebalo da otvori i ipak je otvara. Umesto da od toga napravi teoriju o sebi, mogao bi da zastane i pita se zbog čega je to uradio. Ako je samo pobegao, zatvoriće je. Ako je naišao na problem koji ne ume da reši, možda će ga konačno primetiti.
Posao će, naravno, i dalje čekati.
