Dugotrajna je i teška bila borba Srba za sopstvenu državnost. Stoga, na početku, nekoliko najbitnijih istorijskih činjenica.
Tri četvrtine devetnaestog veka provedeno je u tom mukotrpnom nastojanju. Sasvim u skladu sa tadašnjim evropskim procesima u težnji ka stvaranju nacionalnih država, oslobođenju i ujedinjenju, i Srbi su zakoračili tom stazom.
Posle dva ustanka protiv osmanske vlasti i uzastopnih diplomatskih pokušaja, Srbija je 1830. postala autonomna kneževina. Modernim rečnikom to bi se moglo nazvati samostalnim entitetom. Suverenost je, međutim, u formalnom smislu i dalјe pripadala Turskoj. Do 1856, garant statusa Srbije bila je carska Rusija. Od Pariskog mira kojim je okončan Krimski rat, zapadne sile su postale garanti srpske samostalnosti, zamenjujući Rusiju.
Revolucija 1848. afirmisala je princip „jedan narod – jedna država“, iako se uglavnom završila neuspešno. Italija i Nemačka izvršile su nacionalno ujedinjenje 1870, to jest 1871. Za Italijane važna bitka je bila kod Solferina 1859. i pored toga što oni u njoj nisu direktno učestvovali. Za Nemce je presudna bila pobeda nad Francuskom kod Sedana 1870.
Osam godina docnije, Srbija je, zajedno s Crnom Gorom, dobila međunarodno priznanje na Berlinskom kongresu evropskih sila pod predsedništvom čuvenog nemačkog kancelara Ota fon Bizmarka. Izuzimajući srednji vek, ovo je bio trenutak pune internacionalne afirmacije Srbije. Veliku zaslugu za ovo ostvarenje nosi tadašnji predsednik srpske vlade, namesnik u dva maha i liberalni vođ, Jovan Ristić. Sledeće četiri godine Srbija je bila kneževina. Proglašena je za kralјevinu 1882. pod žezlom kneza/kralјa Milana Obrenovića.
Srbija je, zajedno s Crnom Gorom, dobila međunarodno priznanje na Berlinskom kongresu evropskih sila pod predsedništvom čuvenog nemačkog kancelara Ota fon Bizmarka
Iz koraka u korak, Srbija se kretala putanjom unutrašnjeg razvoja u kom su napori za uspostavlјanje demokratije i parlamentarizma bili prevashodni sve do balkanskih i Prvog svetskog rata (1912/13, 1914/1918). Od Majskog prevrata 1903. i povratka dinastije Karađorđević na srpski tron, izborom Petra Karađorđevića za monarha, Srbija je punu deceniju provela u sistemu parlamentarne demokratije onog vremena. Stranačka rivalstva, sloboda štampe, višepartijski izbori, vlade formirane na osnovu skupštinske većine. U tom periodu (1903-1914) ukupno je bilo osam premijera iz četiri različite stranke. Većina vlada su, otud, bile ili koalicione ili koncentracione. Politička nestabilnost, poznato je, osobina je, ako ne i mana, većine parlamentarnih sistema.
U ujedinjenu Kralјevinu Srba, Hrvata i Slovenaca Srbija je ušla prenoseći svoj međunarodno priznat suverenitet i položaj sile pobednice u Prvom svetskom ratu. Na četiri-pet dana pred konačan akt jugoslovenskog ujedinjenja, Kralјevini Srbiji su se pripojila Vojvodina i Crna Gora. S tim teritorijama, uklјučujući Kosovo i Makedoniju koje su pripojene Srbiji posle balkanskih ratova, to je bila teritorija države Srbije na dan 1. decembra 1918.
Jugoslavija je, uprkos unutrašnjoj revolucionarnoj promeni (1944/1945) sačuvala međunarodno pravni kontinuitet od momenta nastanka do konačnog raspada 1991/1992. Zahvalјujući tadašnjoj politici Slobodana Miloševića i njegovih istomišlјenika, Srbija je nastavila svoje postojanje u tzv. Saveznoj Republici Jugoslaviji, ne obnavlјajući svoju negdašnju državnost, pozajmljenu Jugoslaviji. Interesantno je i indikativno da su se sve federalne jedinice SFRJ osamostalile glasajući na referendumima ogromnom većinom za uspostavlјanje vlastitih državnosti. Jedino Srbija to pravo nije stekla. Opet volјom vlastodržaca, a ne odlukom naroda, formirala je kratkoročni provizorijum pod imenom „Zajednica Srbija i Crna Gora“ da bi, u završnici, i Crna Gora izabrala obnovu svoje državnosti 2006.
Istorija je uvek prva na udaru. Nekad je srpska povest poništavana. Danas se zloupotreblјava. Nekad se prećutkivala, danas se krivotvori
Tako je Srbija postala ponovo nezavisna država i međunarodni subjekt, volјom drugih. Bez obzira na to što joj je osporen status ekskluzivne naslednice SFRJ, ona i dan-danas sebe doživlјava u tom svojstvu. Široko se upotreblјava pogrešan termin „osamostalјenje“ umesto ispravnog „obnova državnosti“.
Ni važeći Ustav Srbije, takođe iz 2006, ne precizira poreklo srpske državnosti. U njemu nema istorijske preambule u kojoj bi se definisalo ovo pitanje i povukla istorijska vertikala od Stefana Prvovenčanog do sadašnjosti. Ovo je čudno tim pre što su autori ovog ustavnog dokumenta uporno insistirali na svom srpstvu, predstavlјali se autentičnim predstavnicima patriotskih snaga i branitelјima suverenosti i celovitosti Srbije.
Uporedo s ovim, ostala je nerešena kontroverza oko oblika vladavine. S pravnog i demokratskog stanovišta niti je kralјevina ukinuta slobodnim izjašnjavanjem građana, niti je republika ustanovlјena sa demokratskim legitimitetom. Obe odluke su donete revolucionarnim autoritetom Komunističke partije Jugoslavije i njenih institucionalnih eksponenata.
Ovo stanje svesti, uz forsiran narativ i u javnosti i u školama, u bezvazdušnom prostoru između srpstva i jugoslovenstva, vlada i sad.
Većina Srba ostaje zbunjena pred ovim, veoma jednostavnim, pitanjem identiteta:
„Da li je za vas Srbija jedina otadžbina stara više od osam vekova ili je ona poslednji i preostali ostatak socijalističke Jugoslavije?“
Najčešći odgovor je muk. Mnogi i ne razumeju pitanje. Ima i onih koji misle da je to isto.
Veruj mi, poštovani čitaoče, proveravao sam bar hilјadu puta. U krajnjoj liniji, možeš se i sam uveriti. Postavi pitanje prvo sebi, zatim i drugima. Videćeš reakciju.
Kako je i zašto Srbija postala talac jugoslovenstva?
Podsećanja radi, u ranim godinama Kralјevine Srba, Hrvata i Slovenaca, Srbi su bili Srbi, dok su Južni Sloveni iz bivše Habsburške monarhije, u očima Srba, bili Jugosloveni. Uzgred, jugoslovenstvo je austrijska umotvorina s početka devetnaestog veka.
U Srbiji nije obeleženo osam stoleća srpske državnosti. Trebalo je 2017, ali nije. Ne sećam se da je iko povodom toga digao glas. I ako jeste, taj glas je bio usamlјen i slabašan
No, stotinu godina docnije, Srbi se osećaju Jugoslovenima, vezuju se za jugoslovensko nasleđe, identifikuju s Brozovom, ali ne i Aleksandrovom Jugoslavijom. Bivši Jugosloveni su, u očima Srba, Slovenci, Hrvati, Bošnjaci…
Indoktrinacija je uistinu svemoćna. Ispostavlјa se realnim da se doživlјaj lјudi o sopstvenosti, svom poreklu i samosvesti, može manipulisati. Staro brisati, novo ubrizgavati.
Ljudi veruju onom što im vlast servira. Istina je ono što vlast kaže da je istina. I tako iz generacije u generaciju, iz epohe u epohu.
Kreiranje stvarnosti? Fabrikovanje činjenica? Neprikosnovenost u tumačenju prošlosti?
Apsolutno da.
Vlast se temelјi na manipulaciji. Zakonitost odvajkada.
U prilog mom stavu služi i fakat da u Srbiji nije obeleženo osam stoleća srpske državnosti. Trebalo je 2017, ali nije. Ne sećam se da je iko povodom toga digao glas. I ako jeste, taj glas je bio usamlјen i slabašan. Očito, interes vlastodržaca, onih što su uzurpirali pravo na odlučivanje, u jednoj takvoj proslavi nisu videli svoj interes. Niti su se s tom događajem krunisanja Stefana Prvovenčanog poistovetili. Uostalom, ta je kruna stigla sa Zapada. Nepopularno i neprihvatlјivo u nametnutoj atmosferi antizapadne histerije. Ni Prvovenčani nam više ne valјa.
Istorija je uvek prva na udaru. Nekad je srpska povest poništavana. Danas se zloupotreblјava. Nekad se prećutkivala, danas se krivotvori.
Razlog?
U oba slučaja – ispiranje mozga nacije.
Zato nam nije jasno šta je zaista Srbija. Da li je nastala pomenute 1217. ili 1944? Kojoj civilizaciji pripada, istočnjačkoj ili evropskoj? Šta je najvrednije u njenom postojanju, šta su joj dostignuća, a šta tekovine? Šta greške, a šta ogrešenja?
Srbija na bespuću. Nedorečena i raspeta. Ranjena i poražena, ali ne i nevina. Bilo je zala počinjenih u njeno ime. Bilo ih je napretek. Nažalost i na sramotu.
U ime koje Srbije? Ko je to uzeo monopol na nju? Odakle mu tapija na njeno posedovanje? Na njenu istoriju i njenu dobrobit?
Oni što se izdaju za Jugoslovene i koji ne vole srpstvo, bar su iskreni. Oni, dočim, što se u srpska nedra busaju, ti su ili neuki, ili nepošteni.
Pravih nema. Zato nema ni srpske državnosti. Ni dostojanstva. Ni čestitosti.
A nema ni istine.
