Zovemo ih decom koja žive i rade na ulici da ih ne bismo dodatno stigmatizovali, ali i da bismo u najkraćem opisali uslove pod kojima egzistiraju. Njihova staništa najčešće su barake po neformalnim naseljima, kojih samo u Beogradu ima oko 160, po grubim procenama. I gde živi između 20.000 i 30.000 ljudi, mahom romske etničke pripadnosti.
U tim improvizovanim objektima od raznolikog materijala, žitelji nemaju legalan pristup struji, tekućoj vodi, kanalizaciji, niti poseduju bilo kakvu vrstu kupatila.
Većina baraka prokišnjava, lako ih odnese poplava ili zahvati požar. Buđ zbog loše gradnje buja po zidovima. Podovi su neretko zemljani, prozore imaju samo imućniji, dok su ostali lišeni prava na dnevno svetlo i protok vazduha.
„Socijalna isključenost i visok stepen diskriminacije vode u ovakvo ekstremno siromaštvo, nezamislivo većini naših sugrađana“, navodi Mina Medić, programska direktorka Centra za integraciju mladih (CIM). Pod čijim okriljem funkcioniše Svratište, na dve beogradske adrese, gde ugrožena deca od pet do 15 godina mogu da se sklone, okupaju se, dobiju tri obroka, podršku pri učenju, zdravstvenu pomoć kad su bolesna…
Njih 350 ovde tokom radne nedelje koristi navedene usluge, dok ih na ulici ostaje mnogo više. „Prema istraživanju koje je Centar sproveo krajem 2022, došli smo do podatka da u neformalnim naseljima na teritoriji deset centralnih beogradskih opština, živi oko 2.000 dece od 0 do 18 godina“, dodaje Medićeva.
Posao ne sme da stane
Njih između 700 i 1.200 uključeno je u neki oblik rada na ulici, čak i tokom elementarnih nepogoda, kakvom može da se smatra toplotni talas što ovih nedelja, pa i meseci, hara Srbijom. Jer, posao ne sme da stane, kako bi porodice preživele, makar i na najelementarnijem nivou.
Istina, na maltene plus 40, ređe ćemo ih viđati kako peru šoferšajbne na raskrsnicama, rizikujući sunčanicu i toplotne udare. Ali, ta deca će i dalje ići od stola do stola po kafanama i kafićima, nudeći od sebe srećnijima i privilegovanijima paketiće papirnatih maramica, olovke, upaljače, priveske… I dalje će pevati i svirati po sredstvima javnog prevoza, sakupljati sekundarne sirovine, sama ili sa svojim roditeljima, pružati ruku uz molbu da im se udeli „neki dinar“.
Jedino zvanično mesto gde deca koja žive i rade na ulici mogu da se sklone je Svratište. Na nesreću, tokom vikenda, ta oaza mira, reda, sigurnosti je zatvorena
Na opasnosti takvih aktivnosti po paklenim vrućinama niko ih neće upozoriti. Njihovi bližnji stoga što im je i neznatna zarada prioritet, u situaciji kada nemaju nikakav sigurni izvor prihoda. A zvaničnici zato što su im i ti mališani, i njihovi očevi i majke krajnje nebitni (osim u vreme izbora).
Jedino zvanično mesto gde se ova deca koja žive i rade na ulici osećaju uvaženom i gde su njihove potrebe prepoznate, upravo je Svratište. Zato ono beleži porast broja korisnika za trajanja nesnosnih žega, kao uostalom i dok su temperature ekstremno niske, kako Medić primećuje. Na nesreću, tokom vikenda, te oaze mira, reda, sigurnosti… zatvorene su od relativno nedavno.
Grad rekao pa porekao
Da podsetimo: 2. marta 2026. Centar za integraciju mladih objavio je da će zbog nedostatka finansijskih sredstava ubuduće raditi samo radnim danima od 9 do 17 časova. „Novac koji smo dobijali preko projekata i od donacija postao je nedovoljan nakon 19 godina postojanja Svratišta. Zatražili smo pomoć od Grada, i ona nam je u prvom trenutku obećana, ali potom uskraćena“, naša sagovornica sažima.
Tako Ekspo i slični megalomanski poduhvati vlasti jedu i skromnih osam evra koji bi pokrili boravak svakog deteta u Svratištu subotom i nedeljom, tokom kojih bi oni trebalo da život stave na pauzu u aktuelnim okolnostima. CIM ne bi da im daje lažnu nadu, povremeno otvarajući vrata tih ustanova vikendom. „Deca traže kontinuitet“, zaključuje Medićeva nešto što bi morala da zna i država. Užarenom letu se može da ignoriše datu činjenicu.
Odrasli pod najjačim udarom letnjih neuslova nemaju stalni krov nad glavom, pa se za njih kaže da su osobe u situaciji beskućništva. Do toga ih dovode razni, često udruženi faktori, od ekstremnog siromaštva, oštećenog mentalnog zdravlja, preko porodičnog nasilja, do izostanka adekvatne podrške u pogledu osamostaljivanja, kad kao adolescenti izađu iz sistema alternativnog staranja.
„Njih sistem prepoznaje samo kroz kratku definiciju u Zakonu o stanovanju i održavanju zgrada, dok su ta lica izostavljena u ključnim delovima Zakona o socijalnoj zaštiti“, naglašava Igor Mitrović, direktor humanitarne organizacije ADRA. Budući pravno nedefinisani, za njih zapravo niko nije nadležan.
Ni popisi stanovništva ih ne obuhvataju, s obzirom na to da se drže nedovoljno sveobuhvatne metodologije, oslanjajući se na podatke centara za socijalni rad, s kojima ovi ljudi, sudbinom ukleti, mahom nemaju kontakta. Ili su se razočarali u institucije, videći ih kao nezainteresovane i spore, pa im se i ne obraćaju za pomoć.
Sistem ne prepoznaje potrebe
U suprotnom, sistem ih registruje kao korisnike socijalnih davanja, osobe sa invaliditetom, žrtve porodičnog nasilja, ili po više osnova istovremeno, ali ne i po socijalnoj potrebi za obezbeđivanjem nekakve stambene podrške. Zato je pojam o njihovom broju okviran, stečen terenskim radom organizacija civilnog sektora, te je procena da ljudi bez krova nad glavom ima nekoliko hiljada, samo u prestonici.
Zimi neke od odraslih osoba u situaciji beskućništva viđamo po podzemnim prolazima, ušuškane u ćebad i jorgane koje im donose empatični građani. Leti malo hlada traže po parkovima i Adi Ciganliji, ili po klimatizovanim tržnim centrima. Začudo ih nema po vizantijski plavim autobusima i tramvajima
Njihov broj iz dana u dan raste, što je dobra vest po gradonačelniku Aleksandru Šapiću. Jer to je „dokaz da je Beograd postao metropola, s obzirom da najbogatiji gradovi imaju problem sa beskućnicima“.
Različita su mesta gde oni privremeno ili stalnije borave, od napuštenih prostora i straćara, do domova ljudi s kojima su u partnerskim, rodbinskim ili prijateljskim odnosima. Takav život privremenih rešenja opterećen je nesigurnostima i povlači ekonomsku i druge vrste zavisnosti, po Mitrovićevim zapažanjima.
Zimi neke od njih viđamo po podzemnim prolazima, ušuškane u ćebad i jorgane koje im donose empatični građani. Leti malo hlada traže po parkovima i Adi Ciganliji, ili po klimatizovanim tržnim centrima. Začudo ih nema po vizantijski plavim autobusima i tramvajima, koji se ne vrte ukrug kao nekadašnja „dvojka“, te bi morali napolje ne poslednjim stanicama.
Sistem im trenutno ne nudi ništa, budući da je Prihvatilište za odrasla i nezbrinuta lica u Kumodraškoj lane srušeno, da bi se na istom mestu napravilo novo, neznatno uvećanih kapaciteta. „Tih budućih 142 umesto 104 kreveta, svakako je nedovoljno spram realnih potreba, i samo je pokazatelj zanemarivanja rastućeg jaza između ekstremno bogatih i ekstremno siromašnih“, kako zapaža Brankica Janković, bivša poverenica za ravnopravnost.
Ovih užarenih dana, poslednji su prepušteni drastičnom riziku po ionako često već rušeno mentalno i fizičko zdravlje. Čija je zaštita kao osnovnog ljudskog prava zagarantovana srpskim Ustavom, kao i međunarodnim konvencijama.
Rizici po zdravlje
Stepen rizika zavisi od trenutnog zdravstvenog statusa, pola, starosti, vremena provedenog na ulici, staža trpljenja porodičnog nasilja, postojanja socijalne mreže podrške… Ako li podlegnu opasnostima visokih temperatura, Hitna pomoć će reagovati, bez obzira na to da li ugroženi ima ili nema zdravstvenu knjižicu.
„Problem nastaje kada je potrebna dalja dijagnostika i dalje lečenje, ili kontrole, jer te usluge ne mogu da koriste lica bez zdravstvenog osiguranja“, primećuje naš sagovornik. Takve su često osobe u situaciji beskućništva, neretko i bez lične karte.
Toplotni udar može da spreči dovoljna hidratacija, opominju zdravstveni radnici. Uprkos tome, Grad raspolaže sa samo 10 cisterni sa pijaćom vodom, dok nijedna nije raspoređena u blizini neformalnih naselja, niti na uobičajenim pravcima kretanja ljudi bez krova nad glavom. Javnih česama ima zvanično 205, ali mnoge leti presuše, kao i fontane. Njima se diče gradski čelnici, iako su samo dekorativne i ne predstavljaju način adaptacije grada na rastuće vrućine, za razliku od ostalih „bogatih metropola“.
Dakle, ovde život zavisi od stotinak dinara, koliko košta flaširana voda. Ko nema, lako može biti žrtvom klimatskih promena i rastućih klasnih podela. Jer, kada preživljavanje zavisi od toga ima li čovek novca da kupi vodu, klimatska kriza prestaje da bude samo ekološki i postaje duboko socijalni problem.
