Kada je na Preobraženje, 19. avgusta sada već daleke 1996. više od 6.500 radnika Zastave namenski proizvodi, danas Zastava oružja, izašlo iz fabričkog kruga i kragujevačkim ulicama, uz skandiranje „Mi smo Namenska“, „Slobo, Sadame“ i „Lopovi, lopovi“ i zvuke pištaljki, truba i vuvuzela stiglo na Trg Slobode ispred Skupštine grada Kragujevca, apsolutno niko, uključujući i organizatore do tada u Srbiji neviđenog „performansa“ nezadovoljnih trudbenika, nije mogao ni da pretpostavi da je toga dana počelo da se ispisuje najznačajnije i najslavnije poglavlje borbe za radnička prava u istoriji Srbije i bivše Jugoslavije.
Protesti oružara, koji su tražili više posla, veće plate, bolje uslove rada i garancije države da će kragujevačka „Namenska“ da opstane, u čijoj su pozadini „čučali“ politički zahtevi za rušenje režima Slobodana Miloševića, trajali su čak 72 radna dana, neprekidno. Na njima su, pored ostalih, govorili i guverner Narodne banke Jugoslavije Dragoslav Avramović, koga su posle suzbijanja razarajuće hipetrinflacije 1994, građani od milošte prozvali Deda Avram, vladika šumadijski Sava, što je bio prvi slučaj u istoriji SPC da njen velikodostojnik tog ranga govori na radničkom protestu.
Istorija radničkih protesta u Kragujevcu
Vladika Sava je sa protesta ispraćen ovacijama ne samo oružara, nego i nezadovoljnih radnika Zastavine fabrike autombila, Industrije „Filip Kljajić“ i drugih propalih kragujevačkih preduzeća, a kada je u Kragujevac stigao guverner Avramović, na ulicama je bilo više desetina hiljada spontano okupljenih ljudi. Više ih je bilo samo 1978, kada je Josip Broz Tito poslednji put posetio Kragujevac, ali to nije bilo spontano okupljanje.
U vreme samoupravljanja, kada su radnici bili „vlast“, a sindikati ikebana socijalističkog sistema protesta nije bilo. Sve dok krajem 80-tih nisu krenuli organizovani, režimski protesti radnika koji su, preko noći, od samoupravljača postali borci za srpske naconalne interese
Masovnijeg, dugotrajnijeg i po ekonomsku i političku budućnost zemlje značajnijeg radničkog protesta nije bilo, iako je Kragujevac, kao industrijski centar i radnička prestonica i ranije bio poznat kao buntovan grad. Čuven je i po „Crvenom barjaku“ iz 1876, kada su radnici Topolivnice izašli iz fabrike, razvili barjak samouprave i na varoškim ulicama tražili radnička i politička prava. Velikih protesta bilo je i u 20. veku, sve do nemačke okupacije, u aprilu 1941, a najznačajniji je „Kragujevački kraval“ – krvavi sukob pobunjenih radnika Vojnotehničkog zavoda i oficira Srpske vojske, u kojem su, 29. jula 1904, u tučama širom varoši povređena 24 radnika VTZ-a i dvojica pitomaca Vojnozanatlijske škole.
Za vreme okupacije nije ih bilo. Kao ni posle rata, u vreme radničkog samoupravljanja, kada su radnici bili „vlast“, a sindikati ikebana socijalističkog sistema. Krajem 80-tih, pak, krenulo se sa organizovanim, režimskim protestima radnika koji su, preko noći, od samoupravljača postali borci za srpske naconalne interese. Mnogi od njih, početkom 90-tih, pokupljeni su iz svojih domova i sa radnih mesta i poslati da „oslobađaju“ Vukovar i druga mesta po Hrvatskoj… Neki od njih, nažalost, nikada se nisu vratili.
Protesti radnika Zastavine fabrike oružja 1996. započeli su kao socijalni bunt, ali se iza toga krila želja svih učesnika da se konačno stane na kraj višegodišnjem ludilu u Srbiji toga vremena. Danas takav protest ne bi bio moguć jer je snaga sindikata urušena partijskim zapošljavanjem od kako je SNS na vlasti
Jugoslav Ristić
Prvi ozbiljan, ispostavilo se i najveći i najznačajniji radnički protest nakon 1945, bila je upravo pobuna kragujevačkih oružara iz 1996, koju su vodila dvojica legendarnih sindikalaca Zoran Nedeljković Meda i Dragutin Stanojlović Baja, predsednik i sekretar Sindikata Zastave Namenski proizvodi. Sindikalnih lidera takvog kova posle njihovog odlaska sa životne scene, nažalost, u Srbiji više nema.
Od socijalnog bunta do pobune protiv izborne krađe
Najveći uspeh tih protesta i višednevnih, potresnih štajkova glađu, u kojima je učestvovalo više desetina oružara, sa Medom i Bajom na čelu, bio je baš to što je ta skoro tromesečna pobuna trasirala put potonjim građanskim demonstracija, krajem 1996. i početkom 1997, zbog režimske krađe na lokalnim izborima, nakon kojih je priznata pobeda opozicije u više od 40 najvećih gradova i opština u Srbiji, čime je označen pošetak pada Miloševićevog režima.
„Protesti radnika Zastavine fabrike oružja 1996. započeli su kao socijalni bunt, ali se iza toga krila želja svih učesnika da se konačno stane na kraj višegodišnjem ludilu u Srbiji toga vremena. Ratovi u kojima nismo učestvovali, a iz kojeg su dolazili kovčezi sa telima mladih ljudi, hiperinflacija koja je zarade svodila na nekoliko maraka, bogaćenje ljudi bliskih vlasti i teška beda i beznađe većine građana, gonili su i `pozivali` Zastavine oružare da u leto te godine izađu na ulice i započnu štrajkove glađu u krugu fabrike, što je bilo posebno mučno, a neki su zbog toga oboleli od dijabetesa i drugih bolesti. No, ono što su Meda i Baja započeli obavezivalo me je da nastavim istim putem“, priseća se za Radar Jugoslav Ristić, bivši lider oružarskog Sindikata, koji je danas na čelu udruženja Nova svetlost koje se bori za prava i interese radnika.
Protesti oružara iz 1996. imali su pozitivne efekte i za Zastavu i za ostatak domaće vojne industrije. U periodu od 1995. do 2007. poslovodstvo i sindikat Zastave oružja zajednički su odvraćali vlasti i od pokušaja da značajnije smanje namensku proizvodnju, što bi vremenom verovatno dovelo i do njenog faktičkog gašenja
Dragoljub Grujović
Nekadašnji direktor Zastavine fabrike oružja Dragoljub Grujović, koji je na toj funkciji bio i 1996, za Radar kaže da su protesti koje su predvodili Nedeljković i Stanojlović, potom i Ristić, uz sve primedbe koje se odnose na povremene pokušaje da preuzmu posao menadžmenta fabrike, imali pozitivne efekte i za Zastavu i za ostatak domaće vojne industrije. Posebno u periodu od 1995. do 2007, kada vlade Srbije, prema njegovim rečima, nisu prepoznavale potencijale Zastave i drugih fabrika namenske proizvodnje.
Situacija u Zastava oružju teža nego ikad u poslednjih nekoliko decenija
Poslovodstvo i Sindikat Zastave oružja zajednički su, ističe Grujović, odvraćali vlasti i od pokušaja da značajnije smanje obim namenske proizvodnje, što bi vremenom verovatno dovelo i do njenog faktičkog gašenja.
Aktuelna proizvodno-poslovna situacija u Zastava oružju najteža je u poslednjih nekoliko decenija. Gubici i dugovi odavno su nadmašili vrednost kapitala fabrike, te je ona godinama već u bankrotu, ali opstaje zbog duge tradicije i značaja za nacionalnu bezbednost zemlje, jer i dalje proizvodi kvalitetne mitraljeze, puške i drugo pešadijsko naoužanje, ali i očuvanja socijalnog mira u Šumadiji.
Zastavinim oružarima doprinosi za PIO ne uplaćuju se već šestu godinu zaredom, u junu i julu akontacije zarada za prethodne mesece nisu im isplaćene u celosti ili su kasnile, što se nije dešavalo godinama unazad. Novac za njihovu isplatu, javna je tajna, obezbedilo je Ministarstvo odbrane, odnosno Vlada Srbije, kojoj nije do eventaulnih radničkih gibanja u Kragujevcu i Šumadiji. Posebno ne uoči očekivanih parlamentarnih izbora.
Postoji li, onda, mogućnost da Zastavini oružari ponovo, kao 1996, izađu na kragujevačke ulice i trgove? Danas takve proteste nije moguće organizovati, kategoričan je Jugoslav Ristić.
Zaposlenima u Zastava oružju doprinosi za PIO ne uplaćuju se šestu godinu zaredom, u junu i julu akontacije zarada za prethodne mesece im nisu isplaćene u celosti ili su kasnile, a novac je obezbedilo Ministarstvo odbrane, odnosno Vlada, kojoj nije do radničkih gibanja, posebno ne uoči očekivanih parlamentarnih izbora
„Narušena je monolitnost nekada jedinstvene sindikalne organizacije. U Zastava oružju trenutno deluju tri reprezentativna i nekoliko neregistrovaih sindikata, što ne nagoveštava mogućnost ozbiljnih sindikalnih akcija. Naprotiv, monolitnost i snaga nekadašnje jedinstvene sindikalne organizacije urušeni su partijskim zapošljavanjem od kako je SNS na vlasti. Bilo je i ranije pokušaja vladajućih partija da kadruju po fabrici, ali im, ponajviše zahvaljujući delovanju jedinstvenog Sindikata, to nije uspevalo. Sada je to uveliko drugačije“, smatra Ristić.
Zašto je Vučić nedavno reaktivirao nekoliko decenija staru ideeju o preseljenju fabrike
Predsednik Aleksandar Vučić nedavno je u Lapovu izjavio da „moramo da vidimo šta ćemo sa preseljenjem vojne fabrike u Kragujevcu, koja dobro radi, ali“… On je mogućnost preseljenja pogona Zastava oružja iz centra Kragujevca pominjao i ranije. Svojevremeno je, otkrivaju izvori Radara, u neformalnom razgovoru jednog od bivših generalnih direktora upitao „koliko bi njeno preseljenje koštalo“.
Zatečen pitanjem, onako „iz glave“, da ne ispadne neznalica, bivši direktor mu je odgovorio: „Oko 250 miliona evra, pod uslovom da je nova lokacija infrastrukturno potpuno opremljena“. „A, pa nemamo mi te pare“, rekao je tada Vučić, da bi nedavno ideju o preseljenju opet reaktivirao.
Dragoljub Grujović kaže da je ta ideja o preseljenju Zastava oružja stara nekoliko decenija. Iste ili slične slučajeve imale su, navodi, Nemačka, Španija i još neke evropske zemlje, od kojih su neke uspešno rešile „taj problem“. Većina proizvodne opreme Zastava oružja starija je od 50-60 godina, fabrički pogoni još su starijii…
Vučić je nedavno ponovo pomenuo ideju o preseljenju fabrike Zastava oružja iz centra grada na neku drugu lokaciju. Neki to vide kao još jedan marketinški trik režima uoči očekivanih izbora, a drugi ukazuju da su na tu atriktivnu lokaciju oko već bacili neki biznismeni bliski SNS-u
Modernizovana fabrika, na drugoj lokaciji, prema mišljenju Grujovića, imala bi ekonomičniju proizvodnju i daleko bolje uslove rada za zaposlene. I bivši sindikalni lider Jugoslav Ristić smatra da bi, ukoliko bi država bila spremna da u preseljenje fabrike, izgradnju novih pogona i nabavku savremene opreme uloži desetine miliona evra, to bila „sjajna vest, koja bi garantovla budućnost fabrici“.
Boji se, ipak, da se i u ovom slučaju radi o još jednom marketinškom potezu režima uoči očekivanih izbora. S druge strane, dodaje, sigurno je da se ideje i razmišljanja o preseljenju fabrike povremeno lansiraju i zbog atriktivne lokacije fabrike u centru Kragujevca, na koju su oko bacili neki biznismeni bliski SNS-u.
