Nekonzistentnost političke scene u Srbiji najbolje ilustruje permanentno potiskivanje teme Kosova iz političke debate. S jedne strane to je zato što je donošenjem Ustava 2006. godine postignut nacionalni konsenzus da je to pitanje o kome nema razgovora, jer Kosovo je „neodvojivi deo Srbije“, za šta, sem nekoliko rečenica u samom Ustavu, nema ubedljivih argumenata. S druge strane, sem beskrajnog ponavljanja fraza o nedeljivosti teritorije, integritetu, suverenitetu, vekovnim ognjištima, nema ozbiljnijih razmišljanja kako rešiti višedecenijski problem.
Ovakva, užareno zamrznuta situacija, zgodna je za zloupotrebu od strane vlasti. To se obično javlja pred izbore i kada je neko od političkih protivnika prozove za „izdaju“, „predaju“, nebrigu o Srbima i njihovoj sudbini. A Kosovo vri: sumnjičenja, progoni, hapšenja, maltretiranja, ugrožavanje bezbednosti i imovine. Trpe oni koji su u dvadesetostrukoj manjini, koji ne pripadaju većinskom nacionalnom korpusu. Kada se ruše kuće Srbima oko Gazivoda i prebija čovek vezan za drvo, to je Aleksandru Vučiću i njegovom okruženju prilika da izraze najviši nivo saosećanja, napadnu kosovsku vlast, prozovu međunarodne institucije i nanovo pokrenu sva sudbinska pitanja o stradanju Srba, fingirajući brigu i zaštitu. Tako tema koja se inače ne smatra politički konjunkturnom, odjednom postaje visokofrekventna, zaklanjajući obilje drugih problema: korupciju, neizvesnost izbora i nepostojanje korektnih uslova, nasilno ponašanje policije prema studentima i građanima, zaštitu kriminalaca, progon ljudi iz pravosuđa, sa univerziteta, iz medija.
Status kvo zagorčava život pre svega Srbima na Kosovu, a jadikovke režimskih glasnogovornika i optužbe antirežimskih dušebrižnika ne pomažu
U Narodnoj skupštini Srbije vlast je upriličila skup „Stradanje Srba na Kosovu i Metohiji, Rezolucija 1244 UN i međunarodno pravo“. To je trebalo da bude najviši izraz institucionalne brige za sunarodnike na prostoru koji je već 27 godina druga država. Istakli su se istomišljenici: poslanik Branimir Nestorović, profesor međunarodnog prava i bivši predsednik Ruske dume Sergej Baburin, a pročitano je i pismo predsednika Međunarodnog fonda za jedinstvo pravoslavnih naroda Vladimira Aleksejeva. Svi su se striktno pozivali na dokument koji je bio predmet rasprave i tako zajedno promašili temu.
Zaustavljeni u vremenu, govornici su elaborirali Rezoluciju 1244 i njen međunarodnopravni značaj, prenebregavajući nekoliko činjenica. Taj dokument je donet 1999. godine i njegov potpisnik je Savezna Republika Jugoslavija, država koja odavno ne postoji, na šta je, u trenutku iskrenosti, svojevremeno podsetio i Aleksandar Vučić. Jedanaest godina kasnije Ujedinjene nacije usvojile su Rezoluciju 64/298, koju je Srbija, zajedno sa Evropskom unijom podnela, a kojom je prihvaćeno mišljenje Međunarodnog suda pravde o nezavisnosti Kosova. Iz teksta te rezolucije iz 2010. godine izostavljena je rečenica „o neprihvatljivosti jednostrane secesije“. Ovim dokumentom predviđen je početak dijaloga između Srbije i Kosova i bez obzira na to što niko nije tražio da Srbija prizna nezavisnost nekadašnje pokrajine, bilo je jasno da se radi o nužnosti uspostavljanja bilateralnih odnosa između dve suverene države. Na osnovu toga su nastali Briselski sporazum, Ohridski sporazum i Francusko-nemački dogovor, koji su odredili prioritete u kojima treba usklađivati međusobne odnose.
Tvrdoglavost i ušančenost obe strane, onemogućili su da se ostvari mnogo toga, sem nekoliko tehničkih pitanja kao što su saobraćajne tablice i lične isprave, čemu je takođe pružan veliki otpor. Najveći problem je neosnivanje Zajednice srpskih opština, ali to je opet zbog različitog tumačenja ideje, pri čemu kosovski Srbi, zavedeni beogradskim uticajem, vide mogućnost da prostori na kojima žive ostanu deo Srbije i njenog ustavno-zakonskog okvira.
Politika Beograda i Prištine je sukob dva ovna na brvnu i nema šanse da pametniji popusti, jer pametnijeg nema. Da ima, Kurti bi držao preostale Srbe kao malo vode na dlanu, a Vučić bi odavno pokrenuo dijalog o dobrosusedstvu i saradnji. Tako bi obojica pred međunarodnom javnošću postali demokrate, faktori saradnje i stabilnosti. Ali, obojica imaju i sopstvenu javnost. Prištinskom vođi ona ne bi oprostila popuštanje pred Srbima, makar i albanskim građanima život ne bio bolji, a beogradski vođa je ucenjen sopstvenom politikom koju godinama promoviše, a koju prihvata i deo opozicije. Drugim rečima, svaka strana želi da porazi i ponizi onu drugu, s tim što je međunarodni faktor na strani Prištine, pa srpska vlast to pokušava da anulira irelevantnom debatom obavljenom u Narodnoj skupštini. Isti značaj ima i Vučićeva molba generalnom sekretaru NATO-a Marku Ruteu da Kfor zaštiti Srbe, ali i da se ne otvara most na Ibru u Mitrovici, pa je to prilika evropskim političarima da postave pitanje: čemu služi most?
Prihvatanje realnosti jedini je put koji može da popravi sudbinu i Srba na Kosovu i svih koji žive u ovom delu Balkana. Nažalost, upornost nečinjenja dokaz je da je briga o ljudima farsa, da se radi o teritoriji i ispunjavanju identitetsko-mitskih zaveštanja, što nas je i dovelo dovde
Status kvo zagorčava život pre svega Srbima na Kosovu, a jadikovke režimskih glasnogovornika i optužbe antirežimskih dušebrižnika ne pomažu. Oko Gazivoda je srušeno 17 srpskih kuća i jedan hotel, a priprema se rušenje još desetak objekata. Insistiranje ojađenih ljudi da su oni vlasnički status i pravo korišćenja zemljišta stekli u sistemu Srbije, upravo je dokaz neshvatanja realnosti, odnosno činjenice da to više nije teritorija Srbije. I albanski analitičari su spremni da priznaju da je odnos prema bespravno podignutim objektima selektivan i da su na udaru Srbi, a isti prekršaj Albancima se toleriše. Da li u Srbiji te selektivnosti nema? Da li bi vikendica na Savi nedaleko od Ostružničkog mosta ostala da je nije napravio Tomislav Nikolić? Koliko bi se vodio spor o bespravno podignutom objektu na Kopaoniku kod Pančićevog vrha, da ga je slučajno izgradio Albanac, a to je prostor na par metara od granice sa Kosovom?
Da je sadašnjoj vlasti zaista stalo do Srba koji žive na Kosovu i Metohiji, ona bi suzbila tvrdoglavost, sujetu i zabludu da će se ova teritorija kad-tad, u nekim drugim geostrateškim okolnostima i uz pomoć Rusije, Kine i drugih faktora, reintegrisati u Srbiju. Ne bi podsticala nerealna očekivanja samih sunarodnika da njihovi životi, institucije koje su im bitne, prostor na kome žive, mogu da budu deo Srbije. Prihvatanje realnosti jedini je put koji može da popravi sudbinu i Srba na Kosovu i svih koji žive u ovom delu Balkana. Nažalost, upornost nečinjenja, dokaz je da je briga o ljudima farsa, da se radi o teritoriji i ispunjavanju identitetsko-mitskih zaveštanja, što nas je i dovelo u okolnosti u kojima smo.
Iz sasvim drugog ugla, ali sa istim epilogom, deo opozicije doprinosi tragičnoj isključivosti, optužujući Vučića za izdaju i zahtevajući akciju, stvarajući privid da problem Kosova može da se reši iz Beograda samo ako vlast hoće, ali ne tolerancijom, dijalogom i dobrosusedstvom koje bi dovelo do zajedničke budućnosti u Evropskoj uniji, što samo po sebi rešava čitav niz pitanja. Pojedine opozicione partije su gadljive na evrointegracije, priželjkujući mračan scenario u kome bi u Nemačkoj pobedila ultradesničarska stranka AfD, a u Francuskoj isto takvo Nacionalno okupljanje. Njima nije opomena Evropa od pre sto godina, kada su jačale slične partije, što je dovelo do svetskog sukoba. Tada bi parola ispisana po celoj Srbiji „kad se vojska na Kosovo vrati“, mogla da se realizuje. I…?
