Beograd danas izgleda kao grad raspet između dve kampanje – one promotivne, za Ekspo 2027, i one političke, koja bi mogla da odluči sudbinu vlasti u prestonici, ali i u celoj Srbiji. Dok se milijarde evra usmeravaju ka Surčinu, sedištu te samo za režim važne manifestacije, građani čekaju autobuse, specijalističke preglede i kanalizaciju, pa je pitanje šta će im ostati kad se svetla priredbe ugase. Prestonicom dominiraju rogobatne pojave, od metalnih ograda na ivicama trotoara, do bezbrojnih kladionica, dok se zelene površine i javne ustanove brišu po investitorskim planovima detaljne regulacije.
O svemu tome za Radar govori Nikola Jovanović, direktor Centra za lokalnu samoupravu, jedan od najboljih poznavalaca Beograda, nekadašnji šef odborničke grupe Savez za Srbiju u Skupštini grada Beograda, koji tvrdi da se iza spektakla krije duboka kriza upravljanja prestonicom.
Da li je Beograd trenutno bliži Ekspu ili vanrednim parlamentarnim, ili lokalnim izborima?
Vlast namerava da beogradske izbore ostavi za kraj, nakon Ekspa, jer je sigurna da ih gubi, a ne želi da na bilo koji način ugrozi održavanje ove izložbe. Redovni izbori u Beogradu bi trebalo da budu tek 2028, ali ukoliko prethodno pobedi studentska lista – treba iskoristiti mogućnost da se zbog finansijske situacije i korupcije uvede prinudna uprava u Beogradu i odmah raspišu gradski vanredni izbori.
Parlamentarni izbori će biti ranije, ali tek kad se dođe u fazu da se Ekspo ne može zaustaviti bez ogromnih troškova. Ovo je naravno agenda vlasti – ne znači da unutrašnji pritisak i međunarodne okolnosti ne mogu da poremete njihov hodogram.
Čitav izborni kalendar se, dakle, vrti oko Ekspa, baš zato nisam nikad verovao u izbore u junu ili julu.
Naravno, vlast istražuje i javno mnjenje, ali tu više nije moguće neko dramatično odstupanje. Ključna je borba za nekoliko procenata još uvek neopredeljenih birača, a tu će presudno uticati ponuđeni kadrovi i program – što se prečesto potcenjuje u srpskoj politici. I deo ljudi koji jesu za promene, zazire od potencijalnog vakuuma i haotičnog dana posle. Oni očekuju jasan plan, kao i ljude koji garantuju njegovo sprovođenje.
Koji je recept za pobedu antirežimske opcije na beogradskim izborima, kad god da budu?
Recept je jedinstvena lista, sa 100 kandidata za odbornike sa imenom i prezimenom i dostojnim biografijama, koji vole i poznaju Beograd u dušu. Nema potrebe za kolonama, jer u vođenju Beograda nema ideologije.
Svako sa te liste koji smatra da je dostojan da bude kandidat za gradonačelnika, treba javno da sa protivkandidatima ukrsti svoj program i tim. Moramo unapred znati ko će šta raditi u gradu, ako pobedi taj i taj. Bez detaljnog programa i barem izuzetnih desetak ljudi koji čine tim, nema pobedničke kandidature.
Ekspo je adut aktuelne vrhuške. Koliko će nas ta pompezno najavljivana izložba realno zadužiti, i šta će ostati posle nje – održiva infrastruktura ili skupi prazni kapaciteti?
Država se za Ekspo ne zadužuje samo direktno, kroz izdavanje obveznica i međudržavne kredite, već i time što preusmerava sredstva sa kapitalnih investicija koje su bile neophodne i već predviđene. Država i Grad Beograd suštinski su odustali od kanalizacije na levoj obali Dunava, sistema za prečišćavanje otpadnih voda, mosta na Adi Huji, širenja tramvajske i železničke mreže, završetka obilaznice – sve zbog ulaganja u Surčin. Ova vlast je koncentrisala sredstva i energiju u dve tačke, Beograd na vodi i Surčin, ostatak grada je kolateralna šteta.
Kad govorimo o ceni Ekspa, ne treba da zaboravimo ni troškove održavanja tih objekata, ukoliko ne budu komercijalno održivi – to je tempirana bomba za javne finansije u decenijama koje dolaze. To se u teoriji razvoja zove „white elephants“ (beli slonovi) – objekti koji su naočigled lepi i moćni, ali finansijski neodrživi i dugoročno neiskorišćeni.
Koji bi bili prioriteti sa aspekta koristi po građane?
Postoji tačan spisak kapitalnih investicija u Beogradu, rangiranih po povratu na uložena sredstva: na vrhu tog spiska su unutrašnji magistralni poluprsten, gradska železnica, novi most na Savi sa tunelom, metro i tako dalje. Postoje i neki civilizacijski i elementarni iskoraci na kojima insistiram, poput rešavanja aerozagađenja, kanalizacije, prečišćavanja otpadnih voda, regionalnog vodovoda do Mladenovca. Nigde u tim stvarnim prioritetima i iskoracima realno nema nacionalnog stadiona, delfinarijuma, stambenog naselja Singidunum u Surčinu ili sličnih egzibicija. Šta će imati običan čovek od Ekspa, to je moje ključno pitanje.
A po čemu će internacionalni gosti ove izložbe pamtiti Beograd? Da li će ih zadiviti kozmetičke intervencije poput cvetnih saobraćajnih ostrva ili metalnih ograda duž trotoara u centru, kojim se prikrivaju sistemski problemi?
Beograd traje više hiljada godina i tu je naša šansa da se predstavimo svetu – karakterističnom kulturno-istorijskom ponudom. Mi možemo da zadivimo Evropu neolitskim naseljem Belo brdo (Vinča), ostacima keltske i rimske kulture, Kalemegdanom, dunavskim ekosistemom. Umesto delfinarijuma, može da se uradi ekološko-obrazovni centar za dunavski ekosistem. Još nije kasno da se koriguje taj plan. Umesto stadiona, mogao je da se napravi sistem za prečišćavanje Save i Dunava i uvede rečni javni transport u gradu. Zamislite i to koliko bi bile lepe marine u Čukaričkom ili Dunavskom rukavcu, da nema toksičnog mulja i kanalizacije.
Ekspo je posvećen temi muzike i igre, a dočekujemo ga bez zgrade filharmonije, opere. Lično nisam bio protiv Ekspa kao razvojne ili civilizacijske šanse, ali ne na ovaj način. Bojim se da je ovo propuštena šansa za rešimo ključne probleme.
I MMF je podržao ovaj projekat u smislu mogućnosti da postane generator privrednog rasta, uz uslov da investicije budu transparentne. Možemo li to da ispunimo?
MMF podržava porast javnih investicija kao procenat budžeta, ali traži da za svaki projekat postoji studija opravdanosti, odnosno isplativosti. MMF traži da se prvo urade investicije koje će doneti najveći povrat na uložena sredstva i omogućiti održiv rast, a ne jednokratan skok BDP-a. Zato je bitno da se sve radi transparentno i da se objave studije za svaki ovakav projekat – ukoliko postoje. To je stav MMF-a, a i kompletne srpske struke.
Ova vlast je koncentrisala sredstva i energiju u dve tačke, Beograd na vodi i Surčin, ostatak grada je kolateralna šteta
Na osnovu izgradnje tzv. elitnih naselja, čini se da je na delu urbanističko raslojavanje građana. Šta može da proizađe iz takve politike?
U Beogradu je na delu veliko raslojavanje. Novobogataši žive u zatvorenim stambenim zajednicama, ili naseljima koja predstavljaju enklave – gradove u gradu. Sa druge strane prosečan Beograđanin je užasnut stanjem opšte infrastrukture, nečistoćom, rupama po ulicama, porastom cena proizvoda u maloprodaji i komunalnih usluga, cenom stanova na tržištu, stanjem domova zdravlja, listama čekanja na specijalistički pregled ili operaciju, mafijaškim obračunima… Beograd nema ni fond socijalnih stanova. To sve mora da se menja. U centru pažnje treba da bude običan građanin, a ne onaj sa VIP partijskom karticom. Definitivno prisustvujemo stvaranju Beograđana prve i druge kategorije, što mora da se promeni.
Zbog čega je vlastima važno da se oslabi, pa i uništi GSP?
Samo ove godine se prevoznicima u gradskom prevozu u Beogradu isplaćuje preko 400 miliona evra. Ukoliko se GSP Beograd uništi, onda će tih 400 miliona ići privatnim prevoznicima. I to ne bilo kojim, već pretežno dvojici tajkuna koji su bliski određenim ljudima iz vlasti. Ovde pre svega mislim na Miroslava Nikolića, vlasnika Strele, čiji je cilj da u potpunosti preuzme prevoz Beograđana. Njega protežira jedan ministar sa Uba. Ukoliko mu se dozvoli da postane dominantni prevoznik, onda će on imati ucenjivački kapacitet prema Beogradu i stalno tražiti sve više novca od grada. To je neprihvatljivo.
Šta sve generiše deficit u gradskom budžetu, na koji često upozoravate?
Prvi problem je korupcija. Mi smo analizom poslovanja i nabavki javnih komunalnih preduzeća zaključili da se na korupciju odliva oko 70 miliona evra godišnje. Drugi problem su plaćanja za javni prevoz, koja mogu u prvoj godini da se skrate za 80 miliona evra. Pritom, za dobre privatne prevoznike će biti posla, ali po normalnim ekonomskim cenama i bez vožnje „praznih kilometara“ i po fantomskim linijama. Smanjenjem troškova gradske administracije i objedinjavanjem svih javnih komunalnih preduzeća u jedan holding, može da se uštedi još dvadesetak miliona evra godišnje. Ako se eliminišu još neke štetne stavke, poput grantova fantomskim nevladinim organizacijama, kupovine službenih vozila i troškova reprezentacije, sa sigurnošću tvrdim da već u prvoj godini možemo da uštedimo blizu 200 miliona evra u Beogradu. To bi bila velika injekcija za građane, privredu, a time bismo povećali i kreditni rejting Beograda, na osnovu čega bismo mogli da izdajemo municipalne obveznice za ključne gradske projekte i sami finansiramo svoj razvoj.
U kojoj meri su gradskoj vlasti vezane ruke, s obzirom na upliv Republike koji se ogleda u raznim segmentima života građana, od zdravstva do javnog saobraćaja?
Beogradu su oduzete mnoge nadležnosti, koje moramo vratiti. Beograd više nema nadležnosti nad domovima zdravlja i gradskim bolnicama, nad upravljanjem osnovnim školama. Beograd više nema svoju policiju, niti javni medijski servis. Vrlo često se govori da se sve sliva u prestonicu, dok centralizaciju zapravo sprovodi republička vlast. Prestonica je tako najveća žrtva centralizacije. Gradske opštine u Beogradu su pretvorene u mesne zajednice. To je sramota.
Sramota je i to što se prestonica gradi na osnovu investitorskih planova detaljne regulacije, čije su žrtve i zelene površine i javne institucije?
Beograd od 2022. nema Generalni urbanistički plan, koji predstavlja urbanistički ustav. Stari je istekao krajem 2021, a novi nije donet. To se radi svesno, upravo da bi se na mikrolokacijama radilo šta se hoće, u dogovoru korumpirane uprave sa investitorima, po principu – hoćeš da zagradiš komšiju – dođi da se dogovorimo. Isto važi i za izgradnju u Donjem gradu Kalemegdana ili Košutnjaku, za uzurpaciju delova školskih dvorišta, rušenje predratnih vila da bi se na tim mestima podigli komercijalni kompleksi… Gradiš li na Slaviji, a smetaju ti istorijske zgrade – nema frke, ako si trener Zvezde ili piješ vino sa onim s kim treba. Zato su nam neophodni krovni urbanistički dokumenti, kojima se pojedinačni moraju upodobiti. Trebalo bi i da svaki doneseni pojedinačni plan koji nije u saglasju sa njima, povuče krivičnu odgovornost izdavaoca dozvole, projektanta i investitora.
Kad govorimo o ceni Ekspa, ne treba da zaboravimo ni troškove održavanja tih objekata, ukoliko ne budu komercijalno održivi – to je tempirana bomba za javne finansije u decenijama koje dolaze
Ako se prestonica suočava sa tolikim izazovima, šta je sa drugim gradovima po Srbiji?
Sve ovo što smo naveli, važi i za ostale gradove, gde je situacija još gora, jer ima manje novca. Novi Sad, Niš, Kraljevo, Smederevska Palanka, Leskovac, Zrenjanin – svi pate od sličnih problema. Prva stvar koja mora da se uradi – to je da izmenimo izborni zakon tako da gradonačelnike i predsednike opština biramo direktno, imenom i prezimenom. Tako oni neće odgovarati partijskom šefu u Beogradu, već svojim sugrađanima. Da li je normalno i to što 40 odsto poslanika u Narodnoj skupštini ima prebivalište u Beogradu? Ko u aktuelnom sazivu zastupa Negotin, Paraćin, Pirot, Loznicu, Milanovac, Aleksinac i mnoge druge gradove i opštine? Pa niko! Kakva je to onda „narodna“ skupština?
Zato treba promeniti i izbor narodnih poslanika, da Srbija ne bude jedna izborna jedinica, već da se vodi računa o zastupljenosti svih opština i okruga. Da uvek možeš da pišeš svom poslaniku, gde god da živiš, kao što se u Americi građani obraćaju kongresmenima. Ovde „predstavnici naroda“ piju kafu po lokalima na Obilićevom vencu ili u Kosovskoj ulici.
Kako čitate slučaj „Senjak“ i šta on govori o stanju u policiji i bezbednosnom sistemu u Beogradu?
Nesporno je da je policija degradirana. Prema mojoj proceni, da bi policija povratila integritet, treba odmah otpustiti minimum 40 odsto rukovodećeg kadra, a sve ostale proveriti u smislu stručnih kvalifikacija, porekla imovine, veza sa krupnim biznisom ili kriminalom, kao i podvrgnuti ih zdravstvenoj i psihološkoj proveri. Samo tako policija može povratiti ugled i poverenje građana.
Ima puno pravih profesionalaca u policiji, ali oni su skrajnuti i jedva čekaju rešenje o penzionisanju. Sve njih treba rehabilitovati i dati im mandat da očiste MUP od trulih jabuka.
Posebno je degradirana Policijska uprava za grad Beograd, koju u budućnosti moramo vezati više za Grad i napraviti sistem u kome njenog načelnika bira Skupština grada.
Moj san je da Beograd ima elitnu i profesionalnu prestoničku policiju, koja će biti posebno ustrojena, po ugledu na velike evropske gradove ili američke okruge, i čiji će načelnik raditi rame uz rame sa gradskom upravom. Takvoj policiji mogu u obezbeđivanju lica i objekata asistirati i privatne firme, ali isključivo po novom, strožem zakonu o privatnom obezbeđenju. I, naravno, ne sme se dozvoliti da bilo ko od čuvara reda ima istoriju maltretiranja građana.
Beogradu su oduzete mnoge nadležnosti, koje moramo vratiti. Beograd više nema nadležnosti nad domovima zdravlja i gradskim bolnicama, nad upravljanjem osnovnim školama. Beograd više nema svoju policiju, niti javni medijski servis
Šta o Beogradu govore kladionice na svakom ćošku?
Kladionice su jedna od rak-rana Beograda, pa bi bilo neophodno da se njihov broj maksimalno ograniči. Intimno sam blizak katarskom modelu, u kome su potpuno zabranjene. Svestan sam da su to moćne organizacije u celom svetu i da je to ogroman biznis koji u svakoj zemlji ima uticaj. Međutim, evropske države poslednjih godina donose sve strožu regulativu kada se radi o ovoj temi, kao i kad je u pitanju pristup dece društvenim mrežama, što su i najliberalnije zemlje najstrože ograničile. Treba biti hrabar i učiniti pravu stvar.
Kakva je trenutna uloga Aleksandra Šapića u gradskoj i stranačkoj politici? I zašto se on tako retko pojavljuje u javnosti u poslednje vreme?
Šapić se povukao u drugi plan, jer vidi da je raspoloženje Beograđana izrazito negativno prema njegovom načinu upravljanja gradom, ali i da generalno trend ne ide u prilog opciji kojoj je prišao pre četiri godine. Da li je on jedini kriv za sve loše u Beogradu? Ne, ali je jasno da bi nam još jedan takav presudio. Centar za lokalnu samoupravu zato završava Belu knjigu kriminala i korupcije, koja će pokazati da je naš grad u kontinuitetu i od strane više lobija pustošen i zloupotrebljavan.
Gradiš li na Slaviji, a smetaju ti istorijske zgrade – nema frke, ako si trener Zvezde ili piješ vino sa onim s kim treba. Zato su nam neophodni krovni urbanistički dokumenti, kome se pojedinačni moraju upodobiti
Kako bi se mogli rešiti strukturni problemi prestonice?
Prvi prioritet je promena načina upravljanja. Zalažem se za direktan izbor gradonačelnika i odbornika, za formiranje Beogradskog holdinga koji će obuhvatiti sva pojedinačna komunalna preduzeća, kao i ukidanje gradskih sekretara, jer nema potreba da pored gradonačelnika i gradskog veća imamo i ovaj nivo funkcionera. Na taj način bismo dobiti malu i profesionalnu gradsku upravu, kao i upravljanje komunalnim sistemom sa jednog mesta. Gradonačelnik i njegov tim (kabinet i veće) bi odgovarali direktno Beograđanima, a ne šefu bilo koje stranke.
Druga stvar bi trebalo da bude sređivanje javnih finansija grada i dobijanje dozvole MMF za izdavanje municipalnih obveznica. To znači da će za velike projekte koji su neophodni, Grad nuditi obveznice svojim stanovnicima, na koje će kamata za kupce biti veća nego što nam daju banke na običnu štednju, a niže za izdavaoca u odnosu na one po kojima se Grad sad zadužuje. To je win-win situacija: ulažemo u svoj grad, pratimo realizaciju investicije i pritom imamo prinos na uložena sredstva. Uz to, novac ostaje u Beogradu, ne iznose ga strane banke ili lizing kuće.
Treća stvar je iskorenjivanje korupcije. Predlažem tri mere: formiranje tužilačke policije, ustanovljenje neosnovanog bogaćenja kao posebnog krivičnog dela, i omogućavanje Državnoj revizorskoj instituciji da samostalno izriče finansijske sankcije odgovornim licima u javnoj upravi i preduzećima. Dodao bih ovde i bezbednost i borbu protiv kriminala, što se rešava pomenutom prestoničkom policijom. Zatim, Beograd mora da vrati nadležnost nad domovima zdravlja i bolnicama, da uloži u nove objekte, kao i da obezbedi dodatak na platu lekarima i medicinskom osoblju. Peta stvar je naravno ekonomija i kupovna moć građana, što se postiže iskorenjivanjem korupcije, pokretanjem luke, razvojem berze i javnim investicijama koje generišu privredni rast. Beograd treba da otvori vrata investitorima iz celog sveta, da bude inkubator za inovacije i preduzetništvo, da omogući e-prebivalište.
Da li bi politička promena vlasti u Beogradu mogla da bude model za druge gradove u Srbiji?
Beograd je alfa i omega političkih promena u Srbiji. Ako vlast izgubi prestonicu, ona gubi sve.
