Pišu: Nataša Korlat, Luka Benčik
Američki OFAC je krajem 2025. odbio ponudu koju je predvodila američka banka Xtellus Partners za kupovinu Lukoila, zbog sumnje da je iza te transakcije stajao ruski kapital. A za prodaju većinskog udela u NIS-u kao relevantnu tretirao je ponudu firme Senator Dva srpskog biznismena Ranka Mimovića, dva puta u Sloveniji osuđivanog za prevaru i pranje novca, jednom pravosnažno, drugi put prvostepeno. Uz to, OFAC-u je promaklo i da je Mimović povezan sa Ruskinjom Jarulinom Irinom Pavlovnom, poreklom iz Omska, grada u kojem je sedište Omsk rafinerije, u stopostotnom vlasništvu Gaspromnjefta, većinskog vlasnika NIS-a.
Kao kometa u srpskoj javnosti prostrujala je vest da se u trku za preuzimanje većinskog udela u NIS-u uključila nepoznata srpska firma KFT Senator Treasury G.T.7. Dva, u vlasništvu Ranka Mimovića. Vest je trajala dva dana, zapravo onoliko koliko je bilo potrebno da se otkrije da je priča o toj kupovini u najmanju ruku neverovatna, a vrlo moguće i podmetnuta.
U ozbiljnom finansijskom svetu 15.000 kilograma zlata se ne dokazuje jednom opštom potvrdom i dokumentom starim gotovo 60 godina. Čak i da je dokument 1966. bio autentičan, to nije dokaz da zlato danas postoji, da nije povučeno, preneto, založeno, prodato
Vest da je Senator Dva ponudio dve milijarde evra za kupovinu, da je 30. oktobra pokrenuo postupak pred OFAC-om kako bi obezbedio dozvolu za preuzimanje, a 4. novembra obavestio i Gaspromnjeft o svojim planovima objavio je Rojters, kome je „informaciju“ potvrdio i Mimović, navodeći da su ruski vlasnici ponudu „generalno prihvatili“, a i na sajtu OFAC-a stoji da je zahtev „u toku razmatranja od strane rukovodstva“.
Sumnjiva potvrda o 15 tona zlata u nepostojećoj banci
Ipak, jednostavna pretraga na Guglu bila je dovoljna da se otkrije niz spornih informacija o tom „biznismenu“. Između ostalog, bio je vlasnik putarske kompanije Cestno podjetje Ljubljana, koja je, kao i mnoge druge pod njegovom kontrolom, završila u stečaju, a Mimović je 2014. osuđen na dve godine zatvora i novčanu kaznu od skoro 100.000 evra. Finance je izvestio da je sudu priznao krivicu za prevaru tešku 2,2 miliona evra. Tri godine kasnije, Mimović je prvostepeno osuđen na čak 12 godina zatvora, opet zbog prevara i pranja novca, ali je Viši sud u Sloveniji 2018. tu presudu ukinuo i vratio na ponovno odlučivanje, zabeležio je Dnevnik.si.
Predsednik Vučić kaže da ne zna ko je Mimović, dok iz ruskog Gaspromnjefta tvrde da o prodaji NIS-a ne pregovaraju sa njim, već samo sa mađarskim MOL-om. Ko ga je onda uveo u igru i čemu je poslužila priča koja je trajala dva dana? A vreme curi
Kuriozitet je i da je vest o mogućoj prodaji NIS-a novom „kupcu“ plasirana u trenutku kada je Senator Dva bio u blokadi i to za svega 9.507 dinara. Kada se ta informacija raširila, novac je već sutradan uplaćen, dug izmiren i od 7. maja više nije u blokadi.
Tu se, međutim, priča ne završava. U Osnivačkom aktu Mimovićeve firme piše da je kao osnivački ulog umesto novca on naveo pravo raspolaganja sa 15 tona zlata, navodno položenog u švajcarskoj „Union Banko of Switzerland“. Poređenja radi, rekordne zlatne rezerve NBS krajem aprila bile su teške 53,9 tona.
Dobro upućeni sagovornik Radara kaže da dokument o 15.000 kilograma zlata, priložen APR-u, navodno potiče iz 1966. Već sama ta činjenica, ističe, bila bi dovoljna za ozbiljnu institucionalnu pažnju. Međutim, ono što ovu priču čini posebno problematičnom jeste okolnost da se navodni depozit nalazi u „Union Banko of Switzerland“, što ne odgovara poznatom istorijskom nazivu stvarne švajcarske banke Union Bank of Switzerland, pravne prethodnice današnjeg UBS-a.
„Posebno je važno naglasiti da je Union Bank of Switzerland prestala da postoji kao samostalna banka 1998, kada se spojila sa Swiss Bank Corporation i formirala današnji UBS AG. Zato je svako kasnije pozivanje na Union Bank of Switzerland kao aktivnu banku, a naročito pod pogrešnim nazivom ‘Union Banko of Switzerland’, ozbiljan signal za proveru autentičnosti. Drugim rečima, u središtu slučaja nije samo pitanje zlata, već pitanje elementarne institucionalne provere. Ako je dokument sa takvim nazivom zaista poslužio kao osnov za registraciju imovine ogromne vrednosti u APR-u, onda se mora postaviti jednostavno pitanje – ko je, kada i na osnovu čega proverio autentičnost tog dokumenta“, glasno se pita naš sagovornik.
On ističe da se navodnih 15 tona zlata u ozbiljnom finansijskom svetu „ne dokazuje jednom opštom potvrdom, nejasnim pravom raspolaganja i dokumentom starim gotovo 60 godina“. Za takvu tvrdnju morale bi da postoje bar-liste, serijski brojevi poluga, podaci o rafineriji, finoći zlata, mestu čuvanja, kastodi računu, osiguranju, poreklu imovine, lancu vlasništva i, iznad svega, neposredna potvrda banke ili njenog pravnog sledbenika.
Naš dobro upućeni sagovornik ističe da je Union Bank of Switzerland prestala da postoji 1998. i svako kasnije pozivanje na nju kao aktivnu banku, a naročito pod pogrešnim nazivom „Union Banko of Switzerland“ ozbiljan je signal za proveru autentičnosti dokumenta, koji je APR-u priložio Mimović
„Bez toga, dokument ne liči na dokaz milijarde vredne imovine, već na papir koji traži ozbiljnu forenzičku proveru. Posebno je sporan izraz ‘pravo raspolaganja’. U pravnom smislu, to nije isto što i vlasništvo. Takav izraz može značiti punomoćje, pravo davanja naloga, fiducijarno ovlašćenje, pravo upravljanja ili ograničeni mandat. Čak i da je dokument 1966. bio autentičan, to samo po sebi ne dokazuje da zlato danas postoji, da nije povučeno, preneto, založeno, prodato, konfiskovano, predmet naslednog ili stečajnog postupka, niti da sadašnje lice ili preduzeće ima ikakvo važeće pravo nad njim“, objašnjava sagovornik Radara.
Mimović je u osnivački kapital još jedne svoje firme, KFT Senator Treasury G.T.7. Jedan, upisao i državne obveznice Nemačke izdate 1924. i Narodne Republike Kine iz 1953, koje sada imaju samo kolekcionarsku vrednost, kao i dinarske novčanice sa 10 nula u vreme hiperinflacije, 1993.
U Srbiji je Mimović bio vlasnik čak devet firmi i do sada se bavio energijom, konsaltingom, vodom, finansijama… Sve su, osim dve poslednje osnovane, Senatora Jedan i Senatora Dva, u međuvremenu otišle u stečaj i prinudno su likvidirane. Njegova FIA Energy iz registra je izbrisana još u avgustu 2018, a godinu kasnije prinudno su mu likvidirane i iz APR-a izbrisane još tri firme, FIA Aqua, FIA Oil i FIA Electricity. Tu se spisak ne završava, jer je pre godinu dana, u aprilu 2025, posle prinudne likvidacije, iz registra izbrisan i njegov RM Capital.
Ruska veza iz Londona
Mediji su prvi put o njemu pisali 2010, kada je jedan tabloid objavio da je došao do paketa akcija Podravke i da će poznata hrvatska kompanija postati „srpska“. Portal Vesti.rs je preneo da mu je Mimović, kao predsednik grupacije FIA, izjavio da mu je kupovinom firme Fima Ami, registrovane na Malti, pripalo 10,6 odsto Podravkinih akcija, ali „da se na tome neće zaustaviti“. Samo par dana posle te „informacije“, hrvatski Večernji list objavio je da je Mimovićev FIA Invest „u ozbiljnim poslovnim teškoćama“ i da je u blokadi duže od 200 dana zbog duga od 160.000 evra. Nekoliko godina kasnije, sve firme koje su bile deo Mimovićeve FIA grupe nestale su sa privredne mape, kao da ih nikada nije ni bilo.
Kao osnivački kapital firme KFT Senator Treasury G.T.7. Jedan upisane su i državne obveznice Nemačke izdate 1924. i Narodne Republike Kine iz 1953, koje sada imaju samo kolekcionarsku vrednost, kao i dinarske novčanice sa 10 nula u vreme hiperinflacije, 1993, u SR Jugoslaviji
U zvaničnom britanskom registru kompanija, koji je po zakonu obavezan da čuva i objavljuje podatke o svim firmama koje su registrovane u Engleskoj i Velsu, postoji jedna pod nazivom United Alpe-Adria Limited, osnovana 2005. i ugašena 2014. Njen direktor nepunih godinu dana, od avgusta 2007. do maja 2008, bio je Ranko Mimović i to kao državljanin Slovenije. Sedište te firme bilo je u neposrednoj blizini Londonske berze, u samom epicentru britanskog finansijskog distrikta, u ulici u kojoj imaju sedišta investicioni fondovi, brokeri i finansijske holding strukture.
Mimović je na poziciji direktora zamenio Jarulinu Irinu Pavlovnu, koja je u Londonu i osnovala firmu, kao ruska državljanka, rođena u Omsku, gradu u kom je sedište Gaspromnjeftove Omsk rafinerije, jedne od najvećih i najstarijih ruskih rafinerija nafte. Taj isti Gaspromnjeft je, zajedno sa svojom ćerkom-firmom, vlasnik većinskog paketa od 56,15 odsto akcija NIS-a, za koji je Mimović „ponudio“ dve milijarde evra.
Kao državljanin Slovenije, Mimović je u avgustu 2007. u Londonu postao direktor firme United Alpe-Adria Limited, u kojoj je pre njega na toj poziciji bila ruska državljanka, rođena u Omsku. Kao i većina drugih, vezanih za ovog „biznismena“, i ta firma je ugašena 2014.
Malo ko je poverovao da se Mimović u priči o prodaji NIS-a pojavio slučajno. I to u trenutku kada se malo zna o tome dokle su stigli pregovori Rusa i MOL-a, iako rok za ugovor ističe 22. maja, a srpska strana je javno saopštila da nije zadovoljna ponudom Mađara. Predsednik Srbije Aleksandar Vučić kaže da ne zna ko je taj biznismen, a iz Gasproma tvrde da ne pregovaraju sa njim, već samo sa MOL-om. Postavlja se pitanje ko je onda Mimovića uveo u igru i čemu je poslužila priča koja je trajala dva dana? A vreme curi. Ostalo je još samo sedam dana za dogovor Rusa i Mađara o NIS-u, a i ako se oni dogovore, nije izvesno da će to biti i u interesu Srbije.
