Da niste to što jeste, da nemate lično obezbeđenje i blindirane automobile, da nemate ćacilend čuvare i duple metalne ćacilend ograde – namazane kolmajzom – da li biste u zemlji kao što je naša – u zemlji u kojoj vi vladate – da li biste u takvoj zemlji prošetali slobodno ulicom? I da li biste članove svoje porodice – pustili da odu u restoran? Ili u diskoteku. Ili na neki koncert. Na utakmicu? Svejedno – danju ili uveče. Sećam se odrastanja moje generacije. I kasnije… Sve smo to činili, bez straha i roditeljske panike. Sve dok vi niste stasali – u to što ste danas – i krenuli putem politike. Naše romantične živote, pretvorili ste u horor filmove i crne hronike.
Vi nas namerno plašite, jer jedino tako možete da vladate.
Samo u maju… Mafijaški obračun na Senjaku. Na Novom Beogradu. Na Adi Ciganliji. Na Vračaru… Ljudi sa vrha vlasti, vaši bliski saradnici, policajci, čiji je zadatak da štite građane, u svim tim obračunima, štitili su kriminalce. Čist blam i za njih i za vas. Vi ste na vrhu te piramide. Vi potežete konce, a onda glumite francusku sobaricu i cokćete na konferenciji za štampu. Povodom nevešto zataškivanog slučaja, najmorbidnijeg – nakon ćevapa koje ste nam trajno ogadili – siktali ste. Otelo vam se. Tako ste se odali.
Provaljeni ste već u prvoj rečenici. Država će da ulaže u nečije znanje iz sistema bezbednosti, a oni će lepo da se uvežu i da rade s kriminalcima. I da nam pola narko dilera ima policijsko obezbeđenje. I sad me pitate što nisi ranije!? Pa nije niko četrdeset godina… Četrdeset godina ovo traje. S tim, što niste naglasili, da ste samo minus dvanaest, od pomenutih četrdeset, baš vi – deo političkog miljea, koji žari i pali u Srbiji. Na ovaj ili na onaj način. Poslednjih četrnaest, vi ste glavni. Parate nas i šijete, da bi nas potom seckali i naše živote krojili – po svojoj meri. Sa Sicilije, Koza Nostru ste preseli u Srbiju. Tako ste prestali da budete predsednik i postali ste capo dei tutti capi – na čelu naše mafijaške države.
Pendreci su sevali te subotnje večeri. Gradom su jurili hameri. A plava rotaciona svetla blinkala su kao znak državne opasnosti. Ne od kriminalaca koje ste vi pustili na slobodu, već od mladih, koji će na narednim izborima, prvi put glasati
Vi naše živote pretvarate u roman Marija Puza – i na taj način, hteli mi to ili ne, postajemo statisti u filmu Frensisa Kopole – Kum, u kojem ste vi u glavnoj ulozi.
Nakon tog morbidnog događaja, kad je sve otkriveno, bili ste besni. Na sebe, ili na one koji su zabrljali? Ili na one koji su to otkrili? To nam niste rekli. Ali, ste obećali – po principu – drži bure vodu, dok majstori odu… I sad me pitate, što nisi ranije? Možda nisam imao snage do danas. Možda nemam ni danas. Ali imam volje da to promenim. I promeniću, garantujem vam. Hajde bre, pola njih zna u svakom trenutku ko je ovaj narko diler, ko je onaj narko diler… Pa adje, bre… Ako znaš, što je taj na slobodi? Pa na slobodi je, zato što ga mi čuvamo. Kad kažem mi… država. Država ga čuva. To reče neko, ko je na čelu te države – koja čuva krimose i narko dilere. Da li ste svesni – šta vam iz usta izleti, kad vas obuzme strah? Razumela bih, da ste to rekli pre ostavke. I da ste pre tog časnog čina, imali potrebu da se narodu ispovedite, umesto u crkvi – s kojom talujete i vodite prljavu politiku – igrajući u istom krimi filmu.
Vi ste nam ukinuli veru. Vi ste uprljali crkvu. Vi. Jer – i u državi i u crkvi – vi ste glavni. Vi postavljate ljude. Vi ih unapređujete. Vi ih nagrađujete. I vi ih štitite. Na vlasti ste, jer ih plaćate.
Zahtevi građana, da se ti isti kazne ili smene, ne dotiču vas. Tek kad se afera, poput ove, otkrije, tad dobijete napad “dobrote”. Tad, verbalno, sve obećate. A, već sutradan, drugu priču pričate i te iste koje ste tog dana prozivali, dan kasnije štitite.
Vi se sa nama sprdate. Vi poganu igru igrate. Vi tako vladate
Kažu mi, pa to ima i u drugim državama. E, nek ima u drugim državama, ovde neće da ima. Dosta je bilo – rekoste. A, od tih drugih, ozloglašenih, poput Kolumbije, Meksika i još nekolicine… vi svakodnevno uzimate recepte. S tim, što vam na svireposti i ti najozloglašeniji u svetu kriminala – zavide. Srbija ili mafija, uzvikuju studenti. I zato su na ulici. Građani ih podržavaju. Vama više ne veruju. Jer, čim zinete, vi slažete.
U vreme protesta kad je na Slaviji blizu dvesta hiljada ljudi, vi nam iz Kine ironično poručujete da ćete dati ostavku, jer je na Slaviji manje od trideset četiri hiljade. Vi niste čovek, kad niste u stanju da priznate uspeh mladim ljudima, vršnjacima svoje dece. Vi niste čovek, kad na kraju tog mirnog protesta, fingirate nemire. Vi niste čovek, kad te iste kriminalce, koristite za lične potrebe – da prave te nemile scene. Vi niste čovek, kad mirno gledate kako policija pod punom ratnom opremom – surovo prebija i gazi goloruke građane.
Strah je očigledno promenio stranu. Sad se vi plašite. Plašite se studenata i svih koji studente podržavaju. Plašite se i ljudi iz kriminogenog miljea, sa kojima ste talovali, pa ih sad žrtvujete – da sačuvate sebe
Pendreci su sevali te subotnje večeri. Gradom su jurili hameri. A plava rotaciona svetla blinkala su kao znak državne opasnosti. Ne od kriminalaca koje ste vi pustili na slobodu, već od mladih, koji će na narednim izborima, prvi put glasati. Kao besni kerovi, juruli su policajci studente po Resavskoj, Kralja Milana, Beogradskoj, Bulevaru Kralja Aleksandra, na Slaviji… Divnu energiju, koja je ceo dan vladala na tom trgu, vi ste pokvarili. Vi, čije pristalice danas, kad im ne bi platili, ne bi napunili ni onu fontanu na Slaviji. Eto, toliko ljudi vas voli. Resto je, čist iinteres. I vi ste toga svesni. Zato ironišete umanjujući brojke. Zato ironišete pričajući o svojoj ostavci. Nemate vi onaj Selakovićev generalštab do zemlje, a treba ga imati – da bi se fotelje odrekli.
Strah je očigledno promenio stranu. Sad se vi plašite. Plašite se studenata i svih koji studente podržavaju. Plašite se i ljudi iz kriminogenog miljea, sa kojima ste talovali, pa ih sad žrtvujete – da sačuvate sebe. Neće da može, što rekoste povodom otkazivanja podrške svima sa kojima ste se do juče pajtali, a sad ih drukate. E, neće da može da nadmudrite mafijaše. Kao što neće da može da zamažete oči celoj Srbiji. Vi držite medije u svojim rukama. Ali, te ruke su prljave. Dalje ovako – neće da može. Kum 4, neće se ovde snimati.
Dolaze mladi. Čisti.
