Da je Srbija zemlja svakakvih paradoksa nije nikakva novost. Već smo u Radaru pisali o budžetskoj alhemiji, lažnom ekonomskom tigru, navodno nikad većim penzijama i platama u modernoj istoriji, a nedavno su predsednik Aleksandar Vučić i ministar finansija Siniša Mali najavili da će u septembru opet biti „helikopterskog novca“. Pritom će građani kroz potrošnju, preko PDV-a od 20 odsto, svaki peti dinar koji im država isplati iz budžeta, vratiti u tu istu državnu kasu.
Kad već pomenuh potrošnju, nedavno sam bio u jednom velikom trgovinskom lancu u Vršcu i shvatio da već letimičan pogled na cene dva poljoprivredna proizvoda zaslužuje mnogo šire posmatranje ekonomske logike nego što sve na prvi pogled izgleda. Da bih izbegao bilo kakve sumnje, mobilnim sam snimio ta dva proizvoda sa identičnom cenom od 149,99 dinara po kilogramu. Šljive su domaće, a banane su stigle iz neke od dalekih zemalja – Ekvadora, Kolumbije ili Kostarike, tri dominante zemlje iz kojih se one uvoze u Srbiju.
Kako kod nas padaju sve teorije o formiranju cena
Uvozna cena banana je oko 900 evra po toni i to je sasvim logična i ekonomski prihvatljiva cena. A šta je onda sa šljivama? E, tu padaju sve teorije o formiranju cena. Od onih da cene determinišu troškovi proizvodnje, tržišni uslovi, prisustvo monopola ili oligopola, do marginalističke teorije takozvane Austrijske škole.
Cenovni odnosi dovedeni su do apsurda koje ne može popraviti nijedan zakon, ni uredba, a ekstraprofit na štetu potrošača i proizvođača završava u rukama privilegovane kaste odabranih tržišnih mešetara, otkupljivača i posrednika
Srbija je, kažu, tradicionalno zemlja šljive. I definitivno jeste, jer se godišnje proizvede znatno više ovog voća nego svih ostalih vrsta. Pogotovo će to biti slučaj ove godine, u kojoj je i drugo voće rodilo kao retko kada u bližoj prošlosti. I to je dobra vest za proizvođače. Lošu su 6. avgusta objavili mnogi mediji sa skoro identičnim naslovom: Otkupna cena šljive na jugu Srbije pala na 18 dinara, uz kratak propratni tekst da je „velika ponuda snizila cenu“. Prema podacima sa sajta Ministarstva poljoprivrede cena šljiva se prošle sedmice kretala u intervalu od 50 (na kvantaškim pijacama) do 80-90 dinara na zelenim pijacama.
Ovo je samo jedan, ali ilustrativan primer tržišnih paradoksa. U prodavnicama maloprodajna cena šljive je ista kao i banane, čija proizvodnja zahteva veću količinu rada, do kupaca se transportuje prekookeanskim brodovima, a usput skladišti, čuva i obrađuje u komorama za dozrevanje. Šljiva je, pak, praktično iz komšiluka, a ove godine je izrazito dobro rodila i neće baš sva da prođe kroz „veselu mašinu“ – kazane za pečenje rakije.
Ko skida kajmak ako gube i proizvođači i potrošači
Cenovni odnosi na srpskom tržištu dovedeni su očito do apsurda koje ne može popraviti nijedan zakon, ni uredba. Indikativno je, pritom, da su ove godine, kad su šljive baš dobro rodile, na gubitku i proizvođači, jer im otkupljivači nude 18 dinara za kilogram, ali i potrošači, koji za kilogram šljiva u nekim marketima moraju da izbroje 149,99 dinara.
U mnogim zemljama Evrope postoje nacionalne veletržnice. U Budimpešti se preko nje prometuje više od polovine ukupne poljoprivredne proizvodnje Mađarske, bez ikakvih zabrana ili ograničenja, dok je kod nas država uredbama kontrolisala i marže i cene, ne shvatajući da se u ekonomiji ništa ne može narediti
Lako je zaključiti da ekstraprofit na štetu potrošača i proizvođača završava u rukama privilegovane kaste odabranih tržišnih mešetara, otkupljivača i posrednika. U takvoj situaciji mnogim proizvođačima voća se više isplati da puste da im rod propadne nego da plaćaju berače, jer troškovi proizvodnje i branja prevazilaze otkupne cene. I ne važi to samo za šljive, jer je slično bilo i sa višnjama i kupinama, što je rezultiralo čak i uništavanjem i sečom nekih zasada.
Šta je onda rešenje? Ne treba previše pameti da se u Srbiji uradi ono što su uradile mnoge zemlje Evrope, koje su osnovale nacionalne veletržnice. U Mađarskoj se preko nacionalne veletržnice u Budimpešti prometuje više od polovine ukupne poljoprivredne proizvodnje. I nema tamo nikakvih administrativnih ograničenja ili zabrana, a kamoli kontrole marži i cena, što su mere kakve je preduzimala naša država, ne shvatajući da se u ekonomiji ništa ne može narediti.
