Predsednik Srbije odbio je da, po pozivu, prisustvuje proslavi 20 godina crnogorske nezavisnosti. Potom je o tome objavio autorski tekst na crnogorskom portalu Borba.me, naslovljen kao „istorijsko obraćanje“. Cinici bi rekli – još jedno. A to obraćanje udžbenički je primer najbanalnije populističke komunikacije i istovremeno bogat materijal za komunikološku, političku i medijsku analizu. Već naslovljavanjem pisma na građane Crne Gore, Vučić bira klasičnu populističku strategiju obraćanja „narodu“ direktno, sugerišući da su institucije i zvanični organi samo teret, prepreka između njega i običnih, pravih ljudi. Već taj gest, sam po sebi, politički je i komunikološki čin koji delegitimizuje crnogorsku državu.
I tu nije kraj.
Tako je, recimo, „izvinite što smo vas voleli više nego vi nas“ primer performativne poniznosti koja je zapravo agresija. Iza formalnog izvinjenja, krije se optužba, a srpskoj publici koja se identifikuje sa predsednikom nudi se neka vrsta katarze kroz osećaj moralne superiornosti. Vučić, dalje, piše da „nikoga nije uvredio, ni jednu ružnu reč nije izgovorio, ničim nije pretio“ i, uobičajeno, sam postavlja kriterijume nevinosti i sam sebe po njima oslobađa.
Nema arbitra, nema drugog, oponentnog glasa. Uprkos svojoj nevinosti, bio je „razapet na krst“ samo nekoliko sati nakon što je izjavio da neće ići na proslavu. Tako ovaj autokratski lider, koji poseduje sve poluge državne moći, komunikacijski nastupa kao proganjana manjina. Paradoks je upadljiv – što je moćniji, to dramatičnije izigrava žrtvu, jer publika koja mu veruje taj kontrast ne vidi kao nelogičnost nego kao dokaz njegove veličine („mrze ga jer je jak, nadmoćan, superioran“).
Već naslovljavanjem pisma na građane Crne Gore, Vučić bira klasičnu populističku strategiju obraćanja „narodu“ direktno, sugerišući da su institucije i zvanični organi samo teret, prepreka između njega i običnih, pravih ljudi
U srpskom kontekstu ova figura posebno snažno rezonira jer se nadovezuje na duboko ukorenjeni kulturni narativ o srpskom narodu kao večitoj žrtvi, koji ima legitimnu istorijsku osnovu, ali koji se politički zloupotrebljava da blokira svaku samokritiku i svaki racionalni dijalog. Sve zajedno, Vučićevo pismo istovremeno šalje poruke različitim publikama. Crnogorskim Srbima šalje signal identitetskog svrstavanja, a srpskoj publici, kroz direktan komentar o „obojenoj revoluciji“ i crnogorskim političarima na demonstracijama protiv vlasti, potvrdu da su i aktuelni studentski nemiri strani projekat, deo iste mreže koja Srbiju napada spolja.
Vučić, još jednom, ne govori jezikom politike i diplomatije, već jezikom uvređenog (i patetičnog) komšije, što u medijskom ekosistemu izbrisanih granica između emocija i argumenata, identiteta i politike, mnogima zvuči kao autentičnost i iskrenost. Nepotrebno je reći da ovakva komunikacija sa zvanične, formalno veoma visoke funkcije jedne države, aktivno razara ono malo tkiva međusobnog razumevanja između dve zemlje koje dele jezik, porodice i istoriju. I to razaranje je namerno. Zašto? Zato što stabilna, funkcionalna Crna Gora gora koja se bez drama integriše u EU i NATO postaje vidljivi, živi dokaz da je drugačiji put moguć. Kada crnogorska državnost funkcioniše, kad NATO članstvo ne donosi apokalipsu, kad EU integracije napreduju, za srpske građane sve očiglednije pitanje postaje „a zašto mi ne možemo?“.
Nepotrebno je reći da ovakva komunikacija sa zvanične, formalno veoma visoke funkcije jedne države, aktivno razara ono malo tkiva međusobnog razumevanja između dve zemlje koje dele jezik, porodice i istoriju. I to razaranje je namerno
Zato je u Vučićevom interesu da Crna Gora gora ostane percipirana kao nestabilna, podeljena, legitimitetski upitna. Tenzija između „crnogorskog“ i „srpskog“ identiteta unutar same Crne Gore je resurs koji se može aktivirati po potrebi – da destabilizuje crnogorske vlade, da drži crnogorske Srbe kao glasačku polugu i potencijalni izvor drugih vrsta pritisaka, da spreči da Podgorica postane previše samouverena u odnosu prema Beogradu. Razbijena regionalna solidarnost preduslov je i za održavanje sopstvene pozicije. Vučić je lider koji gradi identitet na opsadi i ugroženosti, a kao takav ne može sebi priuštiti normalne, dosadne, funkcionalne odnose sa susedima. Potreban mu je stalni repertoar uvređenosti, nerazumevanja i izdaje, jer bez tog narativa, ostaje samo pitanje šta je konkretno uradio za zemlju kojom upravlja.
Ukratko: Crna Gora Vučiću je problem zbog onoga što njena egzistencija, njeni uspesi i napredovanje govore o Srbiji. I neuspesima predsednika.
