15. avgust
U prošloj kolumni sam pomenuo našu opsesiju čarapama sa likovima tirana i zapitao se koliko će vremena proći pre nego što se na njima pojavi i Hitler. Pa, ispostavilo se, već postoji (a i Musolini), samo nisam video… Što me navodi da mislim da se ova čaraparska propaganda, tiranistički „merchandising“, diktatorni „cosplay“ (metafore ne nedostaju), može posmatrati samo na dva načina, o čemu bih zaista voleo da popričam sa kreatorima ovog poduhvata.
Možda je u pitanju terminalni ideološki fundamentalizam i tekstilna, galanterijska, manifestacija nivoa našeg gubljenja povezanosti sa razvijenim svetom i principima prosvećenosti, kao i negacije naše moderne antifašističke istorije – sada već klinički nivoi sindroma da se budala ponosi onime čega se pametan stidi. Ili je u pitanju samo amoralna, cinična marketing taktika izvlačenja para iz džepova duboko pogubljenih i zaluđenih ljudi – kojih u Srbiji ima nažalost dosta, ali koji su u svakom slučaju, za razne stvari, profitabilan tržišni segment.
Amoralnost i ciničnost, ako je to u pitanju, su u tome da se normalizuje i trivijalizuje ono od čega bi trebalo da bežimo i što nam je do sada donelo samo civilizacijsko, društveno, mentalno i materijalno propadanje; zato što sakati smisao za svet i za budućnost među mladim generacijama. Kada „Šojić“ postane uzor umesto satire, nismo dobro…
Kreativnost medijskog kanala je neupitna: potpuna kontrola na formatom, intiman više nego mobilni telefon jer bukvalno obavija kožu i skriven/javan u onoj meri u kojoj vlasnik želi da povuče nogavice na gore i obznani svetu svoj pogled na njega (svet) ili čarape drži sakrivenim u tajnom uživanju i superiornosti skrivene podvale i ličnog talismana.
Diznifikovali smo fašizam i tiraniju, kao što smo diznifikovali i pravoslavlje. Radikalna „bromansa“ (neki bi rekli i homoerotizam, jer sve su muškarci na muškim čarapama) u službi amoralnog autoritarizma i kapitalizma
Kao i u mnogim drugim stvarima kod nas, a ovde neizbežno „kanališem“ Basaru, paradoks koji važi za čitavu Srbiju je da ono što najviše cenimo, u svakodnevnom životu gazimo… u ovom slučaju, za one koji likove na ovim čarapama zaista obožavaju, gaženje je bukvalno.
Očekujem da gaće, pidžame, posteljina i ćebad budu sledeći dodatak ovom bizarnom psihopatskom „merch“ portfoliju. Spavati sa Putinom ili Trampom: vlažni san mnogih možda uskoro postane i komercijalna java! Diznifikovali smo fašizam i tiraniju, kao što smo diznifikovali i pravoslavlje. Radikalna „bromansa“ (neki bi rekli i homoerotizam, jer sve su muškarci na muškim čarapama) u službi amoralnog autoritarizma i kapitalizma…
16. avgust
Beograd je pun nadrealne semiotike, kao i ostatak Srbije doduše… Znakovnost naših prostora u sebi često sadrži iznenađujuće paradokse, izmeštenosti i farsičnosti.
U prodavnici zdrave hrane na Kaleniću, šamlica kao dole. Šta je razlog, pitao sam se?
Da li je pijaca prirodno stanište zaludnih penzionera, besplatan način da se ubije vreme i potopi u socijalni kontakt, najlakše bekstvo iz, često, čemerne usamljenosti starog doba kod nas, pa je ova klupica dobrošla pauza od tumaranja između tezgi?
Ili je poruka brana od automatizovane sebičnosti mnogih, koji su sposobni da u svakom trenutku vide samo sebe, nesposobni da se odmaknu od svoje trenutno potrebe da „malo odmore kosti“, tu i odmah, bez obzira na to što će blokirati pristup frižideru sa pićima?
Ili je zanemoćalih na pijaci previše, a mesta za odmor premalo?
I zašto vlasnici radnje šamlicu ne sklone odatle, da ne mami?
Bretonovska klupica na Kaleniću je naše društvo u malom, rekvizit iz Kusturičinog filma, iz epizode Alana Forda…
Da li je pijaca prirodno stanište zaludnih penzionera, besplatan način da se ubije vreme i potopi u socijalni kontakt, najlakše bekstvo iz, često, čemerne usamljenosti starog doba kod nas, pa je ova klupica dobrošla pauza od tumaranja između tezgi?
Simbolički i dramaturški me podseća na prizor sa nekadašnjeg Bulevara revolucije (sada Kralja Aleksandra), tamo kod „tramvajskih šupa“, tokom milošešeljevskih godina krize, sankcija, hiperinflacije i totalnog raspada kada su ljudi prodavali na ulici sve što bi našli po kući ili što su otkopavali po tavanima, da bi zaradili neku crkavicu.
Prodavac zečeva, očajan zbog razneženog ponašanja potrošača koji su zečeve mazili, ali nisu kupovali, stavio je tablu „milovanje 1 dinar“.
Klupa koja nije za sedenje, zečevi koji nisu za milovanje…
18. avgust
U isto vreme, Srbija pozitivno iznenadi kao što malo koja zemlja može da iznenadi, kao što Britanija ili neka druga razvijena zemlja više nisu u stanju.
Obožavam našu sklonost ka popravljanju stvari, nastalu iz suve potrebe siromaštva i nužde, ali suštinski vrlo modernu i progresivnu, parnjaka svetskih trendova „vinteda“ i „pre-loved“, „renew“ i „rescue“ – u suštini, spasavanje umesto bacanje stvari, svakodnevni mali uskrsi materijalnog sveta oko nas, načina razmišljanja koji mnogo više obraća pažnju na vrednost, a ne samo na cenu…
Spektakularan, olimpijski primer ovoga sam nedavno i sam doživeo, kada nam se pokvarila klima u stanu. Bojan, naš već godinama pouzdani i profesionalni serviser – a uz to i ekstremno prijatan momak – satima je sa kolegom – kao kardiohirurg u operacionoj sali – pokušavao da dijagnostikuje kvar, koji je kao nekom magijom izbegavao da se identifikuje.
Onda je došao trenutak istine: kvar nije mehanički, već je u pitanju digitalna elektronska komponenta na matičnoj ploči, „elektronika“ kako kažu majstori… Tu mi se smrklo, jer u Britaniji – a često i kod nas – to znači samo jednu stvar: baciti uređaj, kupiti novi. Moderne sprave su pravljene tako da kada „elektronika“ otkaže, nema više nade, nema popravljanja, samo đubrište. U Britaniji je to toliko uobičajeno, da kada se bilo gde vidi znak da se negde nešto popravlja (uglavnom šnajderi), izgleda kao čudo, ali ne uvek sa dobrim „imidžom“ jer se takvi znakovi mogu videti samo u siromašnijim krajevima.
Tako sam se i ja pomirio sa neprijatnom sudbinom mog novčanika. Ali ne i Bojan, olimpijac klima servisiranja… „Naći ću ja tu komponentu negde, pa ćemo da zamenimo, znam ko može“.
Iako na odmoru, nastavio je da juri, bez uspeha, sve do skoro poslednjeg dana odluke, kada sam se već i sam pomirio sa neizbežnim, kada je – kao čudom, javio da je stvar rešena! On i njegovi pajtaši su kopali po svojim privatnim vezama i ko zna kojim fijokama i skladištima novog i polovnog, čačkali, testirali, lemili i – voilà – klima ponovo radi!
Ovaj primer je u Britaniji čista naučna fantastika. Nikome komercijalno ne odgovara, a i ko ima vremena da se bakće… I zato mi je veoma drago da smo ga uradili i da imamo ljude kao Bojan. Dok je njega i njemu sličnih, i za našu društvenu klimu ima nade
Novac je sačuvan, đubrište je ostalo gladno, ali je pre svega postignuta jedna mala kosmička pravda – i velika profesionalna pobeda – da ako ne mora, onda i ne treba. Da bacanje nije jedina opcija. Da u nama ima mnogo više kreativnosti, znanja, upornosti i, pre svega, dobre volje i poštenja, nego što sebi često dopuštamo.
Bojan nije morao, čak mu je komercijalno odgovaralo da mi proda novu klimu, a to nisu male pare. A nije. I zbog toga ima moje najdublje poštovanje.
Ovaj primer je u Britaniji čista naučna fantastika. Nikome komercijalno ne odgovara, a i ko ima vremena da se bakće… I zato mi je veoma drago da smo ga uradili i da imamo ljude kao Bojan. Dok je njega i njemu sličnih, i za našu društvenu klimu ima nade.
19. avgust
Biti taksista – svuda, a posebno u zemljama kao što je naša – znači biti ili Budista ili fatalista – ili lud.
Da bi čovek ostao normalan i neoštećen u takvoj profesiji znači imati od ljudskog roda minimalna ili katastrofalna očekivanja. Videti, doživeti i onda očekivati sve najgore aspekte naše iracionalnosti, neuroza i psihoza, sve rupe kroz koje ljudsko ludilo – stimulisano sistemom u kome žive – kulja i plavi sve oko sebe.
Trenuci prijatnih iznenađenja jesu nešto u čemu se može uživati: pristojni, ljubazni putnik koji njega, napaćenog stvora, tretira sa poštovanjem. Ta kabina, tog trenutka, postane nešto novo i plemenito, nešto vredno prepoznavanja i poštovanja, pokretna laboratorija nove pozitivnije hemije koja, nekako, deluje kao stimulans, kao osveživač života, čak i generator malog ponosa da, eto, nismo svi potpuno izgubljeni
Po onome što čujem od taksista, kabine njihovih vozila ne samo da treba da se redovno dezinfikuju i dezinsektuju, već i egzorcistički kade. Boraviti u takvom fizičkom i mentalnom prostoru dan i noć može samo neko ko je uspeo da u glavi izgradi prostor koji je ili esktremno, dalaj-lamično benevolentan, neko sa životnim stavom sveštenika koji čitav ljudski rod vidi samo kao jedno masivno obdanište pomešano s ludnicom i koji, zbog toga, nikoga ne može da osuđuje ni za šta, niti se od njih treba ičemu nadati; ili, na suprotnom kraju, neko ko je iza sebe ostavio svu nadu boljeg života, neko ko od njega nema nikakva očekivanja, ko je prihvatio svoj usud nepitanog svedoka propasti ljudske vrste u svim svojim oblicima, neko ko se navikao na očaj i na raspad, ali ga tretira kao nepromenjivu sudbinu, kao kišu ili sunce, kao višu silu…
I zato, trenuci prijatnih iznenađenja jesu nešto u čemu se može uživati: pristojni, ljubazni putnik koji njega, napaćenog stvora, tretira sa poštovanjem. Ta kabina, tog trenutka, postane nešto novo i plemenito, nešto vredno prepoznavanja i poštovanja, pokretna laboratorija nove pozitivnije hemije koja, nekako, deluje kao stimulans, kao osveživač života, čak i generator malog ponosa da, eto, nismo svi potpuno izgubljeni, da nade za nas, koliko god to bilo neočekivano, ipak malo ima, da smo svi ipak malo bolji nego što nam iskustvo govori…
Do sledeće vožnje.
