Kada pišem, ili na predavanjima kritički govorim o umetnicima i kolegama koji učestvuju u prividu normalnosti Vučićevog režima, najčešći kontraargument je da je u prirodi umetnika iskonska čistota duše i da ne treba osuđivati ljude koje politika ne zanima.
Za razliku od tebe, govore mi, ima čestitih ljudi koji žive u svom stvaralačkom mehuru, koji su nezavisni od svih, naročito od prljave politike koja je svuda oko nas. Njih je poput Adama na čuvenoj Mikelanđelovoj fresci dotakao sam Bog i darivao im neupitni talenat. Takve umetnike neukusno je prljati našim svetovnim mukama, jer onda ne mogu da proizvode svoju „umetnost nezagađenu bilo kakvim smislom“, kako voli da kaže moj profesor i prijatelj Goran Marković.
Ako im se spočitava saučesništvo u legitimizaciji ovog sistema, reći će vam da imaju porodice, kredite, da im nema druge osim da ćute na nasilje i nepravdu oko sebe. Njihovo je samo da ne okrnje svoj božanski talenat i da se poput predsednika „prave mrtvim“ dok oluje ne prođu.
Pisao sam o lekcijama moći i odgovornosti umetnika u jednoj od svojih prvih kolumni u Radaru.
Slučaj Leni Rifenštal bio je paradigmatičan, ali na sreću nema mnogo dobrih umetnika na strani zla u ovoj našoj tužnoj priči koja predugo traje. Skoro da sam ponosan koliko ih je malo u mojoj i srodnim profesijama.
Na poslednjem konkursu, podršku države nije dobio jedan od najstarijih festivala u Evropi- Martovski festival dokumentarnog i kratkometražnog filma, koji sistematski uništavaju godinama. Bez dinara su ostali i stubovi filmskog obrazovanja generacija profesionalaca: Festival autorskog filma i Beldoc
Vučićevom režimu u ovoj terminalnoj fazi nisu dovoljne crne liste umetnika i crnorukaške komisije na konkursima Ministarstva za kulturu. Na poslednjem konkursu, podršku države nije dobio jedan od najstarijih festivala u Evropi- Martovski festival dokumentarnog i kratkometražnog filma, koji sistematski uništavaju godinama.
Bez dinara su ostali i stubovi filmskog obrazovanja generacija profesionalaca: Festival autorskog filma i Beldocs.
Nagrađeni su poslušnici. Rekordno je podržan fantomski Nacionalni festival filma i televizije na Zlatiboru koji već dve godine bojkutuju sva strukovna filmska udruženja. Privatni festival „Vučićevog Bulajića“, SNS propagandiste Predraga Antonijevića raspolagaće sa 17 miliona dinara.
Glumac i producent Lazar Ristovski, SNS propagandista, koji godinama na originalne načine muze državni budžet, dobio je 5 miliona za festival u svom rodnom selu.
Dobro je što sramotne odluke nisu anonimne. Još uvek postoji Službeni list. U njemu piše, a neka u ovoj kolumni ostanu imena članova komisije: Vladimir Tomčić, Predrag Bambić i Aljoša Ćeranić
***
Davljenje festivala nije dovoljno. Ideja je okupacija postojećih festivala. Ništa nismo uništili. Nikoga nismo cenzurisali. Samo smo duhom patriotizma spasli zabludele duše. Na delu je tiha radikalska okupacija po krilatici iz opsade Dubrovnika 1991: „Izgradićemo još lepše i starije festivale“.
Tako je uprkos protivljenju esnafa, Željko Mitrović, u kolaboraciji sa lokalnom SNS vrhuškom, okupirao Festival scenarija u Vrnjačkoj Banji. Tamo više nema relevantnih domaćih filmova jer scenaristi složno bojkuju estradni brlog u kome goste zabavljaju Ivan Bosiljčić i Voja Nedeljković, a crvenim tepihom defiluju starlete iz rijaliti programa. Program popunjavaju negledljiva ostvarenja iz Mitrovićeve Apolon produkcije a stručni žiri ozbiljno razmatra dramaturške aspekte „filmova“. Posebna sramota je što je u tom žiriju ove godine sedeo književnik Svetislav Basara, moralna gromada Kurirovih medija.
Pravu blasfemiju predstavlja nagrada za specijalni doprinos festivalu koja nosi ime Danila Bate Stojkovića. Ona je ove godine pripala Marku Jovičiću, izvršnom producentu festivala i Mitrovićevom čoveku za specijalne zadatke u Apolon produkciji i propalom Odeon teatru.
Gledalište u Banji je ispunjeno do poslednjeg mesta, turistički radnici trljaju ruke, opsena prostotom crvenog tepiha je glavni adut Festivala, sve postoji samo samo zbog parade nove elite. To više nema nikakve veze ni sa filmom ni sa dramaturgijom.
Nagrađeni su poslušnici. Rekordno je podržan fantomski Nacionalni festival filma i televizije na Zlatiboru koji već dve godine bojkutuju sva strukovna filmska udruženja. Privatni festival „Vučićevog Bulajića“, SNS propagandiste Predraga Antonijevića raspolagaće sa 17 miliona dinara.
Ni Vučić, sa koruptivnim EXPO projektom koji uključuje i megalomanski nacionalni stadion, ni njegov nekompetentni ministar kulture, nisu izmislili ovakav model kulturne politike. Uostalom, zašto stadion nije samo stadion, zašto mora da bude nacionalni? Istorija nudi zanimljive analogije.
***
Robert Laj, čovek koga su 25. oktobra 1945. pronašli obešenog peškirom u zatvorskom toaletu u Nirnbergu vodio je Kraft durch Freude (Snaga kroz radost) To je bila je masovna, državna organizacija u nacističkoj Nemačkoj koja je funkcionisala kao podružnica Nemačkog fronta rada (DAF). Osnovana u novembru 1933. godine pod direktnim rukovodstvom Roberta Laja, KDF je ubrzo postala najveći svetski operater turizma i slobodnog vremena. Vaše slobodno vreme nije vaše privatno vreme. Ono pripada partiji, državi, vođi.
Otpočeo je savršeni privid normalnosti i imitacija socijalne pravde. Ideja je da se radnička klasa pacifikuje i pripremi za predstojeći rat. Organizuju se gotovo besplatni odmori, koncerti i izleti.. Radnička klasa za minimalan novac putuje luksuznim kruzerima na do tada nedostupne destinacije. Na putovanjima do Norveške, Italije, Libije svi imaju iste kabine i jedu istu hranu.
U Trećem rajhu snimljeno je 1.100 filmova koji nisu imali nikakve veze sa ratom, logorima i svakodnevnim užasima realnosti. Glavna glumačka zvezda bila je Mađarica Marika Rek čiji su mjuzikli u boji punili bioskopske dvorane. Žena mojih snova zvao se njen najpoznatiji film iz ratne 1944.
U vreme kada se osnivaju prvi logori za političke protivnike (Dahau) i dok je u toku otvoreni progon Jevreja, Narodna zajednica (Volksgemeinschaft) na putovanjima uživa u lakim sadržajima koje kao da je kreirala Mitrovićeva Apolon produkcija. Organizuju se i pozorišne predstave slične onima kojima su bile na repertoaru propalog Odeon teatra
U Trećem rajhu snimljeno je 1.100 filmova koji nisu imali nikakve veze sa ratom, logorima i svakodnevnim užasima realnosti. Glavna glumačka zvezda bila je Mađarica Marika Rek čiji su mjuzikli u boji punili bioskopske dvorane. Žena mojih snova zvao se njen najpoznatiji film iz ratne 1944.
***
Aleksandar Vučić, veliki zaljubljenik u propagandne teorije Jozefa Gebelsa, jako dobro zna je da je u duhu Kraft durch Freude (Snaga kroz radost), važno budžetskim sredstvima kupiti ljubav zvezda iz sveta filma i sporta. Mnogima od njih, koji pre dolaska u Srbiju nisu znali da na geografskoj karti pokažu gde je naša zemlja, još na aerodromu je umesto bombonjere uručivan srpski pasoš. Od dolaska na vlast, pasošima, prijemima i ordenjem, kupio je ljubav Stivena Sigala, Rejfa Fajnsa, Džonija Depa, Lolite Davidovič, Huseina Bolta (EXPO promoter), Ketrin-Zite Džons, Dejne Vajta.
Ovih vrelih dana na kraju avgusta, kada glumački esnaf pokušava da spase svoje Filmske glumačke susrete koje je gradska vlast prošle godine zabranila od straha od masovnog „pumpanja“, grad Niš uz pomoć proverenog okupatora tradicije Željka Mitrovića, održava svoj paralelni festival „originalno“ nazvan Međunarodni festival filma. Pošto ništa što je zamišljeno kao SNS kontraming i ne može imati originalnije ime.
Na otvaranju je film Radoša Bajića, proverenog patriote vladajuće partije i Žan-Klod Van Dam, ničim izazvani gost u ulozi vašarske mečke ne bi li se napunila Niška tvrđava.
Van Dam, navodno sa Mitrovićem pregovara o budućem filmu koji će biti sniman u Srbiji.
***
Glumci su proterani sa Niške tvrđave, ali će na svom 70. festivalu biti prisutni. 21 film iz gerilske filmske srpske produkcije koju država več dve godine ignoriše. Okupiće se kraj Nišave u amfiteatru pored spomenika Šabanu Bajramoviću, gotovo polulegalno. Ali će solidarno svi biti tu. To će se desiti na „slobodnoj“ niškoj teritoriji, gradskoj opštini Medijana, jer su na tvrđavi okupatori predvođeni Van Damom, Mitrovićem i Radošem Bajićem.
Ko god je gledao divnu seriju „Više od igre“ po scenariju Slobodana Stojanovića u režiji Zdravka Šotre, seća se Leke Bankrota, predsednika FK Građanski u upečatljivom tumačenju Pavla Vuisića po čijem je imenu glumački festival naslovio svoju glavnu nagradu.
Ne znam ko je od glumaca koji se nalaze u organizaciji festivala predložio da se ovogodišnji, sasvim specifičan festival dogodi pod sloganom „Više od igre“, ali nije moglo bolje. Sa plakata festivala okupatoru se ceri Leka Bankrot koji se mrtav, za kafanskim stolom ruga nacističkim okupatorima koji 1941. ulaze u fiktivnu srpsku vašoricu Gradinu.
Iz ispružene pesnice Pavla Vuisića izviruje „šipak“.
Tako se zove ta, sedma epizoda serije.
