Bio je kod nas pre 200 godina jedan mudar čovek, a bio je prorok. Nikada nije čuo za Kinu, ali je rekao: „Doći će ljudi sa istoka – žuti ljudi i zavladaće svetom i oni će da piju vodu sa reke Morave“. – Tomislav Nikolić, 18. decembar 2014.
Predsednik, i naprednjaci mu, bili su u višednevnom putešestviju po Kini. Bilo je to turistički dirljivo koliko i tabloidno superlativno, prenapučeno raspojasanim divljenjem i jeftinom geopolitikom. I pre ove posete, u svom autorskom tekstu („Plan za Srbiju u pet tačaka“) i sa neskrivenim zadovoljstvom, predsednik je tvrdio da razmažena Evropa zaostaje za, pre svega, Kinom. Međutim, nije to ništa novo pod kapom medijskom i nebeskom.
Naime, za zapadnu misao, Kina je stolećima služila kao klasični i paradigmatični Drugi i gotovo mistični Orijent, posebno u situacijama kada je Zapad nastojao da definiše ili redefiniše samoga sebe. Realno zapuštena Evropa srednjeg veka nekada se divila kineskoj svili i porcelanu, a danas kineskom robotu i samovozećem autu. S tim u vezi, kada se nekritički divimo Kini, mi (in)direktno (samo)preziremo Zapad ili sebe. Hm, da li im zato toliko (osam puta!) gledamo kroz prste, sabotirajući sopstvenu istragu za korupciju kako je pisao „Radar“?
Predstava jedne zemlje ili nacije je složena slika u koju njen autor unosi sopstvene opsesije, zajedno sa opsesijama epohe u kojoj živi. A upravo o tim „sopstvenim opsesijama“ i „opsesijama epohe“ se radi u odnosu Zapada, pa i Srbije i Aleksandra Vučića, prema Kini
Zapadni pogled na Kinu kroz medije i istoriju misli o društvu, zapravo ne otkriva priču o Kini, već o nama samima. O slici našeg sopstvenog, a ne nekog do nedavno dalekog, istočnog sveta. Predstava jedne zemlje ili nacije je složena slika u koju njen autor unosi sopstvene opsesije, zajedno sa opsesijama epohe u kojoj živi. A upravo o tim „sopstvenim opsesijama“ i „opsesijama epohe“ se radi u odnosu Zapada, pa i Srbije i Aleksandra Vučića, prema Kini. I onda, kakva je sve bila i ostala Kina u imaginaciji Zapada?
* * *
Najranije od srednjeg veka, Kina je imala istaknuto mesto u zapadnom umu. Marko Polo, venecijanski trgovac koji je najverovatnije živeo u drugoj polovini 13. i prvoj polovini 14. veka, prvi je zapalio evropsku maštu o velikom carstvu na Istoku. I Evropljani su veoma rado čitali o avanturama čoveka koji je upoznao moćnog Kublaj Kana, diveći se (n)ovoj civilizaciji. Nadimak Marka Pola bio je „Milione“ zato što se reč „milion“ neprekidno pojavljuje u njegovim izveštajima – milion konjanika, milion brodova, milion gradova u Kini. Naravno, u pitanju je bila čista fikcija i preterivanje. Uprkos tome, vešte priče Marka Pola oblikovale su evropsko razumevanje Kine, i to u kontekstu bogatstva, moći, luksuza, znanja, novih izuma i uopšte egzotične kulture Istoka, sa fascinacijom na ivici kiča. Posebno su zanimljivi opisi senzualne, servilne, pa i manipulativne prirode kineskih žena.
Međutim, pitanje je da li je Marko Polo uopšte kročio u Kinu, tj. danas je gotovo izvesno da nije. Verovatno je i da je samo putovanje Marka Pola, a ne samo priče koje je doneo, samo još jedan mit. Na primer, Marko Polo nikada nije spomenuo Kineski zid, kinesko pismo ili kinesku strast za čajem. Njegova „putovanja“ obiluju činjeničnim greškama i preterivanjima, te on najverovatnije nikada nije otišao dalje od Konstantinopolja ili se naselio negde u blizini Crnog mora, koje je tada bilo važna veza između Istoka i Zapada. Prema nekim interpretacijama, on je tamo boravio dvadesetak godina, slušajući, zapisujući i obilato dodavajući pričama koje je slušao od putnika.
Vešte priče Marka Pola oblikovale su evropsko razumevanje Kine, i to u kontekstu bogatstva, moći, luksuza, znanja, novih izuma i uopšte egzotične kulture Istoka, sa fascinacijom na ivici kiča. Posebno su zanimljivi opisi senzualne, servilne, pa i manipulativne prirode kineskih žena
Njegove izuzetno popularne priče učinile su Kinu jednim do tada nepoznatim, dalekim, misterioznim i prilično atraktivnim mestom za život u zapadnoj imaginaciji. Uz to, putovanja Marka Pola inspirisala su Kristofera Kolumba, razvoj evropske kartografije itd. Ovo je bila i prva u nizu refleksija Zapada prema Kini kao Drugom. Iako je ovaj narativ vodio poreklo iz društvenog konteksta relativno bogate Venecije, Evropa je i dalje bila zarobljena oskudicom srednjeg veka, a italijanski gradovi su vrveli od političkih intriga i slabe uprave, zbog čega se slika o političkoj stabilnosti, vojnoj moći i nezapamćenom bogatstvu Kine nudila kao svojevrsni kontrapunkt Zapadu. I što je matrica koju će pratiti i potonji narativi o Kini, pa i onaj Aleksandra Vučića kao svojevrsnog „Marka Pola za siromašne“.
* * *
Oko dva veka kasnije, u poznom 15. veku, Vasko de Gama je otkrio pomorsku rutu do Istočne Azije. Ona je omogućila intenzivniju razmenu robe i ideja između Istoka i Zapada, odnosno bliži kontakt između Evropljana i Kineza. Među prvim istinskim putnicima iz Evrope na Istok bili su jezuitski misionari, poput Franciska Savijera koji je zaista putovao u Indiju, Kinu i Japan između 1542. i 1552. godine. Ovi misionari ponudili su prve pouzdane opise o kraljevstvu na Istoku, a mnogi od njih su postali deo kineskog dvora, radeći kao astronomi, inženjeri, umetnici, zbog čega su stekli dobar uvid u kineski jezik, znanje i kulturu. Među njima se ističe otac Mateo Riči, koga su Kinezi nazivali „Li Mado“ i koji je bio posebno cenjen od strane kineskog cara. Riči je bio intelektualac iz bogate plemićke porodice, tečno je govorio kineski i posvetio se izučavanju bogate kineske istorije, kulture i religije. Njegovo delo Hrišćanska ekspedicija u Kinu (De christiana expeditione apud Sinas), objavljeno nakon njegove smrti 1610. godine, prevedeno je na vodeće evropske jezike i oblikovalo je zapadno razumevanje Kine u narednih par vekova.
Otac Riči je Kineze opisivao kao prijateljski orijentisane, dobrodušne, i humane ljude. U 17. veku i mnogi drugi jezuitski misionari objavljuju svoje knjige o Kini, od kojih su sve veoma pohvalne. Pošto su želeli da opravdaju svoje aktivnosti i metode, jezuiti su imali snažan interes da stvore pozitivnu sliku o Kini kao politički stabilnom i bogobojažljivom društvu. Istovremeno, jezuiti su implicitno kritikovali karakter evropskog društva iz svog ugla, opisujući ga kao isuviše materijalističko, konkurentsko, pohlepno, i u religijskom smislu grešno društvo, te nudeći Kinu kao pozitivan model. Zvuči poznato?
Pošto su želeli da opravdaju svoje aktivnosti i metode, jezuiti su imali snažan interes da stvore pozitivnu sliku o Kini kao politički stabilnom i bogobojažljivom društvu. Istovremeno, jezuiti su implicitno kritikovali karakter evropskog društva iz svog ugla, opisujući ga kao isuviše materijalističko, konkurentsko, pohlepno
Ovu sliku su, ironično, prihvatili mislioci evropskog prosvetiteljstva, poput Gotfrida Lajbnica, Voltera i Kristijana Volfa. Prosvetitelji su Kineze posmatrali kao mudre nosioce jedne ponosne i drevne tradicije, koja je mnogo starija i u mnogim aspektima razvijenija i naprednija od evropske civilizacije. Posebnu ulogu u tome je imao konfučijanizam, o kojem su evropski prosvetiteljski mislioci imali visoko mišljenje, smatrajući da je ova filozofija u skladu sa njihovim idealima prosvećenosti.
Međutim, i u ovom slučaju imamo narativ koji više govori o Evropi, nego o Kini. Evropski prosvetitelji su bili veoma kritični prema postojećim institucijama Evrope i Zapada, poput apsolutne monarhije, aristokratije, dogmi hrišćanske crkve itd., a Konfučije je bio veličan zbog njegove jasnoće i zdravog razuma. U tom smislu, evropski mislioci su slikali Kinu kao zemlju kojom vladaju dostojanstveni, skromni i filozofski potkovani vladari, čiji su savetnici odabirani na osnovu njihovih intelektualnih kvaliteta, poštovanja zakona i visokih moralnih načela. Dakle, svega onoga što su mislioci prosvetiteljstva želeli da vide u svom dvorištu, u Nemačkoj i u Francuskoj tog doba.
evropski mislioci su slikali Kinu kao zemlju kojom vladaju dostojanstveni, skromni i filozofski potkovani vladari, čiji su savetnici odabirani na osnovu njihovih intelektualnih kvaliteta, poštovanja zakona i visokih moralnih načela. Dakle, svega onoga što su mislioci prosvetiteljstva želeli da vide u svom dvorištu, u Nemačkoj i u Francuskoj tog doba
S tim u vezi, veliki matematičar Lajbnic je prikupio jezuitske narative i nastavio je sa opisima Kine kao idealnog društva u knjizi Vesti iz Kine (Novissima sinica) 1697. godine. Isticao je da je „Istočno kraljevstvo“ brojnije od Evrope, kao i da ima intenzivniju poljoprivredu, više poštovanja zakona itd. Volter je u svom Filozofskom rečniku (Dictionnaire philosophique, 1764) nazvao kinesku carsku vlast „najdivnijom koju je čovečanstvo ikad stvorilo“, a posebno se divio Konfučiju.
Drugim rečima, Lajbnic i Volter su koristili Konfučija kako bi doveli u pitanje verski establišment i autoritet rimokatoličanstva u Evropi. Slično tome, nemački filozof Kristijan Volf je veličao kinesku moralnu filozofiju na svojim predavanjima na Institutu za orijentalne studije u Haleu, čime je izazvao gnev lokalnih hrišćanskih teologa. Ovo je bilo toliko kontroverzno da je intervenisao pruski car Fridrih Vilhelm I, nudeći Volfu izbor da napusti Prusku za 48 sati ili da završi na vešalima. Volf je spakovao kofere.
