Vreme ne ublažava bol, kako neki pretpostavljaju, samo ga rashlađuje i oštri, poput britve. Osećaj ne jenjava time što se o njemu govori iz sećanja – saopštava pripovedač na kraju romana Bes katalonskog književnika Sebastije Alzamore.
Delo objavljeno u izdavačkoj kući Heliks, u prevodu sa katalonskog Jelene Petanović, ima naizgled jednostavnu strukturu. Glavni junak, nekada pisac, sredovečni „vuk samotnjak“, posle propalog braka, vodi miran život na neimenovanom mediteranskom ostrvu, ne pateći što je ostavio literaturu ubeđen da nema dovoljno talenta. Flanerska priča! Šeta po mestu Beljavista, navodi šta naokolo vidi, uz svog psa, ženku po imenu Tejlor, dok je jednoga dana ne pronađe otrovanu.
„Čitava knjiga jeste šetnja“, potvrđuje Sebastija Alzamora za Radar. „Imao sam psa koga su ubili, a voleo sam da šetamo po plaži.“ Pamti da nije mislio da bi mogao da napravi fikciju na temelju tih događaja, ali se ispostavilo drugačije. „Završio sam dugačak istorijski roman sa radnjom smeštenom u 20. vek i odlučio da u toj novoj prozi prikažem kako trenutno živimo. Opis današnjeg sveta i smrt psa spojili su se u Bes.“
Alzamora je rođen 1972. na Majorki. Poznati je pesnik, prozaista i esejista, preveden na niz svetskih jezika. Kolumnista katalonskog dnevnog lista Ara (Sada) sa preko dvadeset komentara mesečno. Autor osam pesničkih i dvanaest proznih naslova. Dok razgovaramo u foajeu beogradskog hotela, u društvu prevodioca Mihajla Glavatovića, strpljivo i ljubazno odgovara na pitanja, na katalonskom, španskom, engleskom.
Napolju je pritom strašna vrućina, deluje da se grad topi, iako pada veče.
Citiramo kako narator prikazuje žegu. „Automobili su izgledali kao jeftine limene igračke koje će se svakog trenutka istopiti na suncu“ – poređenje je sa 97. stranice. Pominjemo „oštar i istovremeno slatkast miris koji asfalt pravi kad je previše zagrejan“, uz optičke varke.
„Služio sam se prizorima uobičajenim za svoje ostrvo. Za Majorku.“
Pošto smo ponovili da se u deskripcije katkad nalik dobrom refrenu uvuče reč izmrvljeno, bilo da sunce na zalasku deluje slično „smesi usitnjenoj u avanu“, ili se pesak pomeša sa izdrobljenom staklastom masom prenetom iz kamenoloma – napominje da i „kratki razgovori, izmrvljeni predmeti, mogu da dosegnu duboke istine. Sreću, kakve baš nema mnogo. Osećaj bola…“+
U kamenolomu, do najsitnijih zrna, bivaju smrvljene azbestne ploče, baterije i televizijske antene. Kamioni unose građevinski otpad za drobljenje: „Tu se mlelo sve: gvožđe, žice, šut… kućni aparati.“ Širi se cementna prašina – pazimo da ne učini da ne primetimo drugu, paralelnu ravan Alzamorine storije.
Prećutali smo da nam je na um pao Danilo Kiš, pripovetka Eolska harfa: „Idealno vreme za takvu harfu je vreli julski dan, kanikule, kada jara treperi u vazduhu a `baba tera kozliće`.“
Kako se u Besu hvataju „glasovi iz davnina“…
„Hteo sam da pokažem da turistička mesta nisu isključivo turistička. U njima žive ljudi, imaju svakodnevne poslove, porodice. Stariji ljudi bi da šetaju… Ispod te površine, postoji dosta surovih istina. Ostaci Španskog građanskog rata i drugih istorijskih događaja. Želeo sam da se vidi kako iskaču na površinu.“
Protagonista hoda, posmatra, sve bliži snolikoj atmosferi nakon trovanja. Ima naviku da ponešto zapiše na računima iz supermarketa: „Nešto što sam od nekoga, na nekom mestu, čuo pre nekoliko dana i čega sam se ponovo setio: Nisu mrtvi ti koji smetaju.“
Do tančina prenosi turistički metež – isprva ga zabavlja! Nedaleko od kuće, sunčaju se gosti letovališta, ne mareći za kamenolom. Oštar je! Pripoveda da je šuma posečena čim su došli turisti. „Beljavista je rezultat gomilanja otpadaka.“ Imigranti su jeftina radna snaga. Prve izgrađene vile došljaka, napola razrušene korenjem borova, načete rđom i korozijom, ostale su izgubljene među blokovima zgrada. Nastala je saobraćajna gužva.
Odjednom je spazio grupu koja paradira kao karnevalska povorka, sa nacističkim obeležjima na sebi. Dopadaju mu se igrališta za decu, ali u uglu opaža bistu fašiste: „Bio je to jedan od mnogih spomenika diktature koji je opstao a da niko nije obraćao pažnju.“
Definišući Alzamorinu poetiku, urednici i kritičari precizno pogađaju da on mapira tamne aspekte ljudske prirode, društvenog propadanja, ali i istorijske traume.
„Realnost je podeljena u slojeve. Ljudi na letovanju najčešće žele da vide jedino gornji sloj. Hoće da se provedu i da im bude lepo. No, i ljudi koji tu žive neretko gledaju ovu površinu i ništa drugo. Treba da zarade novac i da žive ugodno. Naposletku, zatvorimo se u taj jedan krug. Međutim, trebalo bi da pogledamo šta je ispod. Da ne zaboravimo brojne druge probleme.“
Društvo okoštava ako se istine proglase frazama: opasno je kad se zajednica ne suoči sa sopstvenom prošlošću…
„Nedavno je obeležena devedesetogodišnjica Španskog građanskog rata. Svakako da me brine da se sve više pojava iz prošlosti ponavlja, izbija na videlo.“
U vreme dekadencije, naglašava se potreba da se starim stvarima daju nova imena, što detinjastija, to bolje
Naš sagovornik je prošle godine predstavio dve pesničke zbirke. Saznali smo da i u stihovima glasno zadire u povest.
Odgovara da je reč o poemi sa naslovom Sala Avgusta. „Stari, prelep bioskop u Palmi, glavnom gradu Majorke. Rado sam tamo išao kao mali, život sam tu proveo, voleo sam filmove. Pre sedam leta, otkrio sam da je na tom mestu bio logor. Fašisti su dovodili ljude, mučili ih i ubijali. Jako me je pogodila slika: mesto na kome sam uživao, bilo je poprište tragedije, upotrebljeno za užas.“
Prepričavamo intervju sa poljskom književnicom Olgom Tokarčuk. Docnije ćemo detaljno prepisati redove. U Begunima, poglavlje „Glava u svetu“ počinje beleškom da je studirala psihologiju u velikom, sumornom komunističkom gradu i da se njen odsek nalazio u zgradi u kojoj je za vreme rata bilo sedište SS odreda. „Taj deo grada podignut je na ruševinama geta, to se lako uočavalo kad pažljivo gledaš – čitava četvrt bila je za oko metar uzdignutija od ostatka grada. Metar ruševina.“
„Pokušavajući da sakriju prošlost, zidaju divne zgrade preko poprišta tragedija“, zaključuje Alzamora.
Nudi sliku turista; „dolaze da se napiju na ruševinama zaostalim iz građanskog rata“.
Zahvaljuje se jer smo pohvalili način sveobuhvatnog, nepretencioznog, dočaravanja duha vremena. Ne radi se samo o klasnim razlikama, netrpeljivosti, nasilju, samoživosti… Podvukli smo rečenice vrsnog hroničara: „U vreme dekadencije, naglašava se potreba da se starim stvarima daju nova imena, što detinjastija, to bolje.“
Malo-malo pa u Besu šetač naiđe na demonstracije protiv nečega. Na pobunu sa sažetim i uznemirujućim porukama: „Želimo da dišemo!“ Premda, dodaje, „pohlepa sugrađana – čak i onih koji od kamenoloma nisu imali nikakve koristi – jača je od njihovih žalbi“, protestni skupovi se začas rasprše, nestanu, nikom ništa.
„U Španiji ima mnogo protesta“, odgovara. „Bore se protiv određenih pojava, ali niko ne ustaje protiv ekonomskih režima što bi hteli da prodaju naše pejzaže, more, prirodna bogatstva. Uništavaju nas za sitan novac. Siću uzimaju firme ili političari. Samim tim proizvode siromaštvo u narodu, imamo posla sa sistemom neravnopravnosti.“
Interesantno, u romanu se psuje na srpskom! Među grupom prijatelja, bitnim epizodistima u prozi, nalaze se ljudi prinuđeni ratom da odu iz bivše Jugoslavije.
Zanimalo nas je da li deli mišljenje junaka – razočaranje u ideju o ujedinjenoj Evropi.
„Ne! Imam potpuno suprotno mišljenje. Srbi iz moje fikcije dolazili su u Španiju da pobegnu od ratova na Balkanu.“
Očigledno, ratna dešavanja na ovim prostorima budila su i kod njega političku svest, terala ga da razmišlja o režimima. Koliko je Evropa doista saglasna, kakve su njene institucije…
„S druge strane, značajni pisci, poput Klaudija Magrisa, pokazali su pravu Evropu. Da smo svi mi Evropljani.“
Nemoguće je zaobići krizu u Seuti.
„Užasno je da smo dočekali da ljudi beže od siromaštva, ratova, čega god. Dolaze u Evropu ili bilo gde drugde, tražeći bolji život. Postalo je strašno. U Americi, u ostalim zemljama… Imamo puno pravo da budemo protiv svega toga, jer se tu formira novi model fašizma. Nama su potrebni i pisci da prikažu šta se zbiva. Ono što trenutno gledamo na granici Španije i Maroka predstavlja primer onoga što jeste stvaranje novih fašističkih režima. Određene vladare tragična situacija čini jačim. Ljudi beže od siromaštva i umiru, a demagozi u pojedinim zemljama na toj muci prikupljaju glasove, raspirujući mržnju i rasizam.“
Zaštićena tišina
Nesumnjivo, Sebastija Alzamora jeste majstor detalja, što se naročito primećuje u flanerskom romanu, gde stvarnost dobija nove kulise sa svakim naratorovim načinjenim korakom. Osim opisa prirode: „Zgrade su se nalazile tik uz San Francisko, jedan od najstarijih hotela, čiji je profil ličio na veliki nasukani brod posle brodoloma“, te društva: sporo kretanje ptice grabljivice „bilo je neobično, kao da umesto da leti, visi sama od sebe ili okačena o nebo“ – upečatljiv je u igrama svetlom i mirisima. Crkvi prilazi skoro nesvesno, oseća miris varikine, uranja prste u svetu vodicu, a potom priziva muziku – Bes bi na kraju mogao da ima plejlistu! „Tek što bih u glavi uspeo da načnem obris tempa, slutnju melodije, odmah bi ih raspršilo nadmoćno prisustvo tišine, koja je, u ovom prostoru, zahtevala potpunu pažnju. Arhitekta Faragut mislio je na potrebu da se tišina zaštiti u tom mestu molitve, i to mu je uspelo. Posle toga su ga prebili nasmrt. Našli su njegovo pretučeno i izranjavano telo u uličici u industrijskoj zoni, gde su ga odneli, ili gde se zadesio, jednog neizvesnog jutra.“
