Šta li je u toj glavi koja vodi ruku da po fasadama i nadvožnjacima ispisuje rečenicu Kad se vojska na Kosovo vrati? Kome je rečenica upućena, i šta uopšte znači? Pomislio bi čovek da neka skrivena, misteriozna vojna sila samo što nije krenula ka Kosovu, da ispuni kosmičku pravdu. Kao oni duhovi vojnika u Simovićevom Šarganu, ustali iz grobova, ali sada u mnogo većem broju, pa onako pobeleli i prašnjavi nezaustavljivo jezde put srca Srbije, ne dotičući zemlju.
Koja vojska? Koje Kosovo?
A i sve ostalo je pre neki dan, a sa pogledom na Kosovo, bilo u stilu Simovićevog Čuda u Šarganu: kafanska atmosfera, kockasti stolnjaci, toči se rakija, dok pred kamerama odzvanja trabunjanje političara sklonog padu. Tu je i pečenje, nad njim zabrinuti Vučić, takoreći čovek iz naroda. Jer on vozi škodu oktavija 2006. godište! Nacvrcani predsednik u direktnom prenosu, na svim televizijama.
Naravno da „nema predaje“, kada si odavno sve predao. Od zapaljivog govora u Glini, pa do nedavnog gostovanja u Mrkonjić Gradu, prošlo je 29 godina. Skoro tri decenije prosipanja magle, lažnih obećanja, izvrtanja istine i uspešnog totalnog uništenja države
Uzgred, je li iko u životu video Vučića u toj škodi, osim na televiziji? Onda kad ne ide na letovanje, niti na zimovanje, dok se oblači iz državnog fundusa. Ako je iz fundusa, čije to rabljene sakoe i cipele nosi taj skromni čovek? Miloševićeve? Šešeljeve, dok se ovaj nije pretvorio u bundevu? Ah, da! Fundus je mesto koje se puni inače skupom, ali šaniranom robom. Na državnom nivou. A SNS, nažalost, nije prva partija na vlasti koja koristi šanerske usluge. Jer, svi ti ozbiljni donosioci odluka moraju i da izgledaju. „Savetnice“ sa torbicama čija cena premašuje godišnju platu gimnazijskog profesora. Cena torbica, ne savetnica.
„Svaku subotu radim, svaku nedelju radim, svaki je dan za mene isti, ne idem na holidej, ne idem nikuda“, jada se lepo obučeni predsednik dok „otvara“ vidikovac na Kablaru. I poručuje da nema predaje.
Vide li se Gazivode, predsedniče, sa tog Vidikovca?
Naravno da „nema predaje“, kada si odavno sve predao. Od zapaljivog govora u Glini, pa do nedavnog gostovanja u bosanskom Mrkonjić Gradu, prošlo je 29 godina. Skoro tri decenije prosipanja magle, lažnih obećanja, laži generalno o svemu i svačemu, izvrtanja istine od koje u javnom govoru ništa nije ostalo, i uspešnog totalnog uništenja države.
Bez dana radnog staža. Predsednik koji sve zna i o svemu odlučuje. Jedino što nije uspeo da nauči je šta mu je dužnost, koje su mu obaveze, i dokle mu idu ovlašćenja.
Tokom 14 godina vladavine očistio je Kosovo od svih srpskih institucija, koje su se tamo održale čak i posle NATO intervencije i proglašenja nezavisnosti. Jedina institucija koja i dalje nesmetano funkcioniše je šverc komerc. U sprezi sa braćom Albancima.
U međuvremenu, dok se vojska nije vratila na Kosovo, u centru Beograda, takoreći prestonice, otet je Pionirski park. Nekad se zvao Dvorski, a pravno je zaštićen i kao spomenik prirode i kao kulturno dobro. Oteo ga je predsednik lično, sa ciljem koji nije otkrio. Možda da tu uvežbava vojsku. Opet, on lično.
U međuvremenu, prebijeni su studenti i studentkinje, prebijen je pisac Vlada Arsenijević, prebijen je reditelj i profesor Stevan Filipović, prebijen je pred svojom maloletnom decom beogradski advokat Danko Cvejić. RTS nije poslao reportera da razgovara sa lekarima o stanju njihovih povreda.
Razna udruženja razmenjuju između sebe saopštenja, po društvenim mrežama opšta sablazan, zapitanost dokle će ovo ovako… ali da se dogovorimo o zajedničkom izlasku na izbore – jer tenkove nemamo – to ne možemo.
Nije do njega, do nas je.
