Pet izdavačkih kuća, među kojima i giganti Elsevier, Macmillan i McGraw Hill, 5. maja podnelo je tužbu protiv kompanije Meta i Marka Zakerberga, tvrdeći da je on lično odobrio i podsticao kršenje autorskih prava pri izgradnji svog Llama modela. Tužba tvrdi da je Meta torentovala milione zaštićenih knjiga i naučnih članaka sa piratskih sajtova kao što su LibGen i Anna’sArchive, a da je potom uklanjala informacije o autorskim pravima kako bi prikrila poreklo materijala. Llama, Metin jezički model kojim kompanija konkuriše OpenAI-u i Anthropicu, izgrađena je tako na intelektualnom radu koji niko nije pristao da pokloni i koji nije plaćen.
Zakerberg je pre dve godine zaustavio pregovore o licenciranju, koji su uključivali razmatranje budžeta od čak 200 miliona dolara. Iako za kompaniju koja generiše stotine milijardi dolara godišnje ova suma nije problem, odluka da se pregovori obustave je imala strateško značenje – platiti znači priznati prekršaj. Ovde je reč o sistemskom modelu po kome su najuticajnije AI kompanije izgradile svoje modele. Razlika je u tome što je Anthropic u septembru 2025. sklopio nagodbu od 1,5 milijardi dolara sa grupom autora. Meta se, bar za sada, odlučila za agresivnu odbranu. Portparol kompanije navodi da AI treniranje može da se kvalifikuje kao fer korišćenje, odnosno da je upotreba zaštićenog materijala bila „transformativna“, te da je njom stvoreno nešto novo i da nije samo kopiran sadržaj.
Kada su sudske odluke u pitanju, postoje protivrečne presude, nema uspostavljenog presedana, ali se sužava prostor u kome se argument „transformativne upotrebe“ može lako braniti. Slučaj postaje posebno kompleksan kada se posmatra u kontekstu ekonomije znanja. Novinari, naučnici, pisci, urednici, cela infrastruktura koja proizvodi proverene, kontekstualizovane tekstove, finansirala je, besplatno i bez znanja, razvoj sistema koji sada proizvodi konkurentski sadržaj tim istim tekstovima. AI modeli generišu, kako tužba navodi, „zamene za dela na kojima su trenirani“– sažetke udžbenika, alternativne verzije romana, zamene za, u istraživanjima utemeljene, naučne članke.
Lokalni i nezavisni mediji su u najgorem položaju. Oni nemaju resurse za sudske postupke, nemaju pregovaračku moć kakvu imaju izdavačke kuće za koje pišu autori bestselera i nemaju saveznu zaštitu. U Sjedinjenim Državama ne postoji nijedan zakon koji bi im garantovao kompenzaciju. Ni korisnici nisu van ove jednačine. Svaki put kada AI model umesto nas pronađe, „pročita“, sažme ili prepriča tekst koji je autor mesecima pisao ili novinar danima istraživao, mi dobijamo odgovor, štur i efikasan, ali bez čitavog spektra nijansi, bogatstva jezika, pa i konteksta koji su taj sadržaj stvorili.
Novinari, naučnici, pisci, urednici, cela infrastruktura koja proizvodi proverene, kontekstualizovane tekstove, finansirala je, besplatno i bez znanja, razvoj sistema koji sada proizvodi konkurentski sadržaj tim istim tekstovima. AI modeli generišu, kako tužba navodi, „zamene za dela na kojima su trenirani“– sažetke udžbenika, alternativne verzije romana, zamene za, u istraživanjima utemeljene, naučne članke
Postoje pokušaji kompanija koje upravljaju internet infrastrukturom da otežaju AI pristup sadržajima trećih strana, ali to je samo privremena tehnička „zakrpa“, ne sistemsko rešenje. Tužbu pet izdavačkih kuća čeka dugotrajan sudski proces, minimum godinu i po dana samo za odluku o njenom statusu. Za to vreme, modeli će se trenirati, a generacije novih biće izgrađene pre nego što bilo kakva presuda stupi na snagu. Istorija tehnologije pokazuje da pravo i zakoni stižu kasno za probleme koje praksa i svakodnevna upotreba razotkriju. Na kraju, pitanje nije samo ko će platiti i koliko, već da li će iznos nagodbe ikada biti proporcionalan šteti. Zakerbergov moto „brzo se kreći i lomi stvari“ ovog puta je „slomio“ nešto što se ne popravlja retroaktivno: poverenje da intelektualni rad ima vrednost koju tržište mora da prepozna, prizna i plati, a ne samo da prisvoji kao kolektivno dobro.
