Rastuća kineska populacija postala je predmet i divljenja i straha na Zapadu. Na primer, Džek London je 1910. godine objavio kratku priču Nezapamćena Invazija (The Unparalleled Invasion) u kojoj po prvi put opisuje budućnost seta u kojoj je Kina vojna supersila. U ovoj ranoj naučno-fantastičnoj i distopijskoj priči, Kina postaje izuzetno mnogoljudna i moćna, zapadne države strahuju od kineske ekspanzije, i na kraju pokreću genocidni biološki rat protiv Kine. Iako je London bio socijalista koji kritikuje kapitalizam i imperijalističku eksploataciju, delio je rasističke stavove uobičajene za bele intelektualce svog doba. Antikinesko raspoloženje nije bilo specifično samo za Londona, već rasprostranjeno u većem delu engleskog govornog područja u periodu oko 1880-1920, izdašno se pojavljujući u medijima, političkim kampanjama, radničkim pokretima, zakonima o imigraciji, popularnoj fikciji, pa čak i akademskom diskursu.
Slično tome, poslednji pruski car ili Kajzer Vilhelm II (1888-1918) bio je posebno zabrinut zbog dešavanja na istoku i tvrdi se da je on skovao frazu „žuta opasnost“ ili „žuta pretnja“ (Die gelbe Gefahr). Na primer, brodovi koji su plovili između Hamburga i Amerike imali su statuu arhanđela Mihaila kako se uspešno opire „azijskoj pretnji“, simbolizovane zlatnim Budom. Američki adventistički pastor Grinberi Džordž Rupert je bio vodeći zagovornik ideje o opasnosti od Kine u Americi krajem 19. i početkom 20. veka, povezujući svoje zamisli sa idejama o kraju sveta i sudnjem danu, i koji će biti sukob između Istoka i Zapada (knjiga je iz 1911. godine). Zanimljivo je da je i Rusiju povezivao sa Istokom. General Aleksej Kuropatkin, ruski ministar rata, bio je vodeća ličnost ruskog ekspanzionizma u Aziji, a ove prakse takođe je pravdao idejom o „žutoj pretnji“. Važan segment narativa o „žutoj pretnji“ bila je i opasnost od toga da Kinezi imaju izuzetnu sklonost prema otimanju, zavođenju i silovanju belih žena. U izvesnom smislu, ovo je bio i rasistički i uskogrudi narativ o svojevrsnom „kvarenju“ ili „silovanju“ zapadne, bledolike civilizacije.
* * *
Možda najpoznatiji pop-kulturni izraz sinofobije bio je tzv. Fu Manču, personifikacija narativa o „zlim Kinezima“ u romanima britanskog pisca Saksa Gabrijela Romera od 1913. godine. Naime, Fu Manču je bio zli kineski „ludi naučnik“ i „kriminalac“ koji namerava da zavlada svetom, u čemu ga sprečava beli britanski policajac i špijun Ser Denis Nejland Smit. Čuvena je bila i ekranizacija ovih romana poput Maske Fu Mančua iz 1932. sa Borisom Karlofim u glavnoj ulozi. Dakle, Fu Manču je bio dobro obrazovani birokrata sa kineskog dvora, obrijane glave, kosih zlih očiju, zadojen mržnjom prema zapadnoj kulturi.
Važan segment narativa o „žutoj pretnji“ bila je i opasnost od toga da Kinezi imaju izuzetnu sklonost prema otimanju, zavođenju i silovanju belih žena. U izvesnom smislu, ovo je bio i rasistički i uskogrudi narativ o svojevrsnom „kvarenju“ ili „silovanju“ zapadne, bledolike civilizacije
Sociolozi su fascinaciju Fu Mančuom objasnili istinskim verovanjem i paranoji mnogih na Zapadu na prelazu vekova, tvrdnjama o demografskoj eksploziji i teorijama zavere o istinskoj želji Kine da zavlada planetom, odnosno strahovima od kineske pretnje po zapadnu civilizaciju. Otprilike kao i danas. Naravno, doktor Fu nije bio jedini kineski superzlikovac. Slični narativ nalazio se i u Fleš Gordonu (strip iz 1934, čuveni film iz 1980), čiji je antagonista car „Ming Nemilosrdni“, kao svojevrsni Fu Manču u budućnosti i koji nastoji da uništi planetu Zemlju. Kada je reč o ženama, zanimljiv motiv ove šund-literature i „B“ filmova bile su senzualne i manipulativne zavodnice ili kurtizane, „cvetovi lotusa“ itd, kao npr. u filmu Svet Suzi Vong (1960). Zanimljivo je i da se ovaj stereotip pojavio još pre oko sedam stoleća, u Putovanjima Marka Pola, zbog čega se može govoriti o specifičnom kretanju od sinofilije, preko sinofobije, i nazad.
Konačno, slični strahovi i paranoje, prenapučeni mitovima i lošom naukom, nalaze se i u akademskim narativima i danas. Jedan od Njujork Tajms bestselera iz 2009. godine bilo je delo Kada Kina vlada svetom: Kraj Zapadnog sveta i rađanje novog globalnog poretka, britanskog publiciste Martina Žaka (When China Rules the World). U ovom delu Žak opisuje uspon Kine i navodi kako će Kina kao svetska supersila promeniti svet. On zamišlja svet uronjen u „kineski“ tip modernosti, a koji predstavlja refleksiju distinktivne (i stereotipne) kineske kulture i tradicije. Dakle, umesto ideje prema kojoj zapad vesternizuje Kinu, Žak je na osnovu različitih pokazatelja ponudio narativ o tome da Kina preoblikuje zapadni svet po sopstvenom ukusu. U pitanju nije puka fikcija bez uticaja. Leri Samers, rektor univerziteta Harvard i direktor Trezora Sjedinjenih Američkih Država, kao i predsednik Nacionalnog ekonomskog saveta u administraciji Baraka Obame je naveo da je upravo ovu knjigu poneo sa sobom na čitanje tokom Svetskog ekonomskog foruma u Davosu 2010. godine.
* * *
Dakle, šta je „Nama“ Kina? Onaj Drugi. Antipod i kontra. Od Marka Pola, preko Voltera i Hegela, i tako sve do Aleksandra Vučića, Tomislava Nikolića i izmišljenog Tarabića, te naprednjaka koji impresionirano škljocaju selfije po Kineskom zidu. Vekovima smo nekritički slikali Kinu kao bogatu ili kao siromašnu, kao sujevernu ili kao racionalnu, kao varvarsku ili kao civilizovanu, kao pasivnu ili kao ratobornu. I danas, kada govorimo o Kini u smislu njenog impresivnog ekonomskog uspeha i političke svetske dominacije koja je iza ćoška – mi zapravo izražavamo skepsu i strahove prema uspehu Zapada.
Dakle, umesto ideje prema kojoj zapad vesternizuje Kinu, Žak je na osnovu različitih pokazatelja ponudio narativ o tome da Kina preoblikuje zapadni svet po sopstvenom ukusu. U pitanju nije puka fikcija bez uticaja
I kada vidimo Kinu kao naprednu, moćnu i miroljubivu, i kada vidimo Kinu kao zaostalu i preteću – zapravo vidimo sami sebe kao zaostale ili kao napredne, preteće ili miroljubive. Ovakva logika ohrabruje naše pogrešne pretpostavke i percepcije o Kini. Ona se zapravo i ne bavi Kinom, već predstavlja projekciju onoga kako vidimo sebe, onoga šta mi jesmo – pošto se Kina i Kinezi slikaju kao nešto što mi nismo. Predsednikova, naprednjačka i tabloidna sinofilija samo su jeftina zapadofobija, i tako ih valja čitati i razumeti.
Percepcije o Kini na Zapadu oscilirale su između sinofilije i sinofobije, pod uticajem istorijskih i društvenih promena na tom Zapadu. Ovakva slika, nažalost, osnažuje međusobnu izolaciju i otuđenost jednih od drugih. Naravno, neki „mitovi“ o Kini su istiniti. U pitanju jeste zemlja koja se nalazi na „drugom“ kraju sveta (od nas), te društvo koje ima neke svoje prioritete, potrebe i vizije budućnosti. I koja se fakat ultrabrzo razvija, dok ne posmatra svet uvek na isti način na koji ga posmatramo mi. Ali, u globalizovanom svetu, ona nam postaje sve bliža, i krajnje je vreme da nešto o njoj zaista i naučimo. Umesto da je cementiramo kao mitološkog Drugog i samozaljubljeno se bavimo jedino nama samima, odnosno sopstvenim pupkom kao centrom sveta koji to (više) nije.
