Uticajni zagrebački novinar Darko Hudelist sledećim je rečima opisao kako ga je Aleksandar Vučić dočekao po proglašenju rezultata referenduma o nezavisnosti Crne Gore, održanog 21. maja 2006. godine: „Ležao je na naslonjaču ili ležaljci pokraj trosjeda (ili četvorosjeda, zaboravio sam), totalno oneraspoložen, deprimiran i gotovo bolestan. Nikada ga nisam vidio tako utučenog i obeshrabrenog – ni prije ni poslije.“ Nekoliko dana kasnije, Vučić je ocenio da „Milo Đukanović misli da je odneo istorijsku i dugoročnu pobedu“, ali da će se u Srbiji raditi na tome da „za deset ili dvadeset godina referendumskim putem ostvarimo neku novu zajedničku državu“.
Gde su dve i dalje odvojene zemlje 2026. godine? Prilično udaljene, osim fizički. Jedna je pred prijemom u EU, a druga od Unije nikad dalje nije bila; u jednoj se postotak birača koji bi se sada izjasnili o „obnovi nezavisnosti“ popeo s 55,5 na sedamdeset odsto, a u drugoj sondaže javnog mnjenja jedva da imaju smisla, s obzirom na duboku političko-institucionalnu krizu. Čini se i da je zvanična Podgorica uspela da iz tridesetogodišnje Đukanovićeve vladavine izađe nešto pametnija, a zvanični Beograd ponavlja neke od skupih grešaka s kraja 20. veka.
I, dok se dve decenije nezavisnosti – iz, valja podsetiti, državne zajednice koja je 2003. ustanovljena s Ustavom predviđenom svrhom da se raspadne – obeležavalo u Podgorici, Tivtu i Cetinju, Vučić se, kao predsednik Srbije i najmoćniji član SNS, obraćao tamošnjoj javnosti, što izjavama, što pismom na portaluBorba. Ton njegovih reči poznat je svakome ko je slomljenog adolescentskog srca pisao i brisao ozlojeđene poruke. Pametniji ili dostojanstveniji bi odlučili da ništa ne pošalju; Vučić je građanima Crne Gore pak poručio da im se „izvinjava što smo ih voleli više nego oni nas“, da će se uvek radovati njihovim uspesima, ali da niko ne treba Srbiju da tera da se „raduje politici i rezultatima politike uperene protiv Srbije i srpskog naroda“. Poručio je i da se neće odazvati pozivu na proslavu, jer bi time „pljunuo sebi u lice“. Ipak je nakon ubeđivanja predsednice EK Ursule fon der Lajen posetio najmanje škakljivo mesto, ono priobalno.
Gde su dve i dalje odvojene zemlje 2026. godine? Jedna je pred prijemom u EU, a druga od Unije nikad dalje nije bila; u jednoj se postotak birača koji bi se sada izjasnili o „obnovi nezavisnosti“ popeo s 55,5 na sedamdeset odsto, a u drugoj sondaže javnog mnjenja jedva da imaju smisla
Aleksandar Musić
Prema rečima politikologa Aleksandra Musića, upućenog u hrvatsku, crnogorsku i srpsku političku pozornicu, Crna Gora danas Vučiću služi dvostruko. „Na propagandnoj razini ju koristi kao metu i simbol tobožnjeg neprijatelja Srbije, dok na terenu, u politici, ekonomiji i energetici u njoj širi svoj utjecaj. Ključ njegovog utjecaja u Crnoj Gori jest tzv. diversifikacija portfelja – ne ovisi o jednom pojedincu, jednoj stranci ili jednoj instituciji, nego drži u šaci niz njih, no na različite načine. Njegova poluga nad crnogorskom političkom scenom razgranata je i duboka – situacija sasvim drugačija od njegove površinske paradne kuknjave“, kaže naš sagovornik.
Ljubav mrskih neprijatelja
A možda bi Vučić njome prosto voleo da se zaboravi koliko su Đukanović i on lako i radosno pomagali jedan drugome, politički i drukčije.
Za početak 2008, kada je, prema zvaničnoj verziji, tad neformalni lider SRS Tomislav Nikolić podržao Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, čime se izopštio iz radikala i načinio prvi korak ka formiranju SNS. Jedna od manje zvaničnih verzija podrazumevala je sastanak u pariskom hotelu Ric, o kojem su najviše govorili Vojislav Šešelj, isprva u Hagu, a potom i za srpske medije, kao i biznismen Ratko Knežević. Da je sastanak omogućio, kako su tvrdili, demantovao je francuski operativac i bivši poslanik EP Arno Danžan. Da su mu prisustvovali, kako se ponavljalo, negirali su i novinar Milomir Marić i biznismen Stanko Subotić Cane. I Nikolić je isprva insistirao da se sastanak nije desio, da bi onda rekao da jeste, ali slučajno i nakratko, na marginama dešavanja. Njegovo priznanje potvrdilo je i da su se, uz navedene, sastali i Vučić i Đukanović.
Ruka ruku mije, a bilo ih je, vala, na pregršt. Vučić i Nikolić su – opet, navodno! – od Subotića dobili novac za stvaranje nove partije, a sam Subotić je, slučajno ili ne, 2015. oslobođen optužbi za šverc cigareta usled nedostatka dokaza. Đukanović je em razbio stranku protivnu nezavisnosti Crne Gore, em se, zajedno s kontroverznim biznismenom, osigurao protiv optužbi za šverc duvana.
Vučićeva duboka država dugoročno najviše računa na Mandića, najozbiljnijeg igrača u Crnoj Gori. Kneževića Vučić koristi kao ciljanog provokatora u specifičnim situacijama, poput one u Botunu
U oktobru 2016, Đukanović se kao premijer našao u nezavidnoj situaciji. Suočivši se s padom popularnosti koji je na parlamentarnim izborima nadoknađen funkcionerskom kampanjom i neregularnostima, morao je, uoči formiranja stare-nove skupštinske većine, obezbediti ono čemu Vučić sada pribegava – strah od državne ugroženosti i stranog mešanja. Birališta su se još zatvarala, a javnost je razdrmala vest o „pokušaju državnog udara“. Pre samog Đukanovića se javio Vučić, tada još premijer, i poručio da srpske bezbednosne službe imaju dokaze da su kriminalne grupe iz Srbije, predvođene bivšim komandantom žandarmerije Bratislavom Dikićem, planirale nasilnu smenu vlasti u Crnoj Gori. Đukanovićeve tvrdnje o ugroženosti dobile su kredibilitet, a Vučić legitimitet da se već u decembru bez problema i nadzora sastane s delegacijom Srba iz Crne Gore i obeća im finansijsku podršku i pomoć u očuvanju identiteta. Rečju, da otvori kanal komunikacije i para bez tuđe kontrole.
Mnogi optuženi su osuđeni na zatvor, a svi osuđeni su nakon promene režima amnestirani. Među pomilovanima su i Andrija Mandić, nekada prosrpski političar koji je, postavši predsednik Narodne skupštine, zavoleo domovinu, kao i nekadašnji koalicioni partner Milan Knežević, koji i dalje obnaša funkciju glavnog beogradskog čoveka.
„Vučićeva duboka država dugoročno najviše računa na Mandića, najozbiljnijeg igrača u Crnoj Gori. Kneževića Vučić koristi kao ciljanog provokatora u specifičnim situacijama, poput one u Botunu. Njih dvojica su, prema najnovijim anketama, kombinacijom ’institucionalne‘ i ’revolucionarne‘ taktike, zapravo profitirali. Vučićeva moć nad Demokratama sastoji se u nizu osobnih ucjena i pritisaka SPC, dok nad Spajićem i Milatovićem nema direktnu kontrolu, no ima instrument straha. Obojica se boje Vučića i SPC, a Spajić je imao i prilike vidjeti kako izgleda biti provučen kroz Vučićeve tabloide u osvit formiranja vlade, kad se nije znalo s kim će je formirati. Milatović je ranjiv preko svojeg brata, koji posluje u Srbiji i to navodno s državom, a to je i te kako došlo do izražaja prilikom posljednjeg formiranja vlasti u Podgorici, kada je Milatović slomljen. Abazović, navodno zeleno-lijevi političar, trebao bi snažno podržati slobodoljubive srpske studente, a ne smije pisnuti protiv Vučića, što zbog osobnog kukavičluka i premreženosti s beogradskim nacionalističkim krugovima, što zbog poslovnih interesa svojeg brata u Beogradu. Naposljetku, Vučić na raspolaganju ima i cirkusante poput Vladislava Dajkovića“, predočava Musić.
Kratak je bio njegov put, dakle, od žaljenja za razgradnjom države do odbrane vlasti koja je, prema njegovom tumačenju, do razgradnje dovela. Možda Srbija više voli Crnu Goru no obrnuto, ali je izvesno da je Vučić voleo Đukanovića više no što se pretvarao da ga ne podnosi. Da li su se, uostalom, slučajno 2017. slikali s nekadašnjim palestinskim bezbednjakom i obaveštajcem Muhamedom Dahlanom, i to, prema rečima crnogorskog političara, u Vučićevoj kući, jedan do drugog?
Ne bi bilo Beograda na vodi ili farsične kupoprodaje zemljišta negdašnjeg PKB, gde se sada gradi Ekspo, da nije bilo Vučićevih prijateljstava s Muhamedom bin Zajedom i investitorom Muhamedom Alabarom. Njih, pak, ne bi bilo da ne beše Đukanovića i Dahlana
Od optužbi da je učestvovao u atentatu na Jasera Arafata do optužbi da je koordinisao pokušaj državnog udara u Turskoj, jednu stvar Dahlanu niko ne spori – služio je kao čovek za vezu preko koga je američki kapital završavao u fondovima Ujedinjenih Arapskih Emirata, iz kojih se, potom, u vidu investicija izlivao gde i kada treba, s manje straha od istrage korupcije i više prilike za pranje novca.
Drugim rečima, ne bi bilo Beograda na vodi ili farsične kupoprodaje zemljišta negdašnjeg PKB, gde se sada gradi Ekspo, da nije bilo Vučićevih prijateljstava s Muhamedom bin Zajedom i investitorom Muhamedom Alabarom. Njih pak ne bi bilo da ne beše Đukanovića i Dahlana. Svakako ne bi bila kakva jesu. Palestinac je svoje usluge, između ostalog, naplatio i dobijanjem pasoša, prvo crnogorskog, a potom i srpskog.
Faktor litije
Pomenutom nizu, Musić pridodaje nekoliko epizoda, po njemu grotesknih – od onog da je najradikalskiji od naprednjaka, Nikola Selaković, svojevremeno prisustvovao kongresima Milovog DPS-a, preko uloge mutivode kakav je Vladimir Beba Popović, do činjenice da je Informer, pod palicom istog onog Dragana J. Vučićevića, napadao protivnike crnogorskih vlasti, sve do gašenja.
„Dugoročni rezultat suradnje je to da je Vučić profitirao, a Đukanović ne, jer mu je petljanje s tim likovima odnijelo dio birača i polako, uz mnogo drugih stvari, pojačavalo putanju koja je kulminirala porazom. Iako se DPS postavljao kao stariji i iskusniji, SNS je ponešto dobio, a DPS u svojoj nadmenosti završio preveslan. Razišli su se 2019, no litije su i jedne i druge zatekle. Krenule su kao autohtona pobuna, mješavina antisistemskog, socijalnog i religijskog, uz obilatu pomoć neinteligentne vlasti koja je vatru zalijevala benzinom. No, oni koji su vodili litije i oni koji su mislili da će njima nešto promijeniti su ili nestali ili su skrajnuti. Amfilohija Radovića, koji je redovito Vučiću i privatno i javno govorio da je kriminalac i izdajnik, naslijedili su Joanikije i Metodije, koji su lojalniji SNS-u no pravoslavlju, kršćanstvu ili Crnoj Gori. Zdravko Krivokapić ovih dana okolo javno kuka sa zakašnjenjem, Abazović je iskorišten i odbačen… Vučića su litije iznenadile, na njima je bio nepoželjan, no danas ubire vrhnje promjena koje su litije donijele“, predočava Musić.
Na koncu, smatra naš sagovornik, svaki put kada Vučićevom režimu, koji opstaje na proizvodnji vanrednog stanja, zatreba neprijatelj – lako će ga naći.
„Očajnički mu trebaju situacije koje može umjetno prezentirati kao Crna Gora, ili Hrvatska, ili Amerika protiv Srbije… bilo ko protiv Srbije, gdje se on onda predstavlja kao zaštitnik države. Zato ovih dana njegovi tabloidi pokušavaju predstaviti Miloša Medenicu kao tobožnjeg predstavnika Crne Gore koji, napadajući njega, ’napada Srbiju‘. Sve to, da se pred građanima ne bi suočio s realitetom rezultata svoje vlasti – nacionalna katastrofa na Kosovu, ortačka ekonomija tajkunske klase superbogatih, a s druge strane mase sirotinje kojoj dobacuje mrvice sa stola, te izazovi nadolazećih predsjedničkih izbora za koje nema rješenja i smiješi mu se brutalni poraz, kao klica konačnog poraza“, kaže on.
No, za početak, valja odrediti i saznati tajming parlamentarnih izbora. Vučić nedavno reče da se ipak neće desiti tokom leta. Crna Gora može da odahne – turistička sezona neće previše trpeti…
