23. maj
Tragedija koja se zove „srpski režim“ svakoga dana proizvodi nova i sve skandaloznija ispoljavanja. Nesposobnost, korupcija i sada već otvorena prezriva aljkavost i fokusiranje na poslednje spazme pljačke nastavlja da nas ubija, truje, opoganjuje i ponižava.
Scena za najnoviji kolaps je Zapadna Srbija gde je u toku raspad sistema za distribuciju vode, usred toplotnog talasa.
Čačak, Požega, Lučani i Gornji Milanovac su u stanju „cisternskog šaha“ (a i šoka). Dok zaludni građani razvijenih zemalja jure Pokemone po vazduhu iz zabave, građani Zapadne Srbije jure malobrojne cisterne za pijaću vodu iz očaja.
Bolnice rade samo najurgentnije operacije. Škole otkazuju nastavu. Vrtićima flaširanu vodu dostavljaju donatori. Filantropija kao bedna zamena za kolaps podlog, alavog, raspadnutog sistema.
Voda. Najbazičnija ljudska potreba, u Srbiji u 21. veku postaje problem ne zato što je nema oko nas, već zato što jedan kriminalni režim svoj narod tretira kao smaračku stoku, korisnu samo kada treba da se kolje – često za samo kilu mesa. Jer, može se…
Razlog ove civilizacijske katastrofe je, kažu nadležni, pucanje velike dovodne cevi u selu poetičnog naziva Gorobilje. Ništa novo, jer ta cev i taj deo sistema prave probleme već odavno. Znalo se da je to slaba tačka sistema. Moglo je da se sredi. Ali zašto? Koga je briga? Ima lakših načina za ugradnju i pljačku, koji ne zahtevaju nikakav konkretan trud. Sitno je to za njih. Gorobilje možda promeni ime u Gorkobilje…
Kada se cev popravi, a ne zna se kada će, biće potrebno još dve nedelje da se ta nova voda pročisti i bakteriološki proveri, da izgubi status ‘tehničke’ vode dobre za pranje auta i polivanje ulica, ali ne i za piće. I tako, žiteljima Zapadne Srbije udeljene su nedelje vrućeg leta bez vode
Režim i njegova lokalna vlastela više i ne kriju da ih nije briga. Svemoćni su. Životi „raje“ nisu deo njihove životne kalkulacije, nisu oni tu zbog njih nego zbog sebe, narod je samo muka i smetnja za parazitski sloj čija je jedina svrha egzistencije lična korist kroz pljačku društvenih resursa. Gorobiljni vodeni slučaj je prezir u cevima, vodena tortura, suša morala i poniženje u cisternama.
Kada se cev popravi, a ne zna se kada će, biće potrebno još dve nedelje da se ta nova voda pročisti i bakteriološki proveri, da izgubi status „tehničke“ vode dobre za pranje auta i polivanje ulica, ali ne i za piće. I tako, žiteljima Zapadne Srbije udeljene su nedelje vrućeg leta bez vode, zbog kriminalnog nemara i nesposobnosti.
A taj narod? Pišti na „mrežama“ i juri cisterne. Umesto da juri barabe koji ne samo da im svakoga dana, već previše dugo, uzimaju ne samo hleb iz usta, već sada i vodu…
Kako bi bilo divno za režim da narod ne postoji! Da je cela ta divna i bogata Srbija, sve te vode i planine, i rude i pašnjaci, i rodovi i plodovi i sve drugo što nam je Bog dao samo njihovo, bez smetnji, bez akanja, bez razmišljanja o održavanju, i zbog toga i o nuždi privida, stalnog truda da se ta masa oslepi i zaludi, da se umori i ubije duhom… Koji bi to bio raj – bez raje! Za njih i njihovu decu – i koteriju slugu koji bi ih ponizno služili, Njega i Njih, gospodare univerzuma – ili bar tog malog lepog parčeta istog, savršeno ispečene svinjske bajadere od zemlje – same na tronu, razbaškarene u svom obilju.
Svako ima svoje snove. A nečiji su tuđe noćne more.
24. maj
I kada smo već kod „katastrogenezičnosti“ srpskog režima – njegovu neumornu, neprevaziđenu sposobnost, skoro umetnost, katastrogeneze, kreiranja katastrofa – evo još jednog nedavnog primera koji, ovoga puta, upropašćava ugled zemlje u svetu.
Kako su objavili mediji, Grčka je nedavno upozorila na štrudle iz Srbije zbog preteranog sadržaja kumarina, glavnog sastojka cimeta. U velikim količinama, on oštećuje jetru i bubrege.
Da li su naši mufljuzi, navikli na nekažnjeno trovanje sopstvenog naroda odjednom postali velikodušni i počeli da u svoje tvorevine stavljaju izdašne količine egzotičnog i ne baš mnogo jeftinog začina? Da se pokaže ko su pravi domaćini i šta je „srpski kvalitet“! Ili se radi o nečemu drugom?
Cimet nije samo cimet. Dva su glavna varijeteta u radnjama i procesovanoj hrani: cejlonski i kineski (poznat i kao „cassia“ cimet). Ovaj prvi je kvalitetniji, skuplji i sa manjim sadržajem kumarina, ovaj drugi manje kvalitetan, jeftiniji i sa mnogo većim sadržajem supstance – stručnjaci kažu čak i preko šezdeset puta!
Cejlonski se lako prepoznaje: kada se štapić preseče liči na kubansku cigaru – mnogo je umotanih slojeva „listića“ u njemu. Kineski je šupalj i liči na braon trsku. S njime treba postupati pažljivo jer može da predstavlja rizik po zdravlje, za one koji regularno konzumiraju povećane količine cimeta – a to je mnogo nas, posebno deca; granola, sutlijaš, šejkovi, palačinke sa cimetom i slične stvari, cimet kao jedan od moćnih antiinflamatornih sastojaka i sve drugo bazirano na cimetu, čega ima mnogo u modernim medijima.
I tu negde može da bude problem. Kineski je jeftiniji, pa je komercijalno poželjniji. A jedan gram kineskog nije isto što i jedan gram cejlonskog, po pitanju kumarina. Za one koji su nestručni, cimet je cimet; za stroge evropske norme, nije.
I nije ovo prvi slučaj da su nam domaći mufljuzi ogadili reputaciju izvoznika pouzdane hrane. U skoro isto vreme kao kum(ar)ine štrudle, Nemačka je sa tržišta povukla naše smrznuto bobičasto voće zaraženo virusom Hepatitisa A. Rizik je procenjen kao „ozbiljan“. Krajem prošle godine Grčka je opet našla sumpor dioksid u našim sušenim jagodama, nakon što ga je prethodno našla u sušenim kajsijama. Srpski režim je samo jedna masivna pušnica – ne, hemijska crack laboratorija – za sušenje reputacije zemlje, u čemu smo izgleda majstori.
Cela Evropa sada zna da sve što dolazi od nas, a jede se, može da bude rizik po zdravlje. Da se izbegava. Da se ne naručuje. Da se ne kupuje. Da je sumnjivo. Da su srpska poljoprivreda i prehrambena industrija – prema vestima koje su im dostupne, ma koliko to možda nije potpuno tačno – toksični vilajet uskovitlanih hemikalija u vlasništvu ljudi bez struke
Grčka i Nemačka su svoje nalaze objavile preko Evropskog sistema za brzo uzbunjivanje i obaveštavanje o hrani (RASFF). Cela Evropa sada zna da sve što dolazi od nas, a jede se, može da bude rizik po zdravlje. Da se izbegava. Da se ne naručuje. Da se ne kupuje. Da je sumnjivo. Da su srpska poljoprivreda i prehrambena industrija – prema vestima koje su im dostupne, ma koliko to možda nije potpuno tačno – toksični vilajet uskovitlanih hemikalija u vlasništvu ljudi bez struke, bez morala, bez empatije i bez obzira.
Član 173 Krivičnog zakonika definiše krivično delo „povrede ugleda Republike Srbije“. „Zaštitni objekat“ je čast, ugled i autoritet države kao suverene zajednice, kao i poštovanje njenih zvaničnih državnih simbola. Iako zakon po sadašnjoj tendenciji usmerava u pravcu komunikacije – vređanja ili izlaganja poruzi simbola države kao što su grb, zastava ili himna – opis krivičnog dela je dovoljno širok da može da obuhvati i povredu ugleda države kroz biznis i trgovinu.
Država koja bi to htela, sve bi gornje “trgovce” sudila zbog povrede ugleda zemlje na našem najvećem i najvrednijem spoljnom tržištu od koga nam bukvalno zavisi ekonomski opstanak. Ne od Kine, ne od Rusije, ne od Turske, ne od Izraela… a tek ne od Amerike. Arhimufljuzi, ne znajući ni za šta drugo sem za podlost i muvanje, sunovraćuju ugled zemlje zarad ličnog profita. Isti ti likovi, obično prvi koji se busaju u grudi na kojima visi krst, imaju samo jednog Boga: kintu.
Da ovog krivičnog dela nema, trebalo bi ga izmisliti, ili makar proširiti, kao očajnički potrebnu kontrameru beskrajnom crnom repertoaru domaćih besramnika da nas brukaju pred svetom.
Evropa ima inspekcije i RASFF. A mi? Trujemo se u mraku i neznanju…
26. maj
Srbijom vladaju veverice.
One prave, kažu naučnici, u proseku ne nađu oko 50-75 odsto oraha koje zakopaju. I to je dobro: od njih niče novo drveće, nove šume.
Naše veverice zakopavaju leševe. I kao i one prave, često ne mogu da ih nađu. Ko će da se seti mesta zakopavanja svih „overenih“ u mafijaškom sistemu u kome je smrt bazična moneta rešavanja konkurentskih sporova i gde je vevericama kratak životni vek. I one koje su zakopavale brzo bivaju zakopane.
Za razliku od onih pravih, iz zakopavanja naših veverica ne niče ništa dobro i ništa novo, samo trulež, smrad i propast. Nema nove šume, samo nove pustinje; nema novog drveća, samo novih grobova.
27. maj
Suluda hiperaktivnost srpskog režima u blaćenju ugleda zemlje ima i svoje zvanične forme, ne samo mufljarenje sumnjivih trgovaca. Njihovim naporima pridružio se i predsednik zemlje, stavljajući na taj način i neku vrstu zvaničnog „apostila“ („apostolski pečat“, kako ga zove neuk narod u javnobeležničkim kancelarijama) na podvrstu katastrogeneze koju bi mogli da zovemo „sramogeneza“: pravljenje sramote za sve nas.
Predsednikovo ulizičko pismo Trampovom Informeru – Foks njuzu – ima za cilj samo jednu stvar: da nas američki predsednik, narandžasti džak neuroza, kompleksa i korupcije, malo milije pogleda – da predsednika malo milije pogleda – da nam se malo smiluje, da nam ponudi i drugu papuču za ljubljenje, kao znak retkog milosrđa u svom sparušenom i sleđenom srcu.
To predsednikovo pismo je antievropsko, ali je mnogo više od toga antipatriotsko, sem ako „realpatriotizam“ – kao produženje „realpolitike“ – ne podrazumeva slepo i ponizno vazalstvo pod surovim i sirovim autokratom, umesto partnerstva sa najrazvijenijim delom planete. Služenje i koruptivno vazalstvo kao patriotizam.
Podnaslov pisma otkriva već sam po sebi: „Dok se drugi rugaju vašoj viziji, Srbija je razume.“
Da, ta predsednikova „ćaci“ Srbija tu viziju zaista razume. Kao i Rusija, i Turska, i Netanjahuov Izrael ili Orbanova Mađarska.
To je vizija autokrate koji dominira institucijama. A kada institucije deluju, to je samo u njegovu ličnu korist.
Podnaslov pisma otkriva već sam po sebi: „Dok se drugi rugaju vašoj viziji, Srbija je razume“. To je vizija neznanja, prostakluka, kiča, plitkosti, senzacije, pornografije mesa, sujete i bahate gluposti. Slažem se sa predsednikom: njegova Srbija zaista dobro razume Trampovu viziju. Moja Srbija ne.
To je vizija beskrajne i preduboke korupcije, zloupotrebe položaja, nepotizma i klijentelističkog velmožinstva.
Vizija sile iznad prava, propagande nad činjenicama, pokornosti nad znanjem, podele nad zajedništvom i prošlosti nad budućnošću.
To je vizija surovog, darvinističkog, lopovskog društva stravičnih nejednakosti gde se država svodi na privatizovani aparat sile i trgovanja privilegovanim informacijama i položajem.
To je vizija stalnog prizivanja neprijatelja i ratova da bi se sklonila pažnja sa sopstvenih skandala i tragedija, nesposobnosti i kriminala, perverznih sklonosti i dekadencije dok ljudi oko njih umiru gladni i bolesni.
To je vizija političkog i verskog radikalizma i fundamentalizma, zloupotrebe prava i kriminalnih maskiranih falangi koje na ulicama ubijaju svoje zemljake da bi odbranili režim.
To je vizija neznanja, prostakluka, kiča, plitkosti, senzacije, pornografije mesa, sujete i bahate gluposti.
Slažem se sa predsednikom: njegova Srbija zaista dobro razume Trampovu viziju.
Moja Srbija ne.
28. maj
Turska je u poslednjih nekoliko godina postala jedno od primarnih arheoloških mesta za otkrivanje novih detalja o ranom hrišćanstvu i zamišljanju Isusa u imaginaciji njegovih sledbenika toga doba.
Nedavno je u turskom gradu Izniku otkrivena izvrsno očuvana podzemna grobnica koja je pripadala ranohrišćanskim vernicima iz trećeg veka nove ere; grobnica je bila dobro zaptivena i taj manjak kiseonika je razlog da pigmenti u freskama kojima je oslikana nisu izbledeli. To je dalo najbolje očuvani slikovni opis Isusa iz ranog hrišćanstva do sada. Drugim rečima, kako su ga zamišljali oni koji su bili mnogo bliže originalnom učenju, samo nekoliko vekova nakon njegovog rođenja i događaja o kojima sada zna skoro svako na planeti. Nekih možda dva veka nakon pisanja Novog Zaveta.
Ta grobnica i i taj živopis Isusa će biti veliko iznenađenje mnogima kod nas.
Nema krsta, koji u to vreme još nije bio ustanovljen kao vrhovni simbol hrišćanstva. Umesto njega, postojala je tema: „Dobri Pastir“ – Isus, sa jagnjetom preko ramena, okružen stadom. Gledajući druge živopise Isusa iz tog doba, to je izgleda bio simbolički standard.
Isus je mlad, crnokos, u luksuznoj rimskoj togi. Ljudska težnja za kopiranjem statusnih simbola svojih opresora – kao što su i kod nas knjaz Miloš i druge velmože nosile „posh“ tursku odeću – izgleda da je večna.
Nema krsta, koji u to vreme još nije bio ustanovljen kao vrhovni simbol hrišćanstva. Umesto njega, postojala je tema: „Dobri Pastir“ – Isus, sa jagnjetom preko ramena, okružen stadom. Gledajući druge živopise Isusa iz tog doba, to je izgleda bio simbolički standard
Isus ima zagasito crnu kosu, što je normalno za nekoga rođenog u Palestini. Nema bradu ni lokne. Mnogi od tih ranih prikaza pokazuju bezbradog Isusa koji, očigledno, nikada nije bio član Bidžiza – što ne bi moglo da se zaključi po američkoj estradnoj ikonografiji i našim protestnim zastavama. Jedno momče, energično i očigledno karizmatično. Influenser, rekli bi danas, ali najveći influenser u istoriji planete…
Ovo je samo jedno od nedavnih otkrića u Turskoj, zemlji ekstremno bogate istorije i nekih od najvećih i najuticajnih gradova i mesta starog sveta. Druga bacaju mnogo jasnije svetlo i na svece kao što su Sv. Đorđe, na simboliku Knjige Otkrovenja i na potencijalno drugačije simboličko značenje reči „Sotona“ ili „zmaj“. Najčešće, kao referenca na rimske imperatore. Biblija kao najbolje maskirani antistarorimski propagandni pamflet i priručnik za mobilizaciju i otpor imperatorskoj represiji? Možda.
Ali svakako ne kao osnova za beskrajno tupi moderni bukvalistički fundamentalizam onih koje bi rani hrišćani verovatno prebili goveđim koskama, kada bi ih čuli kako govore o njihovoj veri.
