Andraš Fekete Đer je u Mađarskoj stekao nacionalnu prepoznatljivost kada je 2017. godine pokrenuo građansku aktivističku kampanju NOlimpia, koja se protivila kandidaturi Budimpešte za organizaciju Letnjih olimpijskih igara 2024. Nakon što je za nekih mesec dana prikupljeno više od četvrt miliona potpisa podrške, Orbanova vlada je ustuknula i povukla kandidaturu, što se smatralo jednim od težih političkih poraza režima koji je uživao dvotrećinsku podršku u parlamentu. Iz te aktivističke epizode izrastao je Pokret Momentum koji je inicijalno postigao izvesne političke uspehe, ali se vremenom utopio u sivilo mađarske opozicione scene koja nije imala adekvatan odgovor za Orbanov autoritarni čvrstorukaški režim.
Sam Đer, čija je lična politička karijera takođe bila na nizbrdici, ponovo je dospeo u žižu mađarske javnosti u maju 2025. kada je prvi otvoreno pozvao rukovodstvo Pokreta Momentum da, u svetlu očiglednog uspona i jačanja novoformirane Stranke poštovanja i slobode (Tisztelet és Szabadság Párt – TISZA), odustane od izlaska na naredne parlamentarne izbore kako se opozicioni glasovi ne bi rasipali. U narednih šest meseci, najveći broj levih, zelenih i centrističkih opozicionih partija i pokreta je postupio na taj način, što je otvorilo put za parlamentarno svrgavanje Orbanovog režima u aprilu 2026. One levičarske partije koje su ipak izabrale da učestvuju na izborima, grubo su kažnjene od strane birača i nisu bile ni blizu cenzusa.
Obrazlažući svoj predlog, Đer je rekao: „Ako želimo da se pogledamo u ogledalo posle 2026. godine, sada moramo da napravimo korak unazad kako bi Mađarska mogla da napravi dva koraka napred, to je jedini pravi odgovor.“ I zaista, nije teško zamisliti mađarskog birača, autentičnih levičarskih uverenja, kako s osećajem da čini „korak unazad“ daje svoj glas za stranku Petera Mađara, računajući da time doprinosi padu jednog autoritarnog režima, što u konačnici jeste „dva koraka napred“ za Mađarsku kao državu. Uostalom, nemali broj čitalaca ovih redova možda se isto tako osećao kad su na predsedničkim izborima 2000. godine svoj glas davali Vojislavu Koštunici, računajući da je u datim političkim okolnostima jedino on kadar da potuče autokratu Slobodana Miloševića. Najzad, nije isključeno da se poneki pobornik „belih listića“ iz 2012. godine danas gorko kaje što tada nije primenio „korak nazad – dva koraka napred“ rezon i glasao za Tadića na predsedničkim izborima. U danima pred raspisivanje tih izbora, neki analitičari su pomenutu dilemu formulisali rečima: „Opredeliti se za manje zlo ili posegnuti za belim listićem?“
Nije teško zamisliti mađarskog birača, autentičnih levičarskih uverenja, kako s osećajem da čini „korak unazad“ daje glas za stranku Petera Mađara, računajući da time doprinosi padu autoritarnog režima, što je u konačnici „dva koraka napred“ za Mađarsku kao državu
Hans Morgentau, jedan od zagovornika realističke teorije međunarodnih odnosa i međunarodnog prava, pisao je u predvečerje američkih predsedničkih izbora iz 1968. godine, da „savršena demokratija daje biraču mogućnost izbora između različitih politika tako što mu daje mogućnost izbora između različitih kandidata, od kojih je svaki identifikovan sa različitom politikom.“ Međutim, savremene demokratije po pravilu funkcionišu kao nesavršene, što znači da naše preferencije na izborima nisu nužno oblikovane čistim političkim stanovištima koje zastupaju učesnici o kojima se izjašnjavamo. Zato se, po rečima Morgentaua, odluke birača na izborima često donose na osnovu principa „manjeg zla“. Ta situacija je samo isečak opštijeg problema da ne živimo u moralno savršenom svetu u kojem nikada nismo stavljeni pred težak izbor da sami pribegavamo nekom manjem zlu kako bismo sprečili da se dogodi neko veće zlo.
Međutim, u borbi protiv korumpiranih autokratskih režima, kakav je aktuelni srpski, akteri koji se zalažu za reset sistema često naglašavaju potrebu moralno ispravnih i „čistih“ političkih koraka. U suprotnom, glasi njihov argument, izneverili bismo vlastitu borbu i bili bismo isti kao predstavnici režima koje nastojimo da razvlastimo. Valjalo bi, ipak, imati na umu ono što poručuje izraelski filozof Avišai Margalit, kada podseća da „postoje dva smisla kompromitovanja sopstvenih principa: truli kompromis, kada neko izgubi svoj integritet, kao kada nešto radi za novac, i kompromitovanje iz prisilne nužnosti“.
Da bi ilustrovao okolnosti u kojima postoji „prisilna nužnost“ koja opravdava odstupanje od vlastitih moralnih uverenja, Margalit navodi istorijsku epizodu u kojoj Hitler planira da napadne Rusiju i, oslanjajući se na ideološku bliskost SAD i Velike Britanije, očekuje da Čerčil neće učiniti ništa tim povodom. Kada Čerčil, međutim, saopšti da se Hitler vara i da će Britanija priskočiti u pomoć Rusiji, njegov sekretar ga iznenađeno pita da li će takav politički potez nekoga ko je osvedočeni antikomunista predstavljati izdaju vlastitih principa. Odgovor koji je usledio tipično je čerčilovski: „Ni u kom slučaju. Imam samo jedan cilj; uništenje Hitlera, i moj život je time znatno pojednostavljen. Ako bi Hitler napao pakao, ja bih đavola makar pohvalno pomenuo u Donjem domu.“ Margalit iz toga izvodi opštiji zaključak. U uslovima odsustva slobode, kakvi takođe postoje i u autokratskim političkim režimima, „moralna politička teorija treba da započne od negativne politike: politike koja nas obaveštava o tome kako da se izborimo protiv zla pre nego što nam kaže kako da težimo dobru.“
Ostanak Vučića na vlasti i dalji sunovrat Srbije to je „veće zlo“ koje se, u političkom smislu, mora sprečiti po svaku cenu. Takav poželjni ishod nalaže da se preduzme svaka politička odluka koja će omogućiti ostvarenje tog cilja
Lako se može zaključiti da se osnovni problem ovog pristupa ogleda u prepoznavanju političkih prilika koje opravdavaju pribegavanje principu „manjeg zla“. Da bi se to desilo, potrebno je raspolagati svim relevantnim informacijama. Katkada, međutim, one nedostaju. U susret predsedničkim izborima u Srbiji 2012. godine, pojedini analitičari su bili skloni da tvrde da nema mesta primeni ovog principa, jer „ako ništa drugo, napredovali [smo] u tome da političko zlo nije opcija. Barem ne izborna.“ Njihov tadašnji rezon bio je jasan: „Nije dovoljan razlog da se za nekog glasa samo činjenica da postoji i neko gori od njega.“ Naprosto, verovali su u istinsku „reformisanost“ ranijih radikala i nisu slutili da bi njihovim dolaskom na vlast stvari uistinu mogle da krenu po zlu. Nakon četrnaest godina razobručene vlasti Aleksandra Vučića, jasno je da je to uverenje bilo potpuno neutemeljeno. Stoga je danas sa mnogo većim pouzdanjem moguće i ustvrditi da proces izbornog razvlašćivanja korumpiranog autokratskog režima predstavlja situaciju „prisilne nužnosti“, koja nalaže odstupanje od moralno optimalnih postupaka i posezanje za principom „manjeg zla“.
Šta u postojećim političkim prilikama u Srbiji to konkretno znači? Prvo i osnovno, da je ostanak Vučića na vlasti i dalji sunovrat Srbije to „veće zlo“ koje se, u političkom smislu, mora sprečiti po svaku cenu. Sledstveno, takav poželjni ishod nalaže da se preduzme svaka ona politička odluka koja će omogućiti ostvarenje tog cilja, ma koliko prema njoj osećali izvesnu moralnu rezervu, ličnu antipatiju ili upitanost o partikularnom političkom interesu. Iz ugla postojećih antirežimskih političkih aktera, to prvenstveno znači da se politička saradnja ne sme uskratiti nikome ko se bar od početka studentskih i građanskih protesta javno i nedvosmisleno zalagao za rušenje Vučićevog režima, a čiji politički doprinos tom cilju nije zanemarljiv.
Politička saradnja ne sme se uskratiti nikome ko se bar od početka studentskih i građanskih protesta javno i nedvosmisleno zalagao za rušenje Vučićevog režima, a čiji politički doprinos tom cilju nije zanemarljiv
Konkretni oblici takve saradnje moraju biti predmet političke procene, koja je zasnovana na što potpunijim informacijama o raspoloženju biračkog tela (u uslovima nedostatnih, nepouzdanih i/ili isfabrikovanih istraživanja javnog mnjenja, to nije lak zadatak!). Ta saradnja može poprimiti formu nalik onoj u Mađarskoj – da se podrži najjači politički akter pobunjenog društva, a to je nesumnjivo Studentska lista (što su neke opozicione stranke već i učinile); da se izborna lista najjačeg aktera ustroji tako da obuhvata javno prepoznatljiva lica različitih političko-ideoloških usmerenja (brojne studentske akcije su nagoveštavale mogućnost takvog izgleda izborne liste); da se ujedinjeni antirežimski front organizuje u više izbornih lista ako postoje kredibilne indikacije da će takav model u ukupnom zbiru povećati broj osvojenih mandata u Skupštini (od posebne je važnosti procena koja od formi saradnje će doprineti da se na desnom antirežimskom polu osvoji što je moguće više glasova). Najzad, iz ugla antirežimskih birača, princip „manjeg zla“ nalaže da se na budućim izborima glas poveri onom akteru koji ima najveće šanse da razvlasti Vučića, bez obzira na konkretan izgled izborne liste, ili bar da se glas ne protraći na onog antirežimskog aktera koji nema realne šanse da preskoči izborni prag.
* * *
Podsećajući da postoje konteksti u kojima je potrebno započeti od „negativne politike“, Margalit nas upozorava da ne ispustimo iz vida da „moral, kao i degustacija vina, zahteva stalne uporedne sudove“. U današnjoj Srbiji, ta komparacija je sasvim jednostavna, jer je na jednoj strani kontinuitet politike pravne nekažnjivosti privilegovane klike i njenog daljeg ekonomskog bogaćenja i društvenog bahaćenja. Izabrati tu stranu znači izabrati „veliko zlo“ po budućnost Srbije. U takvim okolnostima, suprotan izbor, pa čak i onaj koji bi mogao izgledati kao „korak unazad“, tj. kao izvesno kompromitovanje vlastitih moralnih i političkih gledišta, jeste nesumnjivo „manje zlo“. Zato je taj i takav izbor opravdano i napraviti.
