Posle svega što smo zadnjih godina preturili preko glave, siguran sam da bi se cela ekipa Monti Pajtona ubedačila i postidela što im tako nešto nije padalo na pamet. Sećate li se nezaboravne scene iz filma „Žitije Brajanovo“, kada pobunjeni Judeji žele da napišu na latinskom grafit „Rimljani idite kući“, pa ih patrola rimskih legionara na’vata u nepočinstvu i zbog gramatičke greške ih tera da ponove još sto puta grafit na jerusalemskim zidinama? A dobro znamo da je ponavljanje majka znanja. Možda kao mlađi nisam baš u potpunosti razumeo film ali mi je sada sve kristalno jasno.
Čini mi se da se nešto slično desilo u prestoničkim parkovima, doduše ne svim, koji su od pre par dana prešarani crno i crveno-belim grafitima i kvalitetnim molerskim radovima. Na Karaburmi, Bežanijskoj kosi, Jerkoviću i Konjarniku nema više praznih mesta na fasadama zgrada, pa se sada prešlo na farbanje klupa, ljuljaški i bandera. Neko mi reče da je u Višnjici gotovo ceo objekat jednog velikog trgovinskog lanca obojen u crveno-belu boju.
Beograd se polako pretvara u scenografiju filma „Ratnici podzemlja“, mada mu za potpun ugođaj fali još samo metro, ali to je već briga Francuza koji su sa onima koji odlučuju pljunuli u dlan i rukovali se. Sve u svemu tu smo prošli odlično i izbor nije bio slučajan jer su se „Rafali“ pokazali kao jako dobar i promišljen potez a SKAJ komunikacija kao selektivno propustljiva i do sada skoro pa neupotrebljiva.
Na Karaburmi, Bežanijskoj kosi, Jerkoviću i Konjarniku nema više praznih mesta na fasadama zgrada, pa se sada prešlo na farbanje klupa, ljuljaški i bandera. Neko mi reče da je u Višnjici gotovo ceo objekat jednog velikog trgovinskog lanca obojen u crveno-belu boju
Običan građanin kome je svašta nešto jasno a svašta nešto i nije, između svojih obaveza i dažbina, pita se čemu najednom toliki radni entuzijazam kod mladih ljudi, simpatizera sportskih klubova, koji su u prethodnom periodu, jako teškom i zahtevnom, bili orniji za bakljade i skandiranja no za krečenje zgrada?
Ne oslanjajući se na teško razmišljanje ili teoriju, nego na čisto empirijsko iskustvo dobro znamo da je organizovani kriminal još poodavno prepoznao potencijal sportskih tribina kao svojevrsnog rasadnika budućih stalnih i dopisnih članova svojih kartela. Muške jedinke (da ne bi diskriminisali da pomenemo i tek po neka dama sa kamelijom), u godinama gde se ukazala potreba za nečim što podseća na specijalne jedinice, željni avanture i makar kakvog razloga da odmere snage sa bilo kim, bivaju regrutovani i perfidno usmeravani za potrebe klanova, a, bar u našem slučaju, kasnije budu angažovani zajedno sa tim klanovima za potrebe kriminalizovanog dela političke scene.
U modernom srpskom jeziku reč navijač je, potpuno nepravedno, zadobila isključivo negativan kontekst. Ako se pominje neko ko dolazi sa detetom na, recimo, istočnu tribinu, potrebno je naglasiti da je u pitanju običan navijač, onako baš, baš običan, što bi na bilo koji način ublažilo prokazanu reč.
Malo svetla na celokupnu situaciju unelo je interesovanje i ljubav prema lopti visokopozicioniranih pripadnika MUP-a. U loži, gde nema baš svako pristup i koja je običnom smrtniku teško dostupna, mogao se videti i jedan od direktora policije. Na tribinama, u isto vreme sa nekima koji više nisu sa nama, mogao se videti pripadnik Žandarmerije. Nekadašnji ministar je rekao da to što je neko pripadnik Žandarmerije ne znači da ne može da bude simpatizer kluba, tako nekako. U Komisiji za finansije Fudbalskog saveza Srbije, nekada davno, bio je prisutan načelnik bitnog sektora u MUP-u a u disciplinskoj komisiji nekadašnji šef kabineta a ujedno i savetnik ministra. Nije malo. Možda za nijansu manje važno ali nikako beznačajno načelnik ozbiljne službe u okviru UKP bio je u komisiji za pritužbe a jedan od zamenika načelnika SBPOK-a u upravnom odboru jednog fudbalskog kluba. Moguće da u tom svetu fudbala ima i nekog iz BIA.
Na tribinama, u isto vreme sa nekima koji više nisu sa nama, mogao se videti pripadnik Žandarmerije. Nekadašnji ministar je rekao da to što je neko pripadnik Žandarmerije ne znači da ne može da bude simpatizer kluba, tako nekako
Poput bandi u Njujorku (postoji i taj film) i navijači obeležavaju svoju teritoriju. To je mesto gde se ne prolazi u dresu ili, ne daj Bože, sa zastavom kontra kluba. To je mesto gde se ne pevaju, čak ni ne zvižduću pesme onih drugih. To je mesto gde oni ozbiljni simpatizeri klubova valjaju samo njihovu robu, jer od nečega mora da se živi.
Verovatno je slučajnost da se većina uticajnih simpatizera, što bi rekli zli jezici, bavi nekim nedozvoljenim a profitabilnim aktivnosti, gde ponekad naspram sebe imaju i državne strukture, ali se i pored toga aktivni mlađi članovi angažuju za distribuciju. Različiti klanovi podržavaju i kontrolišu različite navijačke grupe. Određene frakcije u jednom klubu mogu biti pod kontrolom suprotnih klanova, ali sve frakcije su očigledno pod kontrolom službe, koja umesto da se bavi svojim poslom, intrigira i spletkari po srpskom i regionalnom podzemlju k’o neka seoska baba.
I to bi sve bilo (za njih) lepo, kada bi moglo u kontinuitetu da se održava pod kontrolom… ali ne može. Život je veliki komedijaš i niko se tu, na tim daskama koje život znače, ne može do kraja opustiti. Naročito u takvim poslovima.
Ne bi bilo preterano reći da već dugo raste tenzija između najkrupnijih igrača. Sve ukazuje na to da neki dogovori nisu ispoštovani, moguće i da neki novci nisu isplaćeni, a usluge nisu uzvraćene. Neki su na slobodi. Naravno argumentovano i uz objašnjenje najviših zvaničnika koji kažu da je to nešto u tonama negde u Evropi i dozvoljeno kao i da to nije bilo dve tone kokaina pa da se baš toliko zateže. Onih pet tona što isto nije kokain, pa valjda nije ni bitno, niko i ne spominje. Za razliku od ovih što su zaslužili da budu na slobodi, neki su i dalje u pritvoru. Kako te samo život poprilično demantuje kad pomisliš da si bitan ili kad pomisliš da možeš da ucenjuješ.
Poslednja, ali ne i najmanje važna afera u Srbiji, dokazala je da smo rođeni da pomeramo granice. Od frapantnih činjenica izdvaja se da se načelnik beogradske policije nekako našao u mafijaškom obračunu u restoranu poluzatvorenog tipa u koji zalaze samo ljudi bliski vlasti ili oni koji su tako u mogućnosti. Nakon konstantnog isčuđavanja raznih službi koje su zatečene kontaktima narodne milicije sa licima bliskim kako kriminalnim tako i vladajućim strukturama, nameću se razna pitanja. Dok se lagano sanira šteta sramežljivo se postavlja pitanje: Ne šta načelnik beogradske policije traži tamo sa tim ljudima, niti šta traži u revolveraškom obračunu, već šta traži u policiji i za šta je tačno dobio medalje i odlikovanja, kao i da li će nadležne institucije da rade finansijsku istragu i zašto neće?
Različiti klanovi podržavaju i kontrolišu različite navijačke grupe. Određene frakcije u jednom klubu mogu biti pod kontrolom suprotnih klanova, ali sve frakcije su očigledno pod kontrolom službe, koja umesto da se bavi svojim poslom, intrigira i spletkari po srpskom i regionalnom podzemlju
I pade mi na pamet kako sam prisustvovao razgovoru u rodnoj mi Kuršumliji, gde o praznicima ozbiljno zna da se popije i kako neko nenaviknut na običaje a sa, pokazaće se kasnije, viškom samopouzdanja završi na kraju večeri, obeznanjen, izgubljen i težak za ljude oko sebe dok ga iznose iz kafane. Za taj fenomen se kaže: „Izneli su ga kao pecivo…“.
Istraga će pokazati kako i kada ubijenog izvode ili iznose iz restorana, kako se briše i pere sve, a onda red sone kiseline, red brzospajajućeg betona jer su prisutni strahovi da bi neki službeni pas mogao da reaguje kao onomad prema jednom funkcioneru, i na kraju prstohvat hepo kockica… i to sve u zavarenom buretu. I zakopanom. I pronađenom. Ovoga se ni najiskreniji simpatizeri najbitnije sposredne stvari na svetu ne bi setili i ozbiljno prebacuje granice mašte.
Usled svih ovih nepredviđenih i neplaniranih događaja, iz sedišta raznih klanova poslat je glasan apel navijačkim grupama, kao u Diznijevoj „Alisi u zemlji čudesa“:
„Pozovite sve karte! Pozovite sve karte!“
„Karte, skupite se! Karte, skupite se!“
I skupili su se. Što bi se reklo, regrutacija pred veliki sukob. Provera ljudstva, jasno istaknuta obeležja, ukopavanje u rovove, markiranje terena, čišćenje oružja.
Kao da je već počela ratna kriza u podzemlju, koju, verovali ili ne, sagledavaju i rešavaju ozbiljni centri moći van naših granica. Nikome sada ne odgovara ta vrsta sukoba. U institucijama države nema više ni volje ni znanja da se takve pojave suzbiju. Jedino što zadržava potpuni raspad sistema jeste lični interes nekoga drugog.
A život ide…
Nekako mi cela situacija liči na mudru misao koju sam negde pročitao a koja kaže: Dok dlanom o dlan a već neko, krajnje bezobrazno, na tvojoj sahrani traži po drugi put da mu sipaju sarme.
I totalno je onda nebitno da li smo u blatu…
