Da li slučajno ili ciljano radi smanjenja učešća dosadne javnosti koja bi stalno nešto da se pita u državi koja zvanično nije diktatura, tradicija je svakako uspostavljena – leto je za širenje Beograda na vodi. Tako smo prošle godine ostali uskraćeni za Fest kome se svaki čas menja termin, nije održan ni Bitef, a naredni je pod velikim znakom pitanja, ali kolike god da su vrućine, već treće leto prolazi u znaku javnog uvida u novu zamisao šta bi još moglo da se ustupi za izgradnju najskupljih kvadrata u gradu. Od Sajma, preko parka ispod Terazijske česme (navodno neće zidati i u parku, ubačen je čisto da bi na papiru postojale neke zelene površine u projektu), pa sve do leve obale Save na kojoj je planirana izgradnja nebodera između Gazele i Mosta na Adi.
Upravo je širenje na Novi Beograd predmet poslednjih izmena koje se na javnom uvidu nalaze do 28. avgusta. I to vrlo skraćenom – umesto uobičajenih 30 traje 15 dana, a takođe je preskočena prethodna faza u kojoj bi se izneo opšti koncept pre nego što se razrade svi detalji. A i razumljivo je da jeste, pošto je prošli put organizacija Ministarstvo prostora već iznela veoma opsežnu kritiku celokupnog koncepta: reč je o daljoj privatizaciji obala i otimanju zelenih površina, subvencionisanjem podizanja luksuznih stanova se ne zadovoljavaju nikakve javne potrebe, intenzivnom gradnjom u Savskom amfiteatru povećava se već uznemiravajući broj tropskih noći, a gradnja na levoj obali ne bi ni smela da bude dozvoljena pošto je zamišljena usred uže zone sanitarne zaštite vodoizvorišta.
Odnosno, da se sve svodi na „brzinsku i učinkovitu realizaciju interesa kapitala bliskog vladajućim strukturama“. A pošto se tu ništa nije promenilo, zašto ne bi demonstrirali da sve može još brže i učinkovitije, pojednostavljivanjem procedura? Recimo, strateška procena uticaja na životnu sredinu iz 2025. utvrdila je da će planirana gradnja u užoj zoni zaštite vodoizvorišta imati veći „a može se očekivati i jak negativan uticaj“ na kvalitet površinskih i podzemnih voda, a sada kada se menja plan baš u tom delu, Ministarstvo zaštite životne sredine je odlučilo da nema potrebe da se radi nova studija uticaja. Tvrdeći ne samo da se ne očekuje da će izmene imati bitniji uticaj (možda su mislili da ne može gore od prethodno utvrđenog?) već i da se njima ne menja obuhvat prostornog plana – koji jeste povećan za više od 18 hektara!
„Naizgled mizerna brojka ako se uzme u obzir čitav obuhvat plana od 347 hektara, ali zapravo je reč o prostranstvu reda veličina 26 fudbalskih terena. Za tu površinu niti jednim od prethodnih strateških procena uticaja nisu razmotreni mogući negativni efekti. Odluka o nepristupanju izradi strateške procene ne sadrži nijedan podatak o tome da su razmotreni kriterijumi za utvrđivanje mogućih značajnih neposrednih i posrednih uticaja na životnu sredinu. U njoj je samo u jednoj rečenici navedena paušalna procena da se bitniji uticaj ne očekuje, što samo po sebi govori o savesnosti, objektivnosti i profesionalnosti Ministarstva zaštite životne sredine i Agencije za prostorno planiranje i urbanizam“, kaže urbanista Dragomir Ristanović iz RERI-ja.
Ugovor iz 2015. predviđa da će država, ako se do 2035. ne realizuje 50 odsto projekta, neizgrađeno zemljište ponuditi na prodaju po tržišnoj vrednosti, a većinski privatni partner će i od toga zaraditi
Prema važećim propisima, u užoj zoni sanitarne zaštite zabranjeni su čak i kampovanje i vašari, ukoliko mogu da ugroze vodoizvorište. Ali dok je vašar još i moguće organizovati na bezbedan način, zaista je nejasno kako bi se pored reke podigle najavljene stambene kule od 100 metara, bez pobijanja šipova na veliku dubinu. Poređenja radi, dok su reni bunari uz Savu dubine 20-30 metara, Kula Beograd počiva na šipovima dužine 35 metara. Uostalom, kada se 2021. govorilo o i dalje nerealizovanoj urbanizaciji Makiša i kakve posledice može imate na snabdevanje vodom, direktor Instituta „Jaroslav Černi“ Dejan Divac nas je uveravao da se u užoj zoni zaštite neće ništa graditi – doduše to je bilo pre nego što je Institut prodat Milenijum timu.
Naravno, u pitanju je tek poslednje u nizu izrugivanja zakonima i propisima u projektu koji je pre deset godina započet rušenjem Hercegovačke ulice pod fantomkama, za koje nisu odgovarali ni izvršioci, ni nalogodavci. Kada je Savet za borbu protiv korupcije pokušao da ispita da li zaista možemo govoriti o nacionalnom interesu u Beogradu na vodi, dostupna dokumentacija je u najmanju ruku bila zbunjujuća, a dolaženje do dodatnih informacija se pokazalo kao nemoguća misija. Kako su zaključili u jednom od izveštaja: „Savet zbog nedostajuće dokumentacije nije mogao da utvrdi ko je stvarni investitor, na koji način je utvrđen procenat vlasništva, koliko taj investitor duguje Gradu Beogradu i Republici Srbiji, koliko je Republika Srbija zadužena srazmerno svom učešću i konačno koji je njen ostvareni prihod, odnosno nacionalni interes.“
Nadležne institucije nisu bile spremne da Savetu dostave informacije o svim troškovima u realizaciji projekta koji su išli na teret Republike i Beograda, a Grad je odbio da odgovori da li je preduzeće Beograd na vodi izmirilo dugovanja prema Gradu i za vreme mandata Zorana Radojičića i za mandata Aleksandra Šapića. Takav kontinuitet ćutanja za Savet predstavlja „ne samo kršenje zakona, već urušavanje državnih institucija“, a jedino što zasigurno znamo jeste da su državni revizori utvrdili da je dug iznosio 100 miliona evra 2021. godine.
A znamo i da će državna ulaganja u projekat nastaviti da rastu. Zajedno sa još 58 stavki, na dnevnom redu očiglednog predizbornog skupštinskog zasedanja (potrebno je obezbediti i novac i pravni okvir za „pomoć“ građanima u toku kampanje) koje je počelo u ponedeljak, našle su se i izmene leks specijalisa za Beograd na vodi.
„Izmene su male, ali zlokobne. U prvobitnoj verziji zakona je kao područje ovog poslovnog poduhvata koji je navodno ‘od posebnog interesa za Republiku Srbiju’ bilo označeno ono iz konkretnog planskog dokumenta iz 2015. godine. U međuvremenu je Vlada značajno proširila područje, ali se izmenjeni zakon neće pozivati na te već donete odluke, nego je ostavljena mogućnost njegovog neograničenog širenja. Bitno je napomenuti da je ‘poseban zakon’ bio bitan njegovim promoterima pre svega zbog eksproprijacije, koja se inače ne vrši radi izgradnje poslovnih kompleksa i ubrzanja građevinskih procedura“, kaže Nemanja Nenadić iz Transparentnosti Srbija.
Iako je izmenama predviđeno da će pokretanje postupka eksproprijacije zbog Beograda na vodi biti moguće još deset godina, predizborna žurba se ipak očitava i u predlogu Vlade da zakon ne stupi na snagu u regularnom roku od osam dana po objavljivanju u Službenom glasniku već odmah sutradan, zato što postoje „naročito opravdani razlozi koji se ogledaju u neophodnosti da zakon što pre stupi na snagu kako bi se nastavio postupak eksproprijacije“.
Jedno moguće tumačenje takve hitnosti bila bi izlazna strategija SNS-a, koliko god delovali ubeđeno da će večno biti na vlasti. Naime, ugovor iz 2015. godine, za koji nemamo razloga da verujemo da se ne primenjuje na celokupnu teritoriju na koju se projekat kasnije širio, predviđa da ukoliko se do 2035. godine ne realizuje 50 odsto projekta, država će neizgrađeno zemljište iz plana dati na prodaju po tržišnoj vrednosti, a privatni partner će i od toga zaraditi! I to srazmerno procentu u kome je projekat realizovan, što znači da ako recimo bude realizovano 40 odsto projekta, preduzeće Beograd na vodi će zaraditi 80 odsto prihoda od prodaje zemljišta u koje nije uložilo ni dinar. Iz te perspektive, dalje širenje obuhvata plana bi moglo da osigura zaradu kompaniji bliskoj aktuelnoj vlasti čak i kada se politička klima promeni i više ne bude isplativo nastavljati sa tim projektom.
Kada se 2021. govorilo o i dalje nerealizovanoj urbanizaciji Makiša i kakve posledice može imati na snabdevanje vodom, direktor Instituta „Jaroslav Černi“ Dejan Divac nas je uveravao da se u užoj zoni zaštite neće ništa graditi. Bilo je to, doduše, pre nego što je Institut prodat Milenijum timu
Predlog izmene zakona sadrži i potpuno fantastičnu tvrdnju predlagača da za njegovo sprovođenje, dakle za eksproprijaciju zemljišta koje ranije nije bilo u planu da se otkupljuje, neće biti potrebna finansijska sredstva iz budžeta. Ali dok možemo da se pribojavamo da se ne radi o propustu predlagača nego o ideji da se i imovinski odnosi rešavaju fantomkama, ostaje otvoreno još jedno pitanje – da li je zakon koji unapred utvrđuje javni interes za eksproprijaciju bilo čega što bi se u budućnosti stavilo u obuhvat tog prostornog plana (a to može da bude i tri četvrtine Beograda), uopšte u skladu sa ustavnim pravom na privatnu svojinu?
„Nemamo u Ustavu zaštitu ni da se kroz međudržavni sporazum pokloni sto odsto Srbije, a kamoli za bilo šta drugo. Sa stanovišta Ustava, nema razlike da li se za jedan projekat odrede posebna pravila eksproprijacije na 100 ili na 1.000 hektara. Iako se donošenjem posebnih zakona za projekte, kojima se odstupa od opštih pravnih pravila, narušava jedinstvo pravnog poretka, Ustavni sud je imao različitu praksu. U nekim slučajevima je prihvatao stanovište da se na taj način narušava jedinstvo pravnog poretka, dok je češće zastupao suprotan stav. Pritom, da stvar bude pogubnija, obrazloženja zbog kojih je zauzimao stav da posebni zakoni jesu dozvoljeni, najčešće nisu bila pravne već ekonomske prirode. Na primer, da projekat donosi ekonomske koristi, da je reč samo o privremenim merama i slično“, kaže Nenadić.
To što je u ovom slučaju ekonomska „korist“ dobro čuvana tajna, ne bi trebalo da išta promeni aktuelnom sazivu Ustavnog suda koji je pokazao da je savršeno sposoban da drži u fioci predmete koji ne idu naruku vlasti, tako da će izmene zakona sigurno zaživeti u obliku u kome su predložene. A ništa veća očekivanja ne treba imati ni od sednice Komisije za javni uvid povodom proširenja prostornog plana, zakazane za 10. septembar u Palati Srbija. Lokaciji toliko obezbeđenoj da se lako može probrati podobna publika za tu priliku, a ako im neko baš i promakne, tu je i odredba po kojoj učesnicima neće biti dozvoljeno tonsko i video snimanje. Pa ne mora niko ni da zna da građani nisu oduševljeni idejom da se ugrožava snabdevanje vodom zarad stanova za bogataše.
