Kada muzej nosi ime umetnika koji je odavno postao deo opšte kulture kao što je Pikaso, nije dovoljno samo čuvati i izlagati njegova dela. Mora se osmisliti i način na koji će taj opus neprestano biti aktuelan i relevantan, kako za ljubitelje umetnosti tako i za same umetnike. Muzej Pikaso u Parizu poslednjih godina to radi odlično: posle velikih izložbi Fejt Ringold, Džeksona Poloka i Filipa Gastona, a pre najavljene izložbe posvećene harlemskoj renesansi, do 6. septembra, ako se zadesite u Parizu, imate priliku da vidite izložbu jednog od najznačajnijih američkih umetnika danas – Henrija Tejlora. Where Thoughts Provoke, prva je retrospektivna izložba njegovog dela u Francuskoj i na neki način prvo sveobuhvatno predstavljanje ovog afroameričkog umetnika u Evropi.
Henri Tejlor rođen je 1958. godine u Venturi u Kaliforniji, a odrastao je u obližnjem Oksnardu, kao najmlađe od osmoro dece. Godinama je pohađao različite kurseve, od novinarstva i antropologije do umetnosti, a od 1984. do 1995. godine, radio je u noćnim smenama kao psihijatrijski tehničar u državnoj bolnici Kamariljo. Istovremeno je studirao i slikao pacijente koje je tamo upoznavao. Kalifornijski institut umetnosti završio je tek 1995. godine, s trideset sedam godina.
Taj dugi period proveden potpuno izvan profesionalnog umetničkog sveta verovatno je važniji za njegovo slikarstvo od bilo kakvog formalnog obrazovanja koje je stekao. Tejlor slika ono što poznaje: porodicu, prijatelje, komšije, pacijente, beskućnike i slučajne prolaznike, ali podjednako prirodno i Martina Lutera Kinga, Džekija Robinsona, Džesija Ovensa ili Baraka i Mišel Obamu. Kao da ne postoji hijerarhija između nekoga koga je sreo na ulici i onih čije se imena nalaze u udžbenicima istorije.
Tejlor je Afroamerikanac odrastao u zemlji obeleženoj borbom za građanska prava, rasnim podelama, Vijetnamom, Crnim panterima, policijskim nasiljem i velikim socijalnim razlikama. Jedan mu je brat ratovao u Vijetnamu, drugi je bio u Crnim panterima. Kada ga novinari pitaju da li je politički umetnik, Tejlor kaže: „Možda bih bio manje političan da sam odrastao na Beverli Hilsu.“ On nije klasičan aktivista, ne smišlja političku poruku pa „traži“ sliku kojom će je izraziti, već slika svet koji poznaje, u kom živi, a taj svet je već politički.
Odrednica „afroamerički umetnik“ kod njega je istovremeno neophodna i nedovoljna. Bez iskustva crne Amerike nije moguće razumeti veliki deo njegovog rada, ali teme nisu samo segregacija, zatvor ili policijsko nasilje. Tu je i porodica, ljubav, muzika, sport, humor, dosada. Njegovi modeli prvo su ljudi, a tek onda nosioci istorije. Zejdi Smit je to sažela najpreciznije: „Drugi ljudi gledaju; Tejlor vidi.“
Tejlorove slike nisu uglađene. Figure su često grubo oblikovane, anatomija nestabilna, perspektiva nesigurna. Ruka može biti prevelika, telo nezgrapno, lice završeno sa nekoliko poteza, a pozadina ravna površina boje. Ta prividna nezgrapnost, nedovršenost, paradoksalno stvara kod posmatrača osećaj trenutne proživljenosti, neposrednosti, postajete na neki način svedokom trenutka. Metod svog rada ne mistifikuje: „Uvek sam prisutan. Uvek sam na neki način spontan i zapravo ništa ne planiram.“ Kontinuitet, saglasje pristupa u radovima iz različitih decenija objašnjava još jednostavnije: „Iskren sam, i u tome je kontinuitet.“
U njegovom slikarstvu kritičari pronalaze uticaje Alis Nil, Filipa Gastona, Maksa Bekmana, Boba Tompsona i, naravno, Pikasa. Ali kada ste pred njegovim slikama, ta genealogija uticaja postaje nevažna. Osećate hitnost, neophodnost da se uhvati trenutak – Tejlor slika kao da nema mnogo vremena, kao da se pred njim upravo pojavio neko koga treba „uhvatiti“ pre nego što ode.
Jedan od najranijih radova na izložbi, Screaming Head (Glava koja vrišti) iz 1990. godine, nastao je dok je još radio u psihijatrijskoj bolnici. Zgrčena figura ima glavu gotovo pretvorenu u ogromna otvorena usta. Deformisano telo i otvorena usta dovoljni su da konkretan čovek postane slika univerzalne patnje.
On nije klasičan aktivista, ne smišlja političku poruku pa „traži“ sliku kojom će je izraziti, već slika svet koji poznaje, u kome živi, a taj svet je već politički
Gotovo tri decenije kasnije nastaje jedno od njegovih najpoznatijih dela, THE TIMES THAY AINT A CHANGING, FAST ENOUGH! (Vremena se ne menjaju dovoljno brzo!), iz 2017. godine. Povod je ubistvo Filanda Kastila, Afroamerikanca koga je godinu dana ranije policajac ubio tokom saobraćajne kontrole u Minesoti. Tejlor ne pravi eksplicitnu sliku nasilja. Vidimo Kastilovo telo, širom otvoreno oko i ruku sa pištoljem koja ulazi kroz prozor automobila. Slika ne prikazuje moment ubistva, nema ni potrebe, znamo šta se dogodilo i upravo je u tome užas slike.
Između te dve krajnosti nalazi se njegov portret Martina Lutera Kinga. Nema govornice, nema mase, nema marša na Vašington, niti monumentalnosti koja po pravilu prati ovu istorijsku ikonu. King se na slici jednostavno igra loptom sa svojom decom. Tejlor mu oduzima oreol mučenika da bi nam približio čoveka, i tako pristupa i drugim herojima crne Amerike, jer u njegovom svetu Džesi Ovens ili Džeki Robinson ne zauzimaju više prostora od prijatelja, rođaka ili nepoznatog čoveka sa ulice. Istorija umetnosti vekovima je monumentalni format čuvala za vladare, heroje, bitke i velike događaje. Tejlor taj prostor daje anonimnom crnom čoveku.
Izložba koju je Džoan Snerč osmislila zajedno sa samim umetnikom to odlično ilustruje. Oko stotinu slika, skulptura i instalacija zauzima trinaest prostorija na dva sprata muzeja, ali nije reč o školskoj retrospektivi u kojoj iz sobe u sobu pratimo razvoj umetnika. Hronologija se meša sa tematskim celinama poput L’Amérique hors champ – Amerike izvan kadra – ili Icônes – Ikone. Polako se pred vama sklapa jedna drugačija slika Amerike, sastavljena od porodice, sporta, rata, siromaštva, rasizma, policije, ali i od istorijskih heroja i sasvim anonimnih ljudi.
Tejlor voli da svoj postupak opisuje kao „lov i sakupljanje“ lica, fotografija, novinskih slika, prizora sa ulice i odbačenih predmeta. Zato instalacija It’s Like A Jungle (Kao u džungli) iz 2011. godine baš u ovom muzeju dobija posebno značenje. Instalacija od stolica, konzervi, kutija i drugih odbačenih predmeta što je duže posmatrate sve više liči na gomilu figura i podignutih pesnica, možda i na nekakav pomalo zloslutni totem. Kada ste u Muzeju Pikaso prirodna je asocijacija na odnos evropske moderne prema afričkoj umetnosti jer je upravo u njoj Pikaso početkom XX veka pronašao jedan od puteva kojima će promeniti način predstavljanja ljudske figure. Sada jedan afroamerički umetnik od odbačenih predmeta, od otpada savremene Amerike pravi sopstveni „primitivni“ totem i unosi ga u „Pikasovu kuću“.
Posebno mesto na izložbi ima From Congo to the Capital, and black again (Od Konga do prestonice i ponovo crno) iz 2007, nastala tačno sto godina posle Pikasovih Gospođica iz Avinjona. Tejlor se direktno vraća jednoj od ključnih slika modernizma i njenom dugu prema afričkoj umetnosti, ali Pikasove stilizovane figure zamenjuje individualizovanim crnim ženama, vraćajući identitet onima čija je kultura nekada poslužila kao inspiracija evropskoj avangardi.
Možda je upravo to najbolji argument da se ova odlična izložba vidi baš u Muzeju Pikaso. Više od jednog veka nakon Pikasovog susreta sa afričkom umetnošću, Henri Tejlor u njegov muzej donosi drugo pitanje: ne samo kako predstaviti čoveka, već ko je kroz istoriju uopšte imao pravo da bude predstavljen. Pikaso je „razbio“ ljudsku figuru da bi je video drugačije; Tejlor je ponovo uspostavlja, slikajući ljude koje istorija umetnosti prečesto nije videla.
