Praktično preko noći, vlast Viktora Orbana u Mađarskoj se raspala. Znamo i kako – 16 godina autokratskog podjarmljivanja države i klijentelističko- kriminalnih poslova došlo je na naplatu. I to u liku praktično doskora anonimnog Petera Mađara, koji naciji nije ponudio bogzna kakvo blagostanje, već samo pravdu. Ali za nas je mnogo značajnija činjenica da bi za isto to trebalo da se pripreme srpski režim i Aleksandar Vučić. O uzrocima i korenima zbog kojih bi to moglo da se dogodi znamo skoro sve. Ono što još ne znamo je da li će se to desiti u ovom turnusu izbornog odmeravanja. Jer uprkos činjenici da autokratija i korupcija tvore kopču između dva lidera, Orban, ipak, nije Vučić, a Mađarska nije Srbija. Možda i metode u izbornoj kampanji imaju izvesne sličnosti – od zastrašivanja do kupovine glasova, ali u nedelju u komšiluku nismo videli falange sa bejzbol palicama, krvave glave, ni polomljene kosti, ni policiju koja štiti nasilnike. I šta god mogli da spočitamo Orbanu, a toga nije malo, politički i kulturni model dve zemlje dramatično se razlikuje. Uostalom, svi smo mogli da vidimo kako izgleda pratiti rezultate u realnom vremenu, bez mogućnosti da se bilo šta ukrade. Ono što je mogao, Orban je uradio pre izbora. Ostalo nije bilo na njemu.
I ako je Viktor Orban na nedeljnim izborima doživeo klasičan nokaut, onda je Vučić popio šamarčinu od koje zuji u ušima. I to ne samo zbog činjenice da je Orbanovim padom izgubio protežea koji je u Briselu mogao da posegne za vetom koji bi ga zaštitio od Evropske unije, sve manje sklone da demokratiju menja za stabilokratiju, ne čak ni zbog poslovno-kriminalnih dilova sa dojučerašnjim pajtašem, koliko zbog mogućnosti da ujedinjeni antirežimski front posegne za mađarskim modelom i sa svim resursima stane pod jednu kapu.
Uprkos činjenici da autokratija i korupcija tvore kopču između dva lidera, Orban, ipak, nije Vučić, a Mađarska nije Srbija. Možda i metode u izbornoj kampanji imaju izvesne sličnosti, ali u nedelju u komšiluku nismo videli falange sa bejzbol palicama, krvave glave i polomljene kosti
Otuda i onako nervozna i primitivna izjava na javnom servisu u kojoj je odgovarajući na konstataciju novog mađarskog premijera Petera Mađara da „otprilike zna ko je kum velikih prijateljstava Orbana, Vučića i slovačkog premijera Roberta Fica“, srpski predsednik indirektno Mađara nazvao neodgovornim glupakom. Ali to, kako reče, ipak, neće uraditi, jer brine o odnosima sa Mađarima u Srbiji i sa Mađarskom. Osim, što je to uradio, prepoznajući u Mađarovom licu stotine hiljada depersonalizovanih pobunjenih građana Srbije, koje je čašćavao mnogo gorim imenima. Jebiga, šta da se radi, to je jače od čoveka.
E sad, smisleno je zapitati se da li Vučić nije u stanju da dokuči smisao dramatičnih društvenih gibanja zbog toga što mu dugo državna politika i interesi građana nisu stajali ispred ideje sopstvenog političkog preživljavanja? Ukoliko stvari stoje tako, ne treba imati iluziju da će pretnje koje dolaze iz Evrope kako će Srbiji uskratiti više od milijardu i po evra iz Plana rasta promeniti nešto u Vučićevom ponašanju. I tu se ponovo uočava jasna razlika između Orbana i Vučića. Ako prvom preti odlazak na političku marginu i malo trkeljisanja po sumnjivim transakcijama, ovom drugom su u izgledu malo ozbiljnije posledice. A i tih milijardu i po je sića za ono što su već drpili i tek nameravaju da popale, pre svega, kroz Ekspo.
I šta sad. Najavljujući ponovo izbore, Vučić više nama mnogo aduta. Čeoni sudar sa Evropskom unijom od koje mnogo zavisi ishod za njega je jednosmerna ulica, ali drugog puta izgleda nema. Ostaje mogućnost da još jednom pokuša da navuče građane na odvratni medijski narativ, prema kome bi svako drugi na vlasti, osim njega, urnisao budućnost Srbije. Ali, sve ovo režimsko batrganje jeste znak pored puta koji ukazuje da je Vučić, može biti, prelomio da se ide na izbore. Jer, i kod njega polako sazreva svest da kroz sva ova previranja, u najboljem slučaju, može proći gubeći samo vlast.
