Punih godinu dana od kada se pojavio nacrt Strategije upravljanja mineralnim i drugim geološkim resursima do 2040. godine, Strategija je i usvojena u Narodnoj skupštini uz neznatne izmene. I na način koji je potpuno u duhu čitavog prethodnog procesa „javne rasprave“ koji je počeo bez direktnog uključivanja univerziteta (čak ni Rudarsko-geološki fakultet nije konsultovan, iako su u izradi učestvovali pojedini njegovi profesori, a kamoli recimo TMF na kome postoji katedra za zaštitu životne sredine), a završio se prezentacijom u Privrednoj komori, ispred koje je obezbeđenje sprečavalo ulazak čak i predstavnicima Akademijskog odbora SANU za životnu sredinu koji su svoje učešće uredno najavili. U Skupštini, ipak, obezbeđenje nije sprečilo prisustvo poslanika opozicije (eto ideje za narednu sednicu, u sklopu dokazivanja koliko smo posvećeni evropskom putu), ali je zato odabrana druga taktika.
Kako je primetila poslanica Danijela Nestorović, toliko široka tema koja obuhvata pitanja rudnika, voda, zemljišta, ekologije, lokalnih zajednica i suvereniteta, sakrivena je duboko u dnevnom redu „kao da krijete ključ u fioci punoj bezvrednih papira“. Tačnije, bila je jedna od četrdeset tačaka, za koju bi teško bilo dovoljno vremena u petodnevnoj raspravi čak i da njenu glavnicu nije zloupotrebio ministar kulture Nikola Selaković da u prenosu uživo beskrajno kleveće i tužilaštvo i Zavod za zaštitu spomenika, ne bi li se nekako odbranio od optužbe u slučaju „Generalštab“.
Nedovoljno vreme koje je moglo biti posvećeno Strategiji u moru drugih tema, dovelo je i do toga da se proširi tvrdnja o njenom sadržaju, koja zapravo nije tačna. Naime, u medijskom prenošenju teksta iz Nedeljnika koji nije napravio grešku, došlo je do zabune da su planirana dva rudnika litijuma – osim dobro poznatog Jadra pored Loznice, i u Piskanji u okolini Valjeva. Međutim, niti se Piskanja nalazi kod Valjeva, već u blizini Raške, niti je u njoj pronađen litijum već vredno nalazište bora. I strategija je jedino u tom kontekstu i pominje („u eksploataciji je jedino relativno malo ležište bora Pobrđski potok kod Baljevca, dok je znatno veće ležište Piskanja u neposrednom susedstvu“), dok se za razliku od potvrđenog ležišta u Jadru za litijum u okolini Valjeva navodi samo da je u fazi istraživanja.
Tako da Strategija ipak govori o rudniku litijuma u jednini, prilikom razmatranja tri moguća scenarija razvoja rudarstva. U prvom, kome su autori najmanje naklonjeni, niti bi se otvorio rudnik litijuma u Jadru, niti zlata na Rogozni, zatvorili bi se rudnici olova i cinka, smanjila proizvodnja nemetaličnih sirovina, nafte i gasa, kao i uglja (u skladu sa već usvojenom Strategijom razvoja energetike iz 2024. godine) koji bi bio zamenjen visokokvalitetnim iz uvoza. Iz nekog razloga ta opcija nije nazvana ekološkom već opcijom „usporenog razvoja“ za koju se navodi da bi dovela do smanjenja investicija, gubitka radnih mesta, migracija i pada životnog standarda. Sve to, čini se, neupitno, dok bi smanjeni uticaj na životnu sredinu po Strategiji bio samo „potencijalan“. Ukupna vrednost proizvodnje u tom scenariju procenjena je na 3,27 milijardi dolara, što je dosta neobično budući da se ni po njemu ne bi smanjila proizvodnja bakra, a već u 2024. su samo Ziđin majning (rudnik Čukaru Peki) i Ziđin koper (nekadašnji RTB Bor) prihodovali više od navedene cifre i prihodi su nastavili da im rastu.
Koncept rente za korišćenje prirodnih resursa je apsolutno pogrešan. Njegovo uvođenje je klasičan primer neokolonijalnog pristupa u eksploataciji prirodnih resursa – naknade od tri, pet ili sedam posto su apsolutno bedne za vrednost koju čini prirodni kapital
Božo Drašković
Nakon odbacivanja mrske opcije u kojoj ne bismo ložili blato u TENT-u, autori Strategije se opredeljuju za varijantu između „realnog“ i „ubrzanog“ razvoja. Budući da su sve tri opcije sami definisali, potpuna je misterija zbog čega nisu ponudili baš onakav scenario kakav smatraju optimalnim, ali možda su smatrali da ćemo umeti da cenimo kompromis koji su napravili sami sa sobom. To „između“ svakako podrazumeva odustajanje od plana smanjenja proizvodnje uglja iz strategije energetike koja je takođe trebalo da važi do 2040. godine (vreme leti, sem kad čekate izbore), govori se o proizvodnji u vrednosti od 6,8 do 8,6 milijardi dolara, od rudarenja olova i cinka se ne odustaje, otvaraju se rudnici zlata i jedan litijuma, a možda i nikla, kobalta i srebra. Ubrzana opcija čak podrazumeva da se eksploatiše više bakra nego što kompanije planiraju, bez naznake kako se na to mogu primorati. Nema, uostalom, ni objašnjenja kolike bi razmere eksploatacije zadovoljile apetite vlasti, imajući u vidu da je Odbor SANU ukazao da je eksploatacija rude bakra i zlata od 2017. do 2024. već povećana 4,7 puta, što smatraju neracionalnim i opasnim po životnu sredinu.
Ali dok je odbacivanje kritika koje dolaze iz stručne javnosti uveliko normalizovano, bez obzira na to o kojoj oblasti je reč, dešavanja iz protekle godine od kada je izrađen nacrt Strategije mogla su podstaći vlast da sama preispita neka rešenja. Recimo, već u 2024. godini je Ziđin majning bilo ubedljivo najprofitabilnije preduzeće u Srbiji, toliko da bi i sa drastičnim povećanjem rudne rente sa trenutnih pet na 25 odsto i dalje ostvarili duplo veći profit od EPS-a. A ako je to nekako državi promaklo, svakako bi objavljivanje prošlogodišnjeg finansijskog izveštaja i činjenica da su profit uvećali sa 83,7 na 133,2 milijarde dinara trebalo da upali neku lampicu. Pa opet, Strategija nije ni načela temu iznosa rudnih renti, uz nemušto obrazloženje sa javne rasprave da se one uređuju Zakonom o naknadama za korišćenje javnih dobara – kao da Strategija nije predvidela menjanje Zakona o rudarstvu i niza drugih akata.
„Sam koncept rente za korišćenje prirodnih resursa je apsolutno pogrešan i nije postojao u vreme društvene svojine. Njegovo uvođenje je klasičan primer neokolonijalnog pristupa u eksploataciji prirodnih resursa – naknade od tri, pet ili sedam posto su apsolutno bedne za vrednost koju čini prirodni kapital. To se vidi u eksploataciji kamena, gde cementare ostvaruju ogromne profite od oko 100 miliona evra godišnje, isto je i sa rentama za naftu i gas koje idu u korist stranom vlasniku NIS-a, sa bakrom i zlatom koje eksploatiše Ziđin, kao i sa litijumom u perspektivi. Mislim da je čitava Strategija pravljena u korist tih kompanija“, smatra ekonomista Božo Drašković.
Što se može reći i za koncept da se eksploataciona prava dodeljuju onome ko je sproveo istraživanje, umesto da se sprovode tenderske procedure, pogotovo u svetlu odluke Rio Tinta da zamrzne projekat Jadar. Jer Strategija i dalje računa na rudnik litijuma i bilo bi logično da situacija u kojoj jedno značajno nalazište (u evropskim razmerama) ostaje „zaključano“ dok se kompanija smisli da li će i kada dalje ulagati u njega, potakne preispitivanje tog automatizma dodele prava. Utoliko pre kada se za rudarenje generalno u Strategiji kaže da „nije stvar izbora, nego neminovnost“, što znači da može i da se ignoriše ogroman otpor javnosti prema Jadru. Pa ipak, ni to pitanje nije otvoreno.
„Kada su šezdesetih godina otkrivena nalazišta nafte i gasa u Severnom moru, Norveška je primenila potpuno drugi model. Jeste omogućila onima koji vrše istraživanje nalazišta da ih i eksploatišu, ali tako što im država prizna njihova ulaganja i kamatu na uloženi kapital, kao i troškove eksploatacije i transporta, a nakon toga razliku između tih troškova i berzanske cene podele država i kompanija. S tim što u toj podeli država uzima čak 60-70 posto i takav model korišćenja prirodnih resursa je i omogućio da Norveški državni fond sada ima preko 2.000 milijardi evra. Tu je i model arapskih zemalja koje ne dozvoljavaju da kod eksploatacije prirodnih resursa strani kapital u kompanijama ima učešće veće od 49 odsto. Ali nama se kao kukavičje jaje podmeće model renti i da li zbog neukosti ili kompradorstva ljudi na vlasti zapravo se ništa nije promenilo u ovom sektoru od 2000. godine, samo što se sada ubrzava do krajnjih granica“, kaže Drašković.
Što je možda i optimističan zaključak jer krajnje granice sa trenutnom vlašću se nekako uvek ispostave kao pomične.
