Velika grupa demonstranata protiv masovnih zločina u Gazi korača drevnim venecijanskim pločnicima. Iz mase se čuju uzvici (na engleskom): „stop pranju genocida kroz umetnost”, “ćutanje je saučesništvo” i slični. Oni koji ne nose transparente, ruke drže visoko u vazduhu, u želji da naglase miroljubivost protesta. Kolonu zaustavlja odred policajaca sa štitovima i kacigama. U nastalom metežu sevaju pendreci. Poneka glava puca, krv obliva lica ranjenih.
Ovaj politički „performans“ desio se na dan uoči otvaranja 61. Bijenala umetnosti u Veneciji, zasenivši tu najpoznatiju smotru savremenog vizuelnog stvaralaštva. Deo pobune, predvođen organizacijom Art Not Genocide Alliance (ANGA), odnosio se na zahteve da se izraelski paviljon isključi s manifestacije, dok se drugi deo ticao prekarnih uslova rada zaposlenih u kulturi Italije (istorijski dužne da se stara o umetnosti).
Usledio je talas zvaničnih stejtmenta: mnoštvo paviljona (Austrije, Velike Britanije, Francuske, Španije, Egipta, Japana, Južne Koreje…) biva zatvoreno u ime solidarnosti s nekim od dva protestna cilja. Izbor mete zasniva se na oficijelnim politikama vlasnika nacionalnih izložbenih prostora, ako se pažljivije posmatra. Štrajk je jednodnevan ili višesatan, te samo simboličan.
S druge strane, policajcima je ovo prva (pokazna) vežba sprovođenja ovlašćenja koja su dobili nedavnim usvajanjem Zakona o javnoj bezbednosti i migracijama. Propisom se drastično zaoštrava odnos prema javnim okupljanjima, između svega ostalog, podjednako rigoroznog. „Gledamo čist fašizam na delu“, primećuje jedna sredovečna meštanka, slučajno zatečena na licu mesta.
Gde se denuše molski ključevi
Buci geopolitičkih potresa nužno je podlegla i sama tema ovogodišnjeg saziva – In Minor Keys (U molskim ključevima). Koncept je osmislila umetnička direktorka Kojo Kou, prva Afrikanka na toj poziciji od osnivanja smotre 1895.
Međutim, „tihi, intimni umetnički registri, usmereni ka čulnom iskustvu publike“, koje je Kou htela da ozvuči, sasvim su utišani aktuelnim zbivanjima.
I prethodni saziv Stranci svuda kuratora Adrijana Pedrosa, preokrenuo se većim delom u pranje savesti velikih sila zbog vekovnog tlačenja „trećeg sveta“, koji i dalje nema pravo da otvori pitanja neokolonijalizma baveći se opštijim, pa time i bezazlenijim temama, prema većini tada izloženih radova.
Uglavnom, benigno je bilo i izdanje iz 2019, nazvano najprovokativnije Dabogda živeli u zanimljivim vremenima. Kojo Kou, preminula u maju 2025, nije doživela krešendo te devize koju je osmislio Ralf Rugof. Ova, zapravo, kineska kletva sustigla je njen stručni tim, koji je dovršio pripremu izložbe, našavši se u nebranom grožđu aktuelnih međunarodnih, ali i lokalnih trvenja.
Slučaj: Rusija
Nije ovoj smotri prvi put da se suočava s akutnim političkim turbulencijama i reakcijama na iste. Tako je, samo u prošloj dekadi, skandal ispao 2022. zbog povlačenja ruskih izlagača, kao i kustosa postavke Raimundasa Malašauskasa, iz Litvanije. Povod je naravno bilo neslaganje s invazijom njihove države na Ukrajinu, započetom u februaru te godine.
Sledeće prilike, 2024. ruski paviljon ustupljen je Boliviji, koja je pod svoje skute primila argentinske i čileanske umetnike. Iza tog „velikodušnog“ čina, krilo se približavanje nabrojanih država kroz energetske i političke sporazume, u čijem fokusu je bilo kopanje litijuma u „Litijumskom trouglu“ za račun Rusije.
Nigde umetničke hrabrosti, ni eksperimenta. U trendu su slike, u najrazličitijim tehnikama, sve do veza i tapiserija, što ide naruku razvoju tržišta luksuznih nekretnina, s takvim delima na zidovima
Predugo skrajnuta s internacionalne scene, Rusija je ove godine odlučila da ipak prikaže domete svojih umetnika u svom paviljonu na Đardinima. Međutim, par dana pre vernisaža, koji posećuju kustosi, galeristi, art-dileri, umetnici, novinari i druga uvažena masa, organizovani su prvi protesti, s aktivističkom grupom Pusi rajot (sa ružičastim fantomkama, kao umetničkim doprinosom političkom događaju) na čelu.
Učešću ove države („terorističke“, kako su glasili epiteti na majicama i kaputima pojedinih gostiju Bijenala), suprotstavila se i nekolicina evropskih vlada, dok je Evropska komisija pripretila ukidanjem oko dva miliona evra za potrebe smotre.
Stoga je međunarodni žiri pokušao da nađe kompromis, donevši odluku da iz razmatranja za nagrade isključi države čiji su lideri pod optužnicama Međunarodnog krivičnog suda. Odnosno – Rusiju i Izrael.
Bez Zlatnog i Srebrnog lava
Poslednje postaje povod da izraelski predstavnik Belu-Simion Fainaru pripreti tužbom zbog diskriminacije i kršenja ljudskih prava, preduzimajući prvi korak ulaganjem formalne pravne opomene Fondaciji Venecijanskog bijenala. Fondacija je svu odgovornost svalila na članove žirija, opominjući ih da bi mogli biti lično izloženi zahtevima za odštetu, u slučaju sudskog spora.
Dodatni pritisak pravi italijansko Ministarstvo kulture poslavši inspekciju u kancelarije smotre, pa kompletni žiri podnosi ostavku. Time su i glavne nagrade, Zlatni i Srebrni lav – suspendovane.
Tako stvorenu krizu „rešava“ tadašnji ministar kulture Đenaro Sanđulijano, inaugurišući Lava publike, kako sve poprima formu demokratije, bez ikakve odgovornosti, ali i smisla, s aspekta renomea čuvene venecijanske priredbe, do koje je Veneciji, ali i Italiji, stalo samo s finansijskog aspekta, kako se da naslutiti iz viđenog i doživljenog.
Jer, deo digniteta Bijenala već je zbrisan izgradnjom paviljona Katara, što je presedan u proteklih 30 godina, vredan oko 50 miliona evra, koliko je ova naftonosna zemlja uložila u „biser Jadrana“. Sličnim odiše i paviljon čuvene modne kuće Bulgari, glavnog sponzora ovogodišnje manifestacije. Ipak, oba entiteta su se potrudila da opravdaju svoje postojanje na smotri, upriličujući zanimljivije sadržaje od većine ostalih učesnica.
Sreću kvare kiša i policija
Na sve pobrojano, u Veneciji pljušti kiša na prvi dan vernisaža. Ovo čini kišobrane (ne naročitog kvaliteta) najprodavanijom robom u suvenirnici, u centralnom paviljonu na Đardinima. Tradicionalno najinteraktivniji s temom Bijenala, i ovog puta u znaku tamnoputih umetnika, paviljon mahom odiše preispitivanjem sopstvenog nasleđa.
Avaj, s tim zbilja molskim tonovima, publika se teško povezuje zbog poslovične gužve, sada intenzivirane vremenskom nepogodom.
Predrag Đaković se ipak nije odlučio da izloži svoje turobne slike, već je nacionalni vapaj izrazio kroz instalaciju od novinske i druge dokumentacije. Ma kako bio isprazan, nastup nije bio lošiji od predstavnika drugih nacija
Da je vreme lepše, staze oko izložbenih prostora bile bi poput modnih pisti, s posetiocima kao manekenima, i ujedno – (šepurećim) umetničkim delima. Jasnije bi se videli i pomenuti natpisi na kaputima i majicama, koji apostrofiraju da su njihovi vlasnici na pravoj strani istorije. Kros-dresing je i dalje u trendu, što je jedini način autovanja LGBT+ posetilaca. Ljubljenja i grljenja nema, za svaki slučaj (klerikalnih i fašističkih izgreda).
Poseban štimung tom – moramo reći – vašaru, daju policajci ispred ruskog i, gotovo susednog, paviljona Izraela. U prvom, program Drvo je ukorenjeno u nebu je u jeku, i nastavlja se i nakon što je unutra ušla jedinica policije za otkrivanje eksplozivnih naprava, sa za to dresiranim psom (naoko ljupkim zlatnim retriverom).
Fan-fekt ruskog povratka je trač da je kustoskinja postavke Anastasija Karnejeva, navodno ćerka veletrgovca oružjem bliskog tamošnjim bezbednosnim službama. Još smešnije je to što se na ulazu u Đardine ne proverava sadržaj rančeva i džepova, pa je svako mogao da unese šta god da mu se prohtelo.
Ah, Marina!
Za to vreme, izraelski paviljon je prazan, ali se šuška da će biti ipak blagovremeno otvoren, čim splasnu protesti. Ispred zgrade drežde karabinjeri, delujući ne baš spremni za akciju. Kao šlag na tortu, stazom prolazi električni vozić, s Marinom Abramović u jednom od kupejčića, a njenom svitom u ostalim. Vazduh prolama uzdah „Marina“ iz grla prisutnih, najrazličitijih nacionalnosti.
Razlog zbog kojeg je Marina ovde, ipak nije u prijemu izraza opšte naklonosti, već je sasvim praktičan. Tog dana se otvara njena izložba Transformacija energije u Galeriji Akademije, čime postaje prva živa žena-umetnica koja ovde izlaže, po pompeznim najavama u medijima. U specijalnoj ponudi je i Aniš Kapur, zvezda svetskog skulptorskog neba, u susednoj Palati Manfrim, u štrajkom neugroženom delu Venecije.
Ali, da se uđe u te „hramove“ osvedočene umetnosti, čeka se satima, što nas vraća nekadašnjim Bijenalima, dok se još (unapred) znalo ko je pobednik te godine, što je povlačilo duge redove za ulazak u paviljone laureata. Sada toga nije bilo, zbog prolongiranja proglašenja najboljih.
Golotinja kao izazov
Zato se gužva stvara pred izložbenim prostorima koji će netom biti svečano otvoreni. Tu će uskoro biti besplatnog šampanjca, kanapea i drugih đakonija, pa se čekanje više isplati.
Deo publike mami i paviljon Austrije, iako iz daleko umetničkijih motiva. Na platou ispred ove zgrade okačeno je veliko bronzano zvono, pa se jedna gola žena (Florentina Holzinger, autorka performansa Morski svet Venecije), penje do vrha stuba, ulazi u zvono i kači glavom nadole, da bi preuzela ulogu klatna, udarajući o metalne ivice klepala.
Deo pobune pred otvaranje Bijenala, odnosio se na zahteve da se izraelski paviljon isključi s manifestacije, dok se drugi deo ticao prekarnih uslova rada zaposlenih u kulturi Italije
Apsurdno, i krajnje provincijski, pažnju medija ne izaziva poenta performansa – apel da Veneciji preti potop, i ekološka katastrofa. Svako ko „drži do sebe“ elaborira golotinju umetnice, više od pola veka nakon što je nago telo postalo oruđe umetnosti. Prisutna publika, opet, zdušno aplaudira, možda i stoga što se ovo od nje očekuje.
Iz mase se imidžom izdvaja jedan posetilac, s klozetskom daskom oko vrata. Guglanjem se ispostavlja da je to (neselektovani) brazilski umetnik Fabio di Ohuara, u misiji prenošenja poruke „danas je svako govno umetnost“, ispisane na dasci. Redovni posetioci znaju da on taj svoj performans ponavlja iz saziva u saziv, sve uzaludnije.
Sasvim slučajno, u nastavku se pruža paviljon Srbije, nama možda i najsporniji zbog načina izbora predstavnika. Predrag Đaković se (srećom) ipak nije odlučio da u sklopu projekta Preko golgote do vaskrsa izloži svoje turobne slike, već je nacionalni vapaj (iz dijaspore) izrazio kroz instalaciju od novinske i druge dokumentacije.
Dalje nećemo trošiti reči, iako, ma kako bio isprazan, nastup našeg izabranika nije bio lošiji od uradaka predstavnika drugih nacija.
Gle – paviljon Izraela
U Arsenalu, drugoj od dve glavne izložbene aree, gužva je neizbežna zbog prostorne organizacije postavki, ograničenih na gabarite objekata nekadašnjeg brodogradilišta. I ovde su izložbe nacionalno obeležene, ali se ne da pohvatati njihov raspored, pa ta fina fela naroda ide okolo kao izbezumljena.
Zato isprva malo ko primećuje da se među izlagačima krije paviljon Izraela. Unutra je smešten bazen, nalik onim u antičkim rezervoarima, dok iz tavanice, pune oblih svodova, sipi „kiša“ iz mreže tuševa, čime je Fainaru hteo da predstavi „krhko ljudsko iskustvo u vremenima kriza“. Ali, zašto ovde, a ne na Đardinima? „Naš paviljon se rekonstruiše, što se neplanirano odužilo“, objašnjava uglađeni mladić, zadužen za komunikaciju s javnošću.
Kao šlag na tortu, stazom prolazi električni vozić, s Marinom Abramović u jednom od kupejčića, a njenom svitom u ostalim. Vazduh prolama uzdah „Marina“ iz grla prisutnih, najrazličitijih nacionalnosti
Ispred, glavom i bradom stoji sam umetnik, praveći auru nedodirljivosti beskrajnim telefonskim razgovorima. Iz prokletog srpskog inata ne želimo da čekamo njihov kraj, a ima nešto i do toga da nam se ceo taj cirkus smučio. U susret potonjem, Fainaruu prilazi devojka u „uniformi“ protesta (majici s natpisom „stop pranju genocida kroz umetnost“). Za tren oka, oko paviljona gomila se policija. Ispred ulaza u Arsenal grupišu se protestanti, što postaje uvertira u događaj s početka ovog teksta.
Mlohava umetnost
Sve između je gotovo pa prazna priča. Nigde umetničke hrabrosti, ni eksperimenta. U trendu su slike (u najrazličitijim tehnikama, sve do veza i tapiserija), što ide naruku razvoju tržišta luksuznih nekretnina, s takvim delima na zidovima. Krupniji kupci (banke, osiguravajuća društva i slično) mogu da ulože u skulpture (često zlatne ili u zanimljivim koloritima), na kojima se zasniva drugi deo umetničke ponude.
Instalacije mogu da budu scenografija elitnih noćnih klubova ili kompanijskih partija, sa Ej-Aj tendencijama. Video-radovi su mahom dokumentarni, neusaglašeni s pažnjom posetilaca. Ali, sve pršti od glamura, tj. para uloženih u produkciju, koja se nekako mora isplatiti. Stoga se na Đardinima i Arsenalu nikada neće čuti molski akordi s prave umetničke margine, ma koje bili provenijencije.
Za to mnogo veću šansu imaju izlagači u iznajmljenim prostorima van glavnog poprišta smotre, širom grada. Tu se već može naći nešto po meri čula, duše i razuma ljubitelja savremene umetnosti, u „eksteritorijalnim“ paviljonima Crne Gore, Vatikana, Hrvatske, Kine, Hongkonga, Bahama…
Ili vas to samo puste nade teraju da bezglavo koračate venecijanskim pločnicima?
Prava vera donosi nagradu, pa se u sva čula urezuje rad nama nepoznatog autora, koji je na konopcu za veš duž mnoštva prozora zgrada u okruženju bijenalne platforme, raširio da se suše delovi kamuflažne vojne opreme.
Čvrsta odluka „nikad više na Bijenale u Veneciju“ biva suspendovana, jer nada umire poslednja.
