Vladajuća garnitura je posvećena osvajanju i očuvanju vlasti, koju koristi za nesputano i nedomaćinsko raspolaganje vitalnim prirodnim i društvenim resursima. Ukoliko bilo koji od ključnih stubova društva – univerzitet, crkva, škola ili zdravstvo – ne pruža podršku vladajućoj autokratiji, utoliko gore po njega. Takav odnos prema društvenim institucijama najupečatljivije se ogleda u odnosu prema Univerzitetu u Beogradu (UB), koji je, prema najnovijim podacima, među najboljih tri odsto, preciznije 2,73 odsto univerziteta u svetu.
I to uprkos činjenici da UB ima budžet po studentu 1,62 puta manji od Univerziteta u Zagrebu, 2,18 puta manji od Ljubljane i čak 40,5 puta manji od uporedivih univerziteta u SAD. Uprkos značajno manjim sredstvima, on i dalje zauzima bolju poziciju od univerziteta u Zagrebu i Ljubljani. To je rezultat, pre svega, kvaliteta i zalaganja njegovih nastavnika, istraživača i studenata, a ne adekvatnosti uslova u kojima oni rade.
Pre nego što je režim četiri puta smanjio i vreme i novac za naučni rad, Univerzitet u Beogradu je bio u gornjih 2,27 odsto, a sada je u prvih 2,73 odsto svetskih univerziteta i taj relativno ograničen pad u takvim okolnostima predstavlja svojevrstan podvig
Vaspitani da budu pravdoljubivi i slobodnomisleći, studenti su pre skoro dve godine zatražili da oni koji su odgovorni za smrt šesnaestoro ljudi budu kažnjeni u skladu sa zakonom. Taj zahtev bio je neprihvatljiv za režim, koji je, po svemu sudeći, odlučio da se univerzitetima osveti tako što im je četiri puta smanjio vreme predviđeno za naučni rad, pa samim tim i odgovarajuće finansiranje.
Osveta loših đaka
Posledice takve politike neposredno osećaju istraživači, koji nemaju dovoljno sredstava za naučnu opremu, repromaterijal, istraživanja, publikovanje naučnih radova i učešće na naučnim konferencijama. Uprkos tome, UB je ranije bio rangiran u gornjih 2,27 a sada je u gornjih 2,73 odsto svetskih univerziteta. U datim okolnostima, i sama činjenica da je pad relativno ograničen predstavlja svojevrstan podvig.
Umesto da se ta činjenica sagleda u kontekstu dramatično nepovoljnijih uslova za rad, režim ovaj „pad rejtinga“ koristi kao instrument političke kampanje i kao povod za dalje urušavanje državnih univerziteta. Posebno zabrinjavaju nastojanja da se sistem visokog obrazovanja dopuni ili zameni kvazinaučnim, crkveno-režimskim institucijama, pod okriljem političkih struktura i najvatrenijih pobornika režima iz redova Crkve.
Vlast ne preza od urušavanja celokupnog sistema visokog obrazovanja zarad kratkoročnih vlastoljubivih ciljeva. Ipak, teško je poverovati da su motivi isključivo kratkoročni. Vladajuća garnitura ne može očekivati podršku informisanih i kritički mislećih građana. Upravo zato univerziteti postaju prirodni protivnici svakog autokratskog sistema koji počiva na ograničenoj informisanosti, nedovoljnoj opštoj pismenosti, strahu i kontroli javnog prostora.
Tokom studija i pri zapošljavanju, učesnici studentskog pokreta se suočavaju sa čitavim nizom poteškoća. Mnogi studenti su izloženi psihičkom i fizičkom nasilju. Žalosna posledica odnosa prema visokoobrazovanim mladim ljudima ogleda se i u činjenici da je, na svakih sto mladih stručnjaka koji su stekli diplomu državnog fakulteta, čak četrdeset troje već napustilo Srbiju. Takva situacija dugoročno je neodrživa, jer bi, nakon iscrpljivanja i rasprodaje prirodnih resursa, izostao dovoljan broj ljudi sposobnih da stvaraju novu ekonomsku vrednost, obezbeđuju prihode javnih finansija i doprinose održivom finansiranju penzionog sistema.
Korozivno mešanje politike u osetljiva crkvena pitanja
Slična logika uočljiva je i u odnosu prema crkvi. Saradnja pojedinih crkvenih poglavara sa vladajućim režimom može zadovoljiti njihove lične ambicije, ali je cena takvog odnosa urušavanje ugleda crkve u narodu. U neposrednom kontaktu sa vernicima i građanima nalaze se parohijski sveštenici, kojima savest, položeni zavet i odanost Bogu nalažu da pred narodom govore istinu. To ih stavlja u izuzetno tešku situaciju, jer su izloženi pritiscima nadležnih arhijereja, koji imaju institucionalnu moć da im oduzmu parohiju i da tako ugroze opstanak njihovih porodica.
Posebno zabrinjavaju nastojanja da se sistem visokog obrazovanja dopuni ili zameni kvazinaučnim, crkveno-režimskim institucijama, pod okriljem političkih struktura i najvatrenijih pobornika režima iz redova Crkve
Posebno zabrinjavaju postupci prema ljudima od crkve koji su pružili smeštaj i hranu deci različitih vera koja su u misiji dobre volje pešačila kroz Srbiju. Takav odnos prema hrišćanskoj solidarnosti teško je pomiriti sa osnovnom misijom crkve.
Crkva je vekovima bila zaštitnik kulturnih i identitetskih vrednosti. Međutim, čini se da je deo njenog vrha danas u dosluhu sa vlastoljupcima koji ne skrivaju bahatost, bezakonje i nebrigu za druge. U Crkvi i dalje postoje ljudi koji dele brigu za dugoročni opstanak naroda i države, oni su u većini, ali se njihov glas slabo čuje, dok im je domašaj ograničen zavetom bezuslovne poslušnosti starijima, čak i u slučajevima kada nadređeni podlegnu iskušenjima, stanu uz režim i okrenu se protiv sopstvene dece.
Značajna dugoročna šteta zarad prolaznih političkih potreba režima
Primer korozivnog mešanja politike u osetljiva crkvena pitanja može se videti u promociji nekadašnjeg episkopa budimljansko-nikšićkog Metodija, koji je u javnim nastupima iskazivao izrazitu bliskost sa predsednikom Srbije, u zvanje mitropolita. Uspostavljeno je crkveno ustrojstvo gde se na čelu Eparhije budimljansko-nikšićke nalazi mitropolit, dok je pravoslavni narod u Crnoj Gori sada podeljen između dva mitropolita. Nastojanja da se podeli crkva, kao i da se unesu političke podele među srpski narod u Crnoj Gori sprovode se zarad prolaznih političkih potreba vladajućeg režima u Srbiji, ali po ceni značajne dugoročne štete.
Uprkos svemu, vladajuća garnitura nastoji da se predstavi kao zaštitnik našeg naroda u okruženju. Dosadašnja iskustva, međutim, upućuju na zaključak da se radi o instrumentalizaciji tog pitanja zarad učvršćivanja vlasti, suzbijanja svakog otpora i stvaranje mita o sopstvenoj nezamenljivosti. Posle pokliča „Karlovac, Karlobag, Virovitica“, broj pripadnika našeg naroda u Hrvatskoj manji je za oko 470.000, zanemariv je u Sarajevu i značajno umanjen u krajevima gde su vekovima živeli.
Pre i posle Banjske
Aktivnost prorežimske Srpske liste na Kosovu i Metohiji koincidira sa procesima etničkog čišćenja i uklanjanja materijalnih i nematerijalnih tragova postojanja našeg naroda. Neposredni progonitelj iz Prištine poziva se na Briselski, Vašingtonski i Ohridski sporazum, tvrdeći da ih je Srbija prihvatila. Ono što pripadnici režima o tim sporazumima govore građanima Srbije značajno se razlikuju od izjava strancima.
Narod koji još uvek opstaje na KiM i koji nije podlegao zastrašivanju i otvorenom nasilju, doskora je smatran žrtvom i mnoge, nama ne baš naklonjene zemlje osuđivale su brutalne progone Srba. Posle incidenta u Banjskoj, isti narod sve češće svrstavaju među „teroriste“, dok se prećutno prihvata suspendovanje njegovih osnovnih prava. Režimska obećanja da će „braniti narod na KiM“ stvaraju razumljivu zebnju, jer se svi sećaju obećanja „ne dam Gazivode“, kao i ranijih zaklinjanja da srpske institucije na KiM nikada neće biti predate.
Žalosna posledica odnosa prema visokoobrazovanim mladim ljudima ogleda se i u činjenici da je, na svakih sto mladih stručnjaka koji su stekli diplomu državnog fakulteta, čak četrdeset troje već napustilo Srbiju
Nesigurnost je sve veća i za građane u ostatku Srbije. Rudarenje praćeno toksičnim deponijama i ispuštanjem otpadnih voda širi se iz Bora i Majdanpeka. Ugroženi su stanovnici Krivelja, Oštrelja, Žagubice i drugih mesta na istoku Srbije, dok se slični projekti planiraju i u okolini Zaječara, Loznice, Šapca, Novog Pazara i na drugim područjima. Istovremeno, nasilje nad građanima koji ne podržavaju režim nije ograničeno na Beograd, Novi Pazar, Novi Sad, Valjevo i Kulu, već obuhvata sve veći deo Srbije.
Zatečeno stanje daje uvid u anatomiju sunovrata. Ako se prepustimo, sunovrat neće sam od sebe preći u održivo ravnotežno stanje. Zato svaki izgovor poput „neću da se bavim politikom“, „neka to sredi neko drugi“, „nije mi u interesu da se zameram vlastima “, „ipak sam dobio predizborni poklon“ ili „bolje mi je da gledam svoja posla“ u suštini znači: „pristajem na sunovrat zajednice da bih kupio još koji trenutak sopstvenog pukog tavorenja“.
Studentski zahtev za utvrđivanje odgovornosti i kažnjavanje onih koji su odgovorni za smrt šesnaestoro ljudi pruža tračak nade. Međutim, očekivanje da će studenti „sve sami rešiti“ bilo bi krajnje sebično i neodgovorno. Studenti mogu biti snažan pokretač društvenih promena, ali bilo bi nepravedno i nečovečno očekivati od njih da sami preuzmu rizike koje podrazumeva konfrontacija sa osvetoljubivim režimom na zalasku. Odgovornost i rizike trebalo bi da preuzmu svi građani.
