Posle otvaranja 32. sarajevskog filmskog festivala i dobrostivih sedamdesetak minuta filma Očevina (Fatherland) Pavela Pavlikovskog – na otvorenoj sceni se sedi na plastičnim stoli(či)cama od kojih vas mogu uhvatiti nežna sećanja na zloglasne palićke drvene klupe – hiljade posetilaca izlazi na trotoar trotračne jednosmerne ulice uz obalu Miljacke. Pored „uskog grla“ kroz koje se napušta ogromno dvorište s impozantnim bioskopskim platnom nalazi se kafić/noćni klub. Automobili jure, jer što ne bi, a narod se u procesu udaljavanja mora oprezno šunjati kolovozom, zaobilazeći bentli parkiran pored ugostiteljskog objekta. Mladi „drug organ“ prilazi i raspituje se čije je to vozilo, a jedan gost mu objašnjava „sa’ će on“. Dok se polako pomeram, primarno nameren da ostanem živ, čujem da ne odveć autoritarni momak u plavom traži da se vinovnik problema što pre pronađe i prizove, i to sa pripremljenom ličnom kartom. Da li je na koncu incidenta napisana i nekakva kazna ne možemo znati, ali definitivno je jasno da smo na Balkanu, među svojima.
Sarajevo na izvestan način zaista jeste i moj grad, budući da je u njemu rođena i odrasla majka moje majke, sefardska Jevrejka Hagara Kajon. Nakon što joj je cela porodica pobijena a ona provela Drugi svetski rat u Trećoj krajiškoj brigadi, nije odlazila u Sarajevo, a ja sam 2011. iskoristio priliku da, uz prvu radnu obavezu na filmskom festivalu, ispitam jedan bitan deo porodične istorije. U prostorijama Jevrejske opštine – tada malim i umereno oronulim, a ne znam kakve su sada – na osnovu imena predaka lako smo pronašli adresu, i uskoro sam se peo uzbrdo ka Mejtašu. „Ovde je prava umetnost biti debeo“, razmišljao sam, odranije znajući da se porodica Kajon – otac Solomon je, ako se ne varam pošto Hagara Kajon nije volela da priča o tim stvarima, bio krojač – 1920-ih spustila par stotina metara s Bjelava, popevši se jednu klasu iznad. Zvuči kao Njujork sedamdesetih, gde vas je nekoliko blokova hodanja delilo od Aper Ist Sajda do Harlema, od gospodara sveta do najnižih slojeva kapitalističke piramide. Takođe sam odranije znao da kuća više ne postoji i da je na njenom mestu sada nešto drugo, ali sam osećao obavezu da koji minut odstojim pored preseka geografskih koordinata. Šta li je bilo sa porodičnim dragocenostima koje su zakopane u dvorištu pre nego što će neki otići u partizane a neki u vozove za Đakovo i Jasenovac? Zašto mi uopšte pada na pamet ta materijalistička banalnost? Zatim sam sišao nizbrdo i vratio se festivalskim događanjima.
A festivalom su tada upravljali „ikseri“ uz pokojeg „bumera“, dok su njihove odluke na terenu u delo sprovodili milenijalci. Sećam se razgovora uz kafu s jednom generacijskom ispisnicom koja mi je pričala o svojim hercegovačkim precima. „U svakoj porodici ima jedan genije koji bi mogao da spasi čovečanstvo, i jedan silovatelj dece“, rekoh uz neizgovorenu misao „ponekad u istoj osobi“. „To smo mi, ljudi krajnosti“, nasmejala se uz obostrano razumevanje. Deceniju i po kasnije razgovarate s nepoznatom vam vrstom, devojkama i momcima kojima biste mogli biti roditelj, i u teoriji je sve na aplikaciju. Ima to više od jedne loše strane. Na primer, kada vas „ridže“ u tramvaju uhvate prilikom švercanja, više nemate akreditaciju u fizičkom obliku uz pomoć koje biste mogli da izvedete kvalitetno „vađenje“. Šta da im pokažete? Digitalnu akreditaciju u mobilnom telefonu? Kakvu bi to moglo da ima pregovaračku vrednost?
Kako god, direktna komunikacija je i dalje ključna, a pogotovo devojke tokom festivala rade veliki posao. Uz to, jedino u stvarnom prostoru se mogu desiti istinski zabavni momenti. Stojim tako u press ofisu zagledan u program, razmatrajući koje bih dve karte za sledeći dan mogao da rezervišem, kada mi prilazi tip od tridesetak godina i tiho, ne gledajući me, pita: „Hoćeš ti da kontaktiraš ove babe?“ Kada nam se susretnu pogledi shvatamo da me je zamenio za prijatelja koji stoji par metara dalje, odeven u istu kombinaciju boja kao ja. Šta li je bilo posle, i da li su našli te… da ne ponavljam sad tako intenzivno „kenselujuće“ političke nekorektnosti.
Stoga, filmovi! U drugoj „ustaško-boljševičkoj štampanoj tvari“ s kojom honorarno sarađujem možete ovih dana pročitati dubinske analize festivalskih vrhunaca poput gorepomenute Očevine (Festa više nema, barem onakvog na koji je pristojno ići, a ako završni deo crno-bele trilogije Pavela Pavlikovskog nekako dopadne srpskih bioskopa verovatno će to biti pod naslovom Otadžbina), Fjorda Kristijana Munđijua ili Minotaura Andreja Zvjaginceva. Sve ih vrlo preporučujem, a ovom prilikom bih se osvrnuo na nekoliko „obodnih“ filmova iz kojih možemo prepoznati određena pravila i trendove. Slovenački Sve što s tobom nije u redu (Vse, kar je narobe s tabo/Everything That’s Wrong with You), drugi je igrani film Urše Menart nakon Neću da budem luzerka (Ne bom več luzerka/My Last Year as a Loser) iz 2018. godine. Iskrena energija debitanta ustupila je mesto savršenom festivalskom proizvodu. Forma, gluma, tačno pozicionirani preokret do kojeg se verovatno stiglo učestvovanjem na festivalskim scenarističkim radionicama… svaki frejm filma obelodanjuje kinematografiju u kojoj se novac mudro troši, i za njegovo ulaganje dobija rezultat. Da ne bude zabune, Urša Menart i dalje ne laže, a sada ima četrdeset godina i ne treba sumnjati da u svojoj zemlji pomaže u stvaranju novih autora koje čeka slično profesionalno putešestvije. Da li od njih možemo očekivati neke nove Zle mrtve (u Sloveniji, Zlobne mrtvece) Sema Reimija ili Krvavo prosto braće Koen? Naravno da ne, jer dotične debitantske poremećenosti su stigle niotkuda, a evropski festivalski žanr je postao igra na sigurno.
U meni najdražoj programskoj celini Kinoscope Surreal (horor i manje ili više bizarna fantastika), zatičemo film Yön lapsi (Nightborn) Finkinje Hane Bergholm. Izleganje („Hatching“) iz 2022. godine je zaista donekle stiglo niotkuda, mešajući bajkovitu stravu i užas sa lokalnim folklorom, misterioznošću šume, te metaforički gađajući svima znane pubertetske jade. Mašina je tražila još, što pre, i dobili smo slične komponente – sada s metaforom majčinstva kao metom – ukrašene odličnim glumačkim nastupom Ruperta Grinta iz Harija Potera. Sledeće što se od Hane Bergholm može očekivati je režija nekoliko epizoda Netfliksove hit mini-serije.
Tinejdžerski seks i smrt u Kampu Miasma (Teenage Sex and Death at Camp Miasma), pak, delo je granično eksperimentalne američke autorke Džejn Šenbrun, verovatno na papiru i tzv. pitchu toliko neuhvatljivo da je studio A24, obično sklon da prepozna „hip“ poduhvate, odlučio da je ovaj jedan od onih koji bi se mogli i prepustiti nekom drugom. Umesto da je pokoleba i natera da „spusti loptu“, odbijanje kao da je podstaklo rediteljku da podivlja još više u nadi da će naći finansijsku podršku. Uspelo je, i desilo se estetski i suštinski najrazuzdanijih devedeset minuta sarajevskog festivala, s mladom publikom kojoj nije baš bilo najjasnije šta ju je snašlo – Džilijen Anderson kao verzija Norme Dezmond koja živi u univerzumu „slešera“ je set referenci za nas „kasetaše“ – ali je bila svesna da će joj se takav gledalački doživljaj teško ponoviti.
Valja pomenuti i rumunski jednokadarni 3 dana u septembru (3 zile în septembrie/3 Days in September), o četrdesetogodišnjakinji koja na dan venčanja u crnomorskom letovalištu saznaje da je njen budući muž preljubnik i oplođivač sekretarica, te odlazi u noć mahnitog bekstva tokom kojeg susreće „new age“ veštice i dečje zabavljače s uvek spremnom dozom laganih opijata, u kostimima panda i ostalih krznenih životinja. Čist eskapizam, što nije loše jer kada se vratite u realnost, recimo na granici Srbije i Bosne, u glavi vam se pojavi ideja da ćete možda biti zamoljeni da se parkirate sa strane dok ne dođu inspektori iz Loznice koji će vas malo propitivati o terorističkim momentima iz vaših kolumnističkih tekstova. Na kraju krajeva, u javnost je već izašao i intervju sa Emili Votson u kojem ste dali sve od sebe da joj u par rečenica i integrisano u pitanje predstavite stanje stvari u vašoj zemlji. Rekla je da zna.
