Sintagma „po prvi put“ u poslednjoj deceniji postala je jedan od najčešće korišćenih izraza u javnom govoru u Srbiji. Nije stilski preporučljiv, pa ni tačan, jer „prvi put“ se ne ponavlja, ali jeste politički moćan. Omiljen je u obraćanju naciji Aleksandra Vučića, jer on sve što radi opisuje upravo tim izrazom. U frazi ima patetike, samohvale i insistiranja na ideji da sve počinje tek sada. Tako je ovaj izraz vremenom postao službeni idiom vlasti, simbol države koja svakodnevno iznova izmišlja sebe, brišući sopstvenu prošlost.
Kako predsednik naglašava, po prvi put gradimo puteve, po prvi put ne lažemo i ne obmanjujemo narod, imamo stabilnost, postajemo ekonomski tigar. Svaka lopata, svaka traka, svaka fanfara proglašava se istorijskim trenutkom… Sve pre toga kao da nije postojalo. U toj verziji istorije Srbija počinje 2012. godine, a sve što joj je prethodilo svedeno je na fusnotu. Izraz „po prvi put“ je postao jezička formula koja ne opisuje stvarnost, već je stvara. Proizvodi osećaj važnosti i stvara utisak da je sve pre toga bilo beznačajno. Čak i događaji koji se ponavljaju iz godine u godinu dobijaju obeležje presedana, kao da se istorija resetuje.
Dok se u javnom govoru sve dešava kao da je prvi put, u stvarnosti reči zamenjuju dela, a jezik je postao alat vlasti i oružje za proizvodnju lažnog značenja. Više ne označava novi početak, već poruku – zaboravi šta je bilo
Dok se u javnom govoru sve dešava kao da je prvi put, u stvarnosti reči zamenjuju dela, a jezik je postao alat vlasti i oružje za proizvodnju lažnog značenja. Više ne označava novi početak, već poruku – zaboravi šta je bilo. U formalnom i ceremonijalnom diskursu neprestano se podiže značaj onoga što uopšte nije novo. Jezik vlasti postao je performativni mehanizam. On ne informiše, već stvara percepciju da je sve što se dešava revolucija, čak i kada je to rutina. Fraza funkcioniše kao filter stvarnosti, selektivno brišući istoriju i jačajući narativ samoproklamovane elite.
U društvu u kojem je „po prvi put“ postala norma, apstraktni pojam napretka zamenjuje činjenice. Brojke se ne proveravaju, statistika je dekoracija, a merilo uspeha postalo je režirana pohvala publike. Lažne vesti i manipulacija informacijama ne samo da opstaju, već se institucionalizuju i normalizuju. Tako je ovaj izraz postao simbol moći jezika nad stvarnošću. Možda baš zato prvi put živimo u zemlji u kojoj mala fraza ima veći domet od istine, u kojoj se „aplauz“ meri kao dokaz napretka, i u kojoj lažne vesti prestaju da budu izuzetak i postaju plan rada. I upravo tu leži ono najopasnije – laž je normalizovana, administrativno prihvatljiva, medijski održiva i društveno očekivana.
Zato je krajnje vreme da u 2026. godini Aleksandar Vučić – ne “po prvi put”, nego prvi put tokom svoje vladavine, raspiše poštene, slobodne i demokratske izbore.
