Nema više važnog pitanja u Srbiji, a da u svojoj poruci ne sadrži pretnju režima i da po svojoj prirodi nije bezbednosno. Kad kao načelnik beogradske policije Veselin Milić završiš kao „čistač“ i saučesnik u ubistvu, vlast zna da u njegovim fiokama leži sve što je Srbiju prikovalo za zemlju i do danas joj ne dozvoljava da se podigne. Od predaje Kosova, preko početka najmračnije epohe u istoriji srpskih medija koji su u dajdžestiranim sadržajima tih fioka opominjali neposlušne političare, neredovne platiše među poslovnom elitom, preko osmišljenih sistema iznuda i ucena, kojima su kontrolisani politička scena i finansijski tokovi, pa sve do najveće pljačke u istoriji Srbije.
I ne postoji cena koju režim neće platiti da ga iz tih sranja izvuče. Ili kada ti se na jedan skoro neobavezni poziv na viđenje studenata i građana na Slaviji pojavi bezmalo 200.000 ljudi, a čitavo vreme u kalkulaciju opstanka kao najvažniju rezultantu ubacuješ zamor pobunjene Srbije, režimu ne ostaje ništa drugo nego da sopstvene nedostatke i neprihvatanje da je nepovratno izgubio legitimitet, nadomešćuje proizvodnjom nasilja, unutrašnjeg sukoba i očajničke mržnje, jedinog što zapravo i može da proizvede.
Otuda smo svedočili toliko puta viđenom, patetičnom rimejku nekih ranijih skupova na kojima se baš po završetku okupljanja „blokaderi“ ostrvljuju na predsednikove pristaše u baš tada slučajno dobro popunjenom Ćacilendu, u koji su „patriote“ hrupile da „nešto pojedu, popiju i provesele se“, kako to reče Ana Brnabić.
Sad, nije da je služba i ranije vrcala od inventivnosti, ali treba biti zbilja naivan ili glup pa reči direktora policije Dragana Vasiljevića, kako se nada da će sve proteći mirno i posle okupljanja, ne pročitati kao hroniku najavljenog haosa.
Režimu ne ostaje ništa drugo nego da neprihvatanje da je nepovratno izgubio legitimitet, nadomešćuje proizvodnjom nasilja, unutrašnjeg sukoba i očajničke mržnje, jedinog što zapravo i može da proizvede
Otuda i Vučićeva izjava na nervnoj bazi da nije realno okupiti na Slaviji 200.000 ljudi i da se sve zasniva na lažima. „Nemam nikakav problem, evo, bilo ih je tri miliona. Mene samo interesuje kome mogu takvu laž da prodaju? Je l’ ih nije sramota kada tako krupnu laž prodaju“, poručuje Vučić iz Pekinga.
E, to je već nešto. Kada predsednik kome bi mnogo toga moglo da se spočita, a na toj dugačkoj listi svakako nije sposobnost da zbog političkog šibicarenja – i za vlast u najgorem mogućem trenutku – na pogrešan način privuče pažnju javnosti koristeći sirovo nasilje protiv demonstranata, u jednačinu uvede i moralne kategorije, onda pouzdano znamo daje prekršio norme, ne pristojnog, nego ljudskog ponašanja. I da je spreman na sve.
S druge strane, za protivnika ima one kojih nema u onim Milićevim fiokama i tu ne može pomoći ni Informerova GOSI služba. Ovo više nije Vučićeva partija. Ovo je sudar nekrofilne tipologije koja ne preza ni od ubistava zarad punih džepova i građana koji su se uspravili i kroz studentski pokret poručili da je bilo dosta. U toj borbi Vučić će, verovatno, još ponekog moći da uveri kako su on i njegovi nevini za ono što se dogodilo. Problem je što to neće biti dovoljno.
Tako nekako danas izgleda stvarnost koju kreira vlast. Prepoznaje se po tome što o njoj najglasnije pričaju budale i pokvarenjaci, svet ujedinjen u tome što ama baš nikad nema dilemu i sumnju, ali uvek ima rešenje. I to po pravilu jednostavno. Zato se Vučiću ona teatralna parada hamera i one silne policije učinila kao odgovor na ono što je video na Slaviji.
I koliko god izbori za njega bili dramatična solucija, do njih će kad-tad morati da dođe. To odmeravanje biće finale ove mučne igre i biće grdno čistilište za Vučića i naprednjake. I možda još ponekog. I ništa čistije od ishoda tih izbora neće razdvojiti političke hulje od političkih kalkulanata, i ništa neće potcrtati deblju liniju između ispraznih bukača i onih koji zaista žele promenu sistema. A ne samo vlasti.
