U novom izdanju Radar Foruma, sudija Miodrag Majić, u ulozi izazivača, ugostio je profesora Miodraga Jovanovića s kojim je otvoreno govorio o slomu profesionalne etike, ali i o tome kako bi morao da izgleda „veliki reset“ društva kroz pravnu odgovornost onih na samom vrhu i beskompromisnu lustraciju onih koji su lažima zatrovali javni prostor.
Sudija Miodrag Majić je razgovor pokrenuo ličnom opservacijom o dramatičnoj transformaciji pravničkog etosa, pitajući se gde nestaje mladalačka hrabrost onog trenutka kada se zakorači u realni svet. „Šta se dogodi sa pravnicima od momenta kada razmišljaju ispravno i hrabro, do trenutka kada postanu uplašeni činovnici sa pogrešnim stavovima – kakvima ih uglavnom znamo? Šta se desi u tom međuperiodu i kako vidiš uzrok tog preobražaja?“
Profesor Miodrag Jovanović objašnjava da mlade pravnike brzo slome životni pritisci, ali i rigidne strukture pravosudnog aparata koji progresivne ideje tretira kao strano telo.
„Verovatno im se dogodi ono što se dešava i u drugim profesijama, pa i svakom čoveku sa sazrevanjem – desi im se život i počnu da prave kompromise, sagledavajući svoju poziciju unutar šire perspektive, tipa: ‘Sada imaš porodicu, moraš razmišljati o ovome ili onome.‘ Naravno, postoji i onaj partikularni problem koji ti, jer si unutar pravne prakse, bolje znaš. Kod nas mnogo šta ne funkcioniše i svaki pridošlica, čak i kada želi da donese nešto novo, udara u zid ustaljenih navika i obrazaca koji se prenose s kolena na koleno. Tako se i pred zdravorazumskim stvarima mladi ljudi već na prvom koraku suočavaju sa stvarnošću koja od njih zahteva konformizam i neprincipijelno prilagođavanje.“
Ima nekih kredibilnih znakova da su i sudstvo i tužilaštvo, ta dva segmenta pravosudnog sistema digla glavu i da žele zapravo da dobijemo ono što je ideal dobrog nezavisnog sudstva i samostalnog tužilaštva
Urušavanje profesionalnog integriteta je sistemski ishod za koji visoko obrazovanje očigledno nema adekvatan odgovor, složni su sagovornici. Majić povlači vojničku paralelu, upozoravajući da se budući pravnici izoluju od realnosti, umesto da se strateški pripremaju za preživljavanje u duboko korumpiranom ambijentu i postavlja pitanje: „Kako da ih pripremamo da se odbrane?“.
Društvo mora da se uključi u borbu
Intelektualni arsenal i poznavanje teorije gube svaku bitku ukoliko institucije odbiju da pruže zaštitu pojedincu koji želi da ostane uspravan. Jovanović, međutim, primećuje tektonske promene u javnom prostoru i buđenje šireg društvenog interesa za sudbinu pravosuđa.
„Da li će oni sami imati snage da iznesu promene? Pa, očigledno da ne. Društvo mora da se uključi u tu borbu i jedna od dobrih stvari ovoga što nam se dešava jeste što se društvo zainteresovalo za to kako izgleda pravosuđe i da ono treba da profunkcioniše na odgovarajući način. A dajući im ta znanja o tome šta je ideal dobrog pravosuđa, ja mislim da ih istovremeno pripremamo i za ono što ih tamo čeka i dajemo im arsenal nekakvih oruđa da se tim negativnim pojavama odupru. Sad kažem, ponavljam, nemoguće je to uraditi ako nemate rad institucija koje će to da podupru i koje neće na neki način pokazati posle dve-tri godine da se vi tamo borite sa vetrenjačama i da je zapravo jedino što treba da uradite da pognete glavu i da plivate tom maticom koja konformistički ćuti, bespogovorno prihvata sve što se događa. Ima nekih kredibilnih znakova da su i sudstvo i tužilaštvo – i advokatura, naravno, ali nju sad držim negde po strani kao ipak zasebnu, slobodnu profesiju – da su, dakle, ova dva segmenta pravosudnog sistema digla glavu i da žele zapravo da dobijemo ono što je ideal dobrog nezavisnog sudstva i samostalnog tužilaštva.“
Jedna od najtežih dijagnoza domaćeg društva sadržana je u kolokvijalnoj optužbi da su upravo „pravnici uništili ovu zemlju“, podseća Majić, i ukazuje na paradoks da ključni kreatori ustavnog i institucionalnog bezakonja nisu neuki partijski kadrovi, već nekadašnji najbolji studenti Pravnog fakulteta.
„Hajde da ostavimo po strani Miloševića, koji je takođe bio pravnik i poznata je njegova etapa. Ako uzmemo sad ove novije. To su sve, koliko mi je poznato, bili izuzetni studenti. Kako objašnjavaš da postoji takva razlika između njihove ocene kao studenta u čisto pravničkom smislu i onoga što oni pokazuju onoga trenutka kada su počeli da se bave svojim zanimanjima? Kako je moguće da najbolji ili odlični studenti izjavljuju takve stvari poput Petrova, poput Vučića, o tome da će uništiti bandu u tužilaštvima, ili poput Selakovića, protiv koga se trenutno vodi postupak, koji će takođe uništiti i doakati toj bandi i da ima pametnija posla nego da se odaziva? Dakle, sve najsuprotnije pravnim načelima na kojima su dobili takve ocene.“
Kad se uđe na teren politike, mnogi obziri sa onog etičkog obzorja naprosto padaju u vodu. Pravi problem je zapravo kako sačuvati dostojanstvo profesije gde god da se nađete, u kojoj god poziciji da se nađete, pa makar ta pozicija bila i par excellence politička pozicija. Mislim da prilično beskrupulozno gaze (Petrov, Selaković, Vučić) ono što su skrupule pravničke profesije
Vrhunske ocene i akademski uspeh ne znače ništa ukoliko iza njih ne stoji formiran moralni karakter, smatra Jovanović. On slikovito objašnjava da politički angažman u ovdašnjim uslovima pretvara stručnjake u beskrupulozne izvršioce koji padaju na elementarnim lekcijama ustavnosti.
„Nekakvo profesionalno znanje koje dobijete, stručno znanje, poznavanje neke materije samo po sebi nije garancija za bilo kakvo etično obavljanje i same te profesije. Zato i pričamo o potrebi da se to profesionalno znanje oplemeni i ovim etičkim elementom. Ovde ti pominješ ljude koji su ušli u politiku. Mislim da je objašenje njihovog posrnuća i gaženja profesionalnih načela jeste upravo danak nekakvom političkom angažmanu. Paradoksalno to govorim i za trenutnog predsednika Ustavnog suda. I to nam, naravno, na dobar način pokazuje jednu stvar koju znamo u vezi sa politikom, a to je da kad se uđe na teren politike, mnogi obziri sa onog etičkog obzorja naprosto padaju u vodu. Pravi problem je zapravo kako sačuvati dostojanstvo profesije gde god da se nađete, u kojoj god poziciji da se nađete, pa makar ta pozicija bila i par excellence politička pozicija. Oni, međutim, prilično beskrupulozno gaze skrupule pravničke profesije i padaju na stvarima zbog kojih se gubi godina na ispitu iz Uvoda u pravo.“
Udvorištvo kao rak-rana obrazovnog sistema
Majić dalje otvara pitanje o tome u kojoj meri sam Pravni fakultet, kao institucija, služi kao inkubator udvorištva iz kojeg studenti kasnije prirodno skliznu u podanički mentalitet prema vladajućoj stranci. Srbija je danas duboko raspolućena između slepog obožavanja kulta ličnosti i onih koji odbijaju podaničku ulogu, smatra Jovanović, i priznaje da je udvorištvo rak-rana kompletnog obrazovnog sistema, ističući da bez vaspitanja za demokratiju i negovanja beskompromisnog kritičkog mišljenja od najranijeg doba ne možemo imati slobodne građane.
Već sa punoletstvom mi bismo morali da imamo nekakve kritički nastrojene građane. Ako ih nema, imamo to udvorištvo koje se oslikava u jednom podaničkom političkom mentalitetu. I vi jasno vidite, Srbija je, ako išta, danas jasno podeljena u dve slike – nekoga ko slepo, nekritički, udvorički govori o Aleksandru Vučiću kao o s neba sišavšem stvorenju i, s druge strane, oni koji ne pristaju na takav vid postupanja
„Kritički nerv se neguje od vrtića, preko škole, pa sve do visoke škole gde obrazovanje dobija finu završnu glazuru. Već sa punoletstvom mi bismo morali da imamo nekakve kritički nastrojene građane. Ako ih nema, imamo to udvorištvo koje se oslikava u jednom podaničkom političkom mentalitetu. I vi jasno vidite, Srbija je, ako išta, danas jasno podeljena u dve slike – nekoga ko slepo, nekritički, udvorički govori o Aleksandru Vučiću kao o s neba sišavšem stvorenju i, s druge strane, oni koji ne pristaju na takav vid postupanja. Kritičko mišljenje je osnova dobrog građanina, bez obzira na to ko je na vlasti.“
Proslavljajući tri decenije rada u pravosuđu, sudija Majić izražava neshvatanje zašto su logika i etika, kao ključni alati za formiranje mislećeg pravnika, svedeni na nivo skrajnutih, izbornih predmeta. Vrhunsko poznavanje propisa i tehnika tumačenja zakona postaje opasno oružje ako se primenjuje na etički nakazan način, složni su sagovornici. Jovanović najavljuje preko potrebne reforme i korake ka uvođenju obavezne pravne etike, ali i praktične seminare u saradnji sa Savetom Evrope i CEPRIS-om, usmerene ka novoj generaciji koja treba da zameni odlazeće kadrove u pravosuđu.
„Taj predmet će postati obavezan na našem teorijskom smeru. Ja se slažem sa svim što si rekao. Mi smo na katedri dosta različitih aktivnosti uveli ne bismo li proširili taj vidik pravnog rasuđivanja koji kreće, naravno, od formalne logike, ali onda ide dalje na oblike rasuđivanja koji su takođe primereni pravnicima, plus tehnike tumačenja prava. I mislim da su to stvari koje su značajno popravile obrazovanje, bar onaj broj studenata koji to prođe. I radeći to, kao što znaš, dosta sarađujemo sa praksom, znači dolaze i sudije, i tužioci, i advokati, studenti imaju dodir sa tim profesijama, tako je organizovan predmet pravne etike gde smo suštinski fokusirani na etičke kodekse tri profesije. I, zapravo, imamo male simulacije, pa recimo nekih postupaka gde dva tima prosto imaju zadatak da tvrde jedno ili drugo i onda se u ulozi nekakvih arbitara pojavljuju ljudi iz sudstva, tužilaštva i advokature. Bukvalno ćemo 30. i 31. maja imati jedan prvi seminar koji je zapravo jedna vrsta inovacije znanja koja je u saradnji sa Savetom Evrope. Pravni fakultet i CEPRIS će organizovati za ovu generaciju mladih saradnika u pravosuđu, sudskih i tužilačkih pomoćnika, volontera, ljudi koji će sutra, nadamo se, zameniti ono što zapravo jeste jedna odlazeća generacija. I vraćamo se na ono što si rekao – neko može da nauči da rasuđuje savršeno, da odlično tumači propise, ali da onda to čini na jedan etički problematičan način i da zapravo korumpira profesiju na svakom koraku.“
Kako resetovati sistem nakon političkih promena
Pitanje kako očistiti i resetovati duboko kompromitovani sistem nakon tektonskih političkih promena ostaje ključna tačka razilaženja srpske intelektualne elite. Majić upozorava da se nijedno pravosuđe ne može samo izboriti sa masovnim kršenjem zakona u koje je uvučena polovina građana. Profesor Jovanović podvlači da je lustracija moćno, ali i izuzetno opasno političko oružje koje se lako može pretvoriti u sredstvo revanšizma narednih vlasti ukoliko se njome barata bez hirurške preciznosti.
Odgovornost, i to pre svega pravna odgovornost, mora biti ustanovljena za glavu te ribe, a ne za rep. Beskompromisna nepokolebljivost u odgovornosti političkih elita zapravo stvara zamajac da više nijedna politička elita ne sme da bude sigurna da joj se ništa neće dogoditi dok je na vlasti i mora stalno da ima to nad svojom glavom – da se plaše
„Oni koji priželjkuju ‘veliki reset’ često zamišljaju bajkovitu situaciju u kojoj se budimo sa potpuno novim ljudima u državnom aparatu. To je praktično neizvodljivo i politički nepotrebno. Odgovornost, i to pre svega pravna odgovornost, mora biti ustanovljena za glavu te ribe, a ne za rep – to je ono što ljudi podrazumevaju pod ‘6. oktobrom’ i odatle se kreće. Beskompromisna odgovornost stvara zamajac da više nijedna politička elita ne sme da bude sigurna da joj se ništa neće dogoditi dok je na vlasti. Moraju stalno da imaju strah nad glavom, da paze šta rade na dnevnom nivou, umesto da se bahate. To je na jednoj strani, ali na drugoj strani, lustracija je opasan mehanizam ako mu se jednom pribegne, a bez dovoljno jakih i valjanih opravdanja, a dodao bih i razloga političke razboritosti, to može biti alatka kojoj će svaka naredna vlast pribegavati.
Ali ima domena, poput medija, gde vidimo šta se sve dešava. Vidimo koliko je dno svako probijeno u tome šta se sve dopušta i dozvoljava na različitim televizijama. Mi nemamo tu nekakve formalne strukture kojima bismo mogli da razrešimo situaciju i kažemo: ‘Dobro, ti sad više nemaš licencu da budeš novinar i ne možeš više da se pojavljuješ u toj ulozi.‘ Kako to sprečiti? Ja zaista mislim da je tu neki vid lustracije neophodan za one koji su toliko zatrovali ovo javno mnjenje najflagrantnijim lažima, gebelsovskim spinovima i manipulacijama. I ima delova gde bih bio za neku vrstu izlaženja izvan pravnih okvira.
Lustracija je opasan mehanizam ako mu se jednom pribegne, a bez dovoljno jakih i valjanih i opravdanja, onda to može biti alatka kojoj će svaka naredna vlast pribegavati. Ali neki vid lustracije neophodan je za one koji su toliko zatrovali ovo javno mnjenje najflagrantnijim lažima, gebelsovskim spinovima i manipulacijama
Recimo, video sam da je Peter Mađar postavio pitanje penzija koje bi trebalo Orban da dobije po nekom zakonu, odokativno stotine hiljada evra, i on preti da će sprečiti dodelu. A to jedino može nekim zakonom koji bi retroaktivno stavio van snage takav jedan propis. Retroaktivnost je nešto što pravnici izbegavaju, ali ja mislim da bi u ovakvom jednom slučaju bila apsolutno opravdana, jer vidimo da je taj zakon donet iz jednog čistog političkog kaprica – da neko ko je trenutno na vlasti sutra bude ekonomski osiguran do kraja života. Tako da, ima tih segmenata, ali o njima treba vrlo pažljivo i odmereno promišljati.“
„Smrt pesnika“
Pred kraj razgovora, Majić podseća javnost na drugu, umetničku stranu svog sagovornika – na vreme kada je Jovanović bio frontmen rok benda „Ništa ali logopedi“. „Ja bih voleo da završimo tako što bi nam par reči o tome rekao, a na kraju, po tvom izboru pročitao i jednu svoju pesmu. Kako si, da li si uopšte odlučio ili je to prosto došlo po tebe da nećeš biti fah-idiot?“
„Pravni fakultet sam upisao gotovo slučajno, vuklo me je novinarstvo, ali taj nerv za pisanjem je ostao. Što se poezije tiče, tu sam od petnaeste godine. Moj pokojni otac mi je uvek u kritičkom tonu govorio: ‘Voliš sve kao majmun’, što prilično dobro objašnjava kako sam zabasao u toliko različitih oblasti van čistog prava. Pa tako i u poeziju. Drago mi je bilo da je ova zbirka ‘Zašto se deca tako silno raduju rođendanu‘ ipak prošla jednu solidnu recenziju ozbiljnih pesnika, pa je tako i ugledala svetlost dana. I evo, završiću pesmom ‘Smrt pesnika‘, koja je posvećena čuvenom pevaču Tomi Bebiću:
Da možeš da biraš, pesniče, gde bi najradije umro?
Na Nevskom prospektu, možda, posle pijane noći u kojoj si bezumno veličao Ljermontovljevu smrt, izubijan od batina i nemoćan da povratiš svest i telesnu temperaturu?
Ili na nekom užarenom kamenu obala Hidre, na kojem srce naprosto nije moglo da izdrži Koenov glas i svu tu trivijalnu simboliku u koju si svesno srljao?
Ili bi, pesniče, ipak izabrao da se u zoru sudariš sa onim šašavim žutim tramvajem sa turističkih razglednica Lisabona, uveren da svako, poput Pesoe, ima bar još nekoliko života u rukavu?
A ako te ništa od toga ne zadesi, pesniče, ne očajavaj, ne gine ti vlastita postelja u kojoj si se sve ove godine budio. U njoj ćeš na posletku i dušu ispustiti dok s Džonijem Kešom budeš pevao ‘Jesus, I don’t wanna die alone‘.“
*Ceo razgovor Miodraga Majića i Miodraga Jovanovića u pedeset devetoj epizodi Radar Foruma možete pogledati u videu na vrhu teksta, a možete nas pratiti i na Jutjubu, kao i platformama Deezer, Spotify i Apple podcast. Radar Forum možete gledati i na televiziji N1.
