Posle dve godine pauze, Grad Beograd je raspisao konkurse za umetničke projekte i programe u kulturi i objavio rezultate. Ovih dana i Ministarstvo kulture Republike Srbije obelodanilo je rezultate za jedan broj konkursa, za neke još nije (željno iščekujemo za Ekspo), a neki nisu ni raspisani. Stiče se utisak da je većini zainteresovanih jasno da se na konkursima ne vrednuju dela i projekti, već „ponuđači“, da se vodi računa o zaslužnima, a ne o kvalitetnima. Uočljivo je nipodaštavanje savremene umetnosti i uzdizanje tradicije na način kako je tumače nedoučeni lojalisti. Neki umetnici opravdano postavljaju pitanje da li uopšte vredi konkurisati? Neki su očigledno i odustali, izbegavajući da još jednom budu omalovaženi i poniženi.
To poniženje se ogleda i u izboru članova komisija koje su procenjivale vrednost projekata. Članovi tih komisija, s retkim izuzecima, jesu osobe uglavnom nepoznate kulturnoj, a kamoli široj javnosti. Za identifikaciju nekih članova komisija ni Gugl ne pomaže. Toliko o stručnjacima! A tek o obrazloženjima! Uglavnom su sva ista za sve oblasti, izuzev delom za oblast muzičkog stvaralaštva čijoj komisiji predsedava izvesna Jelena Cvetić. Nema bližih podataka o njoj, pa pretpostavljam da se radi o direktorki Muzičke škole u Pančevu. Asistiraju joj Oliver Njego i Uroš Dojčinović (za njih bar ne moramo da nagađamo ko su). Obrazloženja te komisije su nešto živopisnija. Sva ostala su štancovana fraziranja, prilično nepismena. Za prihvaćene programe piše: „Projekat ima izraženu usklađenost sa interesom u kulturi i ciljevima i prioritetima konkursa. Izražen kvalitet i sadržajna inovativnost projekta; Izražen stepen uticaja projekta na kvalitet kulturnog života zajednice.“ Svi odbijeni dobijaju sledeće obrazloženje: „Projekat ima određen uticaj na kulturni život zajednice, ali na ovom konkursu postoje projekti koji su u pogledu kvaliteta sadržaja u većoj meri usklađeni sa ciljem konkursa.“
Bogdanu Petkoviću u biografiji piše da je filmski producent, inače je sin Bratislava Brace Petkovića koji mu je u amanet ostavio Muzej automobila. Bogdan je bio direktor Muzeja dok nije iseljen, uprkos obećanjima još nigde nije smešten, ali evo Bogdana da procenjuje pozorišno stvaralaštvo
Združenom akcijom Grada Beograda i Republike Srbije, posle 55 godina gasi se Međunarodno takmičenje muzičke omladine. Gradska sekretarka za kulturu tvrdi da je sve u redu, a sve su oko ove manifestacije zabrljali. Od 1974. godine ovo je jedino takvo takmičenje u regionu, član „Svetske federacije međunarodnih muzičkih takmičenja“. Iako je Međunarodna muzička omladina sa sedištem u Briselu saopštila da jedini organizator može biti Muzička omladina Beograda, Grad je doneo odluku da organizaciju preuzme CEBEF (Centar beogradskih festivala). Ministarstvo je odbilo da finansijski pomogne projekat jer se takmičenje „od ove godine nalazi u organizaciji novog realizatora, nije sadržano dovoljno obrazloženja o kontinuitetu realizacije, eventualnom diskontinuitetu, kao i o drugim parametrima značajnim za procenu identiteta i pozicije ovog takmičenja“. Jasno?!
Obrazloženja komisija ukazuju na profil, znanje, stručnost osoba koje odlučuju i odbacuju programe vrhunskih umetnika, programe namenjene afirmaciji mladih talenata, ignorišu manifestacije s višedecenijskom tradicijom i međunarodnim ugledom. Da li zaista odlučuju ili samo potpisuju, nevažno je! Ko su ti ljudi? Ko rukovodi ustanovama, organizacijama, udruženjima kojima te komisije dodeljuju milione? Uočila sam npr. da i na beogradskom i republičkom konkursu značajna sredstva dobijaju Centar za kulturu Čukarica i Centar za kulturu Rakovica. Pokušala sam da saznam ko su ti tako uspešni rukovodioci ovih centara. Za direktora s Čukarice skoro da nema podataka. Direktorka Centra za kulturu Rakovica je vidljivija jer ima Instagram profil. Njena ustanova dobila je na gradskom konkursu ozbiljne pare u skoro svim oblastima: književnost, pozorište, likovna umetnost (više nego ULUS ) kulturno nasleđe… Pored svih tih razgranatih kulturnih aktivnosti, ona se bavi i turističkom promocijom Rakovice. Žena je u svakom pogledu tipični primer naprednjačke elite sa Pinka. U nekoliko svojih video-uradaka ponavlja: „Pozivam građane da u ovim vrućim danima posete Rakovicu, jer smo upravo renovirali jezero kod Resnika, postavili klupe, pa možete da predahnete na njima. Pre toga da posetite novi manastir koji smo sagradili u čast Vladike Nikolaja Velimirovića i obavezno rakovački Maksi.“ Eto jedne pobednice na konkursima za kulturu.
Folklor i crkva, to su u Vučićevoj Srbiji glavni nosioci „srpskog identiteta“ i tradicije. Tako je u kategoriji „Kulturno nasleđe“ osim nadležnim službama, zavodima za zaštitu i muzejima, skoro 40 posto para otišlo Srpskoj pravoslavnoj crkvi
Dobro, ima i drugačijih predstavnika naprednjačke elite, kao što je npr. operska pevačica i poslanica SNS Ljubica Vraneš koja preko dva porodična udruženja, od kojih je jedno registrovano u Vršcu a dobilo pare u Beogradu, a drugo je ipak iz Beograda, te su tako za dva projekta obezbedili 2.700.000 dinara. Značajna je Ljubica Vraneš. Beznačajni, koji nisu dobili ni dinara su: koncerti u Galeriji SANU, Nišvil, Niške horske svečanosti, Međunarodna tribina kompozitora, Beogradski madrigalisti, Gudači Svetog Đorđa, Filharmonija mladih „Borislav Pašćan“, Zadužbina Ilije Milosavljevića Kolarca, koja jeste dobila nešto para, ali ne i za Dane u susret jubileju i ne za „Memorijal Andrije Čikića“ (dečaka ubijenog u „Ribnikaru“, koji je nesporno bio muzički talenat). Stav komisije koja odbija da podrži ovaj Memorijal je višestruko problematičan: „Program je edukativnog karaktera namenjen deci i mladima. Ima promenljive rezultate u pogledu broja prijavljenih kandidata i umetničkih ostvarenja. Primereniji je programima deci i mladima, nego programima profesionalnog muzičkog stvaralaštva.“ Kako će mladi da postanu profesionalci ako im se ne pruži šansa? Normalno je da će nekad biti uspešnijih, nekad manje uspešnih učesnika. Odnos komisije prema ovom Memorijalu nipodaštava nastojanja da se na različite načine neguju uspomene na pobijenu decu i organizuju manifestacije ne samo radi sećanja na njih, već i kao podstrek i podrška deci i mladima da iskažu svoje talente.
Nema para za Bitef, ali ima dva miliona dinara za predstavu Bitef teatra Jevanđelje Isusa Hrista o kojoj se ne može ništa saznati
Ugasiše Međunarodno takmičenje Muzičke omladine, ostaviše bez podrške Filharmoniju mladih „Borislav Pašćan“, obezvrediše Memorijal „Andrija Čikić“. Odavno su u Beogradu ukinuli Fond za mlade muzičke talente. Srbija nije zemlja za mlade talente. Očigledno da po mišljenju komisija i Grada i Republike, visoke profesionalne standarde dosežu muzičke manifestacije na omiljenoj Čukarici, te otuda 1.300.000 za Jesen na Čukarici i Čukarfest. Taj Čukar se održava u dvorani Centra za kulturu, a u organizaciji NVO „Dzet Klok“. Ne nađoh podatke o tom udruženju, možda i nije NVO već NLO. Ima još takvih NLO. To su oni koji u SF filmovima nastoje da pokore civilizaciju, a što se nas tiče sasvim izgledno pokoravaju civilizacijske vrednosti u kulturi Srbije.
Kako drugačije protumačiti nego kao necivilizacijski čin da Ministarstvo kulture ne odvoji ni dinara za Bitef, Sterijino pozorje, Infant, 57. Festival profesionalnih pozorišta lutaka, Šekspir fest, svih šest pozorišnih projekata iz Novog Pazara, Dah teatar, mladenovački „Festival u jednom dejstvu“ itd , a podrži vodvilje Pesničenje – kafanski sto sa dva ruska i dva srpska Jesenjina (udruženje Blagoslov), Voljelo se dvoje mladih (Udruženje Nota, pero, usb), Zlatna ribica (Peđolino). Opet neka NLO udruženja! Nema para za Bitef, ali ima dva miliona dinara za predstavu Bitef teatra Jevanđelje Isusa Hrista o kojoj se ne može ništa saznati.
Ove odluke potpisala je komisija u sastavu: Vladan Cerović, Bogdan Petković i Vladimir Đuričić. Vladan Cerović je bivši, a Vladimir Đuričić aktuelni direktor Pozorišta Timočke Krajine „Zoran Radmilović“. Neki se možda još sećaju Cere (ovog što je predsednik komisije) iz vremena dok je bio u Domu omladine iz koga je neslavno otišao, dobro se politički povezao i prošetao kroz brojna direktorska mesta, što po Beogradu, što po Zaječaru kad je i široj javnosti postao poznat jer je uručio otkaze dvojici popularnih zaječarskih glumaca zato što su na nekom protestnom skupu pevali šaljive pesmice protiv vlasti. Trenutno je direktor Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka.
Bogdanu Petkoviću u biografiji piše da je filmski producent, inače je sin Bratislava Brace Petkovića koji mu je u amanet ostavio Muzej automobila. Bogdan je bio direktor Muzeja dok nije iseljen, uprkos obećanjima još nigde nije smešten, ali evo Bogdana da procenjuje pozorišno stvaralaštvo.
Poslednjih meseci režim jasno demonstrira koje su to vrednosti kojima daje prednost i na koje arči narodne pare: okupljanja pod šatrama, iće i piće i, što jače to bolje dernjanje pevaljki koje osim turbo-folk hitovima bacaju u trans srpsko rukovodstvo rodoljubivim pesmama. Ko da mi otme iz moje duše Kosovo. Kako onda da predsednik Srbije ne popije čašicu više i propoveda da je bolji i uspešniji od Tita
Knjiga i izdavaštvo u Srbiji godinama su izloženi brojnim saplitanjima. Otkup knjiga je uglavnom problematičan (ove godine još nije raspisan konkurs), Sajam knjiga kopni pred našim očima, a na konkursu za izdavačku delatnost, osim što se poneka crkavica dodeli istinski vrednim ostvarenjima (pod uslovom da su na ćiriličkom pismu), primenjuju se kriterijumi podobnosti. O tome je odlučivala komisija čija je predsednica Žaklina Nikolić (kako nema bližih odrednica, pretpostavljam da je reč o direktorki Centra za kulturu Kladovo), Tatjana Vulić i Nebojša Lapčević. Ta komisija je odbila sve predloge i Srpske književne zadruge, Klio, odbila Geopoetiku za delo Dejvida Norisa Kulturna istorija Srbije, Akademsku knjigu sa šest izvanrednih naslova, između ostalog i knjigu Memoari slikara Paje Jovanovića II deo. Država Srbija je na aukcijama otkupila dve omanje slike orijentalističkog stila Paje Jovanovića koje je on uglavnom radio po porudžbinama, za to platila stotine hiljada funti, iako se najvrednija dela iz tog perioda nalaze u muzejima Srbije, a ne može da izdvoji neku hiljadu za njegove memoare. Biće da nije problem slikar, nego izdavač. Za razliku od ovih odbijenih, koji inače važe za ozbiljne i uspešne izdavače, veoma značajna sredstva dobila je takođe uspešna izdavačka kuća Prometej, čija obimna produkcija između ostalog održava plamen srpske istorije, kao i Plamen četništva autora Stanislava Krakova. Arhiv Vojvodine dobio je 1.200.000 dinara za Izabrana dela Dragoša Kalajića. Otkada arhivi objavljuju ovakva izdanja? Da li su u Arhivu Vojvodine pohranjena kao legat dela Dragoša Kalajića kao što su Američko zlo, Srpska deca carstva, Izdana Evropa, Srpsko dobro, Rusija ustaje, Kodeks solarnog reda itd. Pretpostavljam da će pisac predgovora, ako ne i priređivač ovog kapitalnog izdanja biti autor teksta Moj Dragoš Kalajić Dragoslav Bokan.
Na konkursu za finansiranje „Prevođenja reprezentativnih dela srpske književnosti“ osim klasika kao što su Nušić, Sremac, Crnjanski, Andrić (Na Drini ćuprija), Meša Selimović, finansiraju se i prevodi dela Vladike Nikolaja, Dragana Jovanovića Danilova, Selimira Radulovića, Vojislava Karanovića, Igora Mirovića, Vladimira Pištala, Aleksandra Gatalice, a ubedljivo najviše prevoda imaju dela Nenada Šaponje!!! Prevode nisu „zaslužili“ Bora Ćosić, Ivan V. Lalić, Andrićevi Znakovi pored puta, Filip David, Radmila Lazić, Jasminka Petrović, Dobrilo Nikolić…
U javnosti je već bilo komentara o sredstvima koja su dodeljena, tj. nisu dodeljena za filmsku umetnost. Osim Festa s najviše para, tj. 12 miliona dinara (ako jednom bude održan), profitirali su i nezaobilazni miljenici vlasti Željko Mitrović koji je preuzeo Festival filmskog scenarija u Vrnjačkoj Banji kinđureći ga u stilu svojih rijalitija (dobio je pet miliona) i isto toliko je dobio i neumorni Laza Ristovski za svoj festival „Ravno Selo“. Pitam se kad mučeni Laza Ristovski uspeva da dane dušom od silnih filmova i serija koje režira, producira, od festivala koje organizuje?
Nedavno reče ministar s optužnice, Nikola Selaković, pozirajući prikladno obučen u vezenu belu košulju, parafraziram: „Posle turbulentnih godina sada će da bude sve bolje za film.“ Gaga Antonijević snima veliki film Sretenje. Možda će i Filmski centar Srbije posle dve godine da raspiše konkurs za nove filmove. Divota! Što bi rekao David Štrbac: „Svijet se lijepo umrtvio od nekakva dobra i miline pa jedva diše.“
U javnosti je već bilo komentara o sredstvima koja su dodeljena, tj. nisu dodeljena za filmsku umetnost. Osim Festa s najviše para, tj. 12 miliona dinara, profitirali su i nezaobilazni miljenici vlasti Željko Mitrović koji je preuzeo Festival filmskog scenarija u Vrnjačkoj Banji kinđureći ga u stilu svojih rijalitija i neumorni Laza Ristovski za svoj festival Ravno Selo
Posle više od 70 godina združenim dejstvom Grada Beograda i Ministarstva kulture „ubijena je“ jedna od najstarijih stalnih manifestacija Beogradski festival dokumentarnog i kratkometražnog filma (poznat i kao Martovski festival). Postoje projekti koji su „u većoj meri usklađeni“. Ni Beldocs nije „usklađen“. Najusklađeniji je Festival duhovnog dokumentarnog filma u organizaciji Pravoslavne eparhije timočke. Tako smatra komisija čiji je predsednik višedecenijski direktor Filmskih novosti, Vladimir Tomčić, višestruki učesnik upravo Martovskog festivala, Predrag Bambić i producent Aljoša Ćeranić.
Nema veze, idemo dalje! Đuskaj! Tako se zove umetnički projekat Udruženja Lenon za koji dobiše 500.000 na konkursu za Umetničku igru (dobili su i za pozorišnu igru). Para je vredan i Srpski inat kako glasi naziv projekta za koji je u istoj kategoriji nagrađena Asocijacija modernih igrača i koreografa. Nema ni dinara za Udruženje baletskih umetnika, za monografiju o Višnji Đorđević. Ne đuskaju ni ovi iz Bitef dens kompani, pa nema ni para.
Pun naziv ove konkursne kategorije glasi: Umetnička igra, klasičan balet, narodna igra, savremeno stvaralaštvo. Ukupan budžet za ove namene iznosi 32.850.000 dinara. Uobičajeno, najviše para otišlo je Beogradskom festivalu igre Aje Jung, devet miliona. Folklornim ansamblima 21.300.000 dinara.
Folklor i crkva, to su u Vučićevoj Srbiji glavni nosioci „srpskog identiteta“ i tradicije. Tako je u kategoriji „Kulturno nasleđe“ osim nadležnim službama, zavodima za zaštitu i muzejima, skoro 40 posto para otišlo Srpskoj pravoslavnoj crkvi.
Poslednjih meseci režim jasno demonstrira koje su to vrednosti kojima daje prednost i na koje arči narodne pare: okupljanja pod šatrama, iće i piće i, što jače to bolje dernjanje pevaljki koje osim turbo-folk hitovima bacaju u trans srpsko rukovodstvo rodoljubivim pesmama. Ko da mi otme iz moje duše Kosovo. Kako onda da predsednik Srbije ne popije čašicu više i propoveda da je bolji i uspešniji od Tita?
Vučićeva Srbija ne mari za prosvetiteljsku tradiciju koju su gradili Gavrilo Stefanović Venclović, Sveti Sava, Dositej Obradović, Vuk Karadžić, Jovan Rajić, Stojan Novaković, Mihailo Obrenović i mnogi drugi, sledeći intelektualne i kulturne tokove Evrope i prenoseći ideje prosvetiteljstva, pismenosti, kulture, obrazovanja, nauke, umetnosti, tolerancije. Oni su težili da Srbiju otrgnu od „prostonarodnih sabora, gusala i naravne prostote“ (Stojan Novaković), da Srbiju izvedu na svetlost prosvećenosti znanja, slobode, pravde, demokratije. Ta načela i tu tradiciju naprednjačka vlast niti poznaje, niti priznaje, o čemu svedoči i ovaj delimični izveštaj o tome šta se danas u kulturi finansira. Njihovo je: ajmo pod šatore, tako Srbija pobeđuje! Takva Srbija mora da bude poražena da bi uopšte opstala.
