Prema kontinuiranim tvrdnjama Srpske napredne strane, „bivša vlast“ ništa nije uradila, ni u kulturi. Nazire se da će uskoro i SNS biti „bivša vlast“, pa da probamo da ustanovimo šta je to „nešto“ urađeno za 14 godina njihove vlasti. Svi dokazi ukazuju da se Srbija odnosom prema kulturi krupnim koracima udaljava od Evropske unije, od evropskih i civilizacijskih vrednosti, o čemu svedoče: visina sredstava koja se izdvajaju za kulturu, način raspodele tih sredstava, prezir prema savremenom stvaralaštvu, nakaradno tumačenje tradicije i nacionalnih vrednosti, gušenje i gašenje nezavisne kulturne scene i svakog kritičkog mišljenja, kontinuirano zamiranje programa ustanova kulture i neskrivene namere da se neke ustanove zbrišu s kulturne mape, potpuna indiferentnost, čak i podsticanje gašenja brojnih manifestacija, nekih s dugogodišnjom tradicijom koje su postale deo kulturnog identiteta Srbije, postavljanje na ključna mesta u kulturi osoba upitnih biografija bez relevantnih rezultata. Bahatost, uvrede, klevete, ponižavanje umetnika koji su se usudili da drugačije progovore od jedino poželjnog stava koji podrazumeva lojalnost ovoj vlasti.
Borba za očuvanje nacionalnog srpskog identiteta podrazumeva odanost pravoslavlju, svetosavlju, mitovima, interesima i željama Srpske pravoslavne crkve
U prethodnim godinama, kulturna javnost se čudila pa i zgražavala zbog nekih poteza vlasti. Kontinuitet takvih poteza otupio je reakcije, čuđenja je sve manje; izbrisane su granice između sramote i pristojnosti. Nenormalnost je postala nova normalnost.
U ovih 14 godina, u Srbiji se promenilo pet ministara kulture: Bratislav Petković (2012-2013), Ivan Tasovac (2013-2016),Vladan Vukosavljević (2016-2020), Maja Gojković (2020-2024) i Nikola Selaković od 2024. godine. Nažalost, Petković i Tasovac su preminuli, tako da o „mrtvima sve najbolje“, mada bismo se teško setili nečega zbog čega bismo im odali priznanje.
Od vremena Vladana Vukosavljevića, tokom mandata Maje Gojković, a posebno od kada je na čelu Ministarstva kulture Nikola Selaković, strateško opredeljenje u kulturi postaje nešto što su ministri označili kao „očuvanje srpskog nacionalnog identiteta“!
Srpski nacionalni identitet
Iz dokumenata, izjava, programa koji se finansiraju iz budžeta, možemo da zaključimo da se „srpskim nacionalnim identitetom“ u najkraće podrazumeva: povratak u prošlost i to probranu i protumačenu na način koji je ponajviše etnonacionalistički. Takav pristup ispoljen je u platformi Strategije razvoja kulture, pripremljenoj u vreme Vukosavljevića (teško je reći da li je ta „Strategija“ usvojena ili nije, koja verzija i za koji period?).
Nikola Selaković se, prilikom imenovanja za ministra kulture, zavetovao da će se upustiti u borbu za očuvanje nacionalnog srpskog identiteta. Ta „borba“ podrazumeva odanost pravoslavlju, svetosavlju, mitovima, interesima i željama Srpske pravoslavne crkve. Programi i manifestacije koji se biraju za finansiranje uglavnom su narodne igre i amatersko narodno stvaralaštvo. Prefiks „srpski“ ili bar „nacionalni“ uslov je da se bilo šta uvaži.
Istorijski arhiv Beograda je nekada prezentovao istorijsku građu u svojoj galeriji, objavljivao značajna izdanja. Sada na njihovom sajtu piše: Deda Mraz posetio Arhiv
Ćirilica je jedino pismo koje se priznaje, iako je zakonima definisano da je ćirilica isključivo obavezna u „službenoj upotrebi“. Ministarstvo kulture raspisuje konkurs za otkup samo onih knjiga koje su objavljene na ćirilici. Nebitno je što se na taj način vrši diskriminacija i izdavača i čitalaca. Svojevremeno je Vladan Vukosavljević u autorskom tekstu objavljenom u Pečatu napisao da „oni koji ne koriste ćirilicu boluju od neke maligne bolesti“.
Savremenoj umetnosti se uskraćuju sredstva, nipodaštava se i prezire, za Bijenale u Veneciji može da prođe samo Od golgote do vaskrsa jedva pronađenog podobnog umetnika Predraga Đakovića.
Potpuno se ignoriše antifašistička tradicija, ratni heroji i žrtve dele se na podobne i nepodobne, kao i savremenici. Saučešće državnih organa zbog smrti umetnika izražava se samo kad umiru pristalice vlasti. Nema saučešća za Ljubu Simovića, Zdavka Šotru, Ivana Ivanjija.
Ministrima, borcima za „nacionalni identitet“, svestrano se pridružuje gradonačelnik Beograda, zagovornik samo onog što je „srpsko“, mada mu se i tu brkaju pojmovi „nemanjićko i vizantijsko plavo“, čovek očigledno ne zna koje je vreme (kvari mu se sat na Trgu republike), ali zna da je baš „srpski“ da postavi spomenik Draži Mihailoviću na Terazijama.
Suština je: nesporan nacionalni identitet priznaje se samo onima koji su bespogovorno lojalni ovoj vlasti, a prave patriote su samo oni koji veličaju Aleksandara Vučića i kliču „Aco, Srbine“.
Uređenje sistema u kulturi
Jedan od osnovnih zadataka svakog ministarstva je priprema i predlaganje zakona. Od 2012. godine do danas Ministarstvo kulture se nije baš istaklo u pripremi zakonske regulative. Izvršene su izvesne izmene i dopune nekih ranije donetih zakona, pre svega Zakona o kulturi donetog 2009, kao i izmene nekolicine zakona iz pojedinih oblasti. Donet je Zakon o memorijalnom centru Staro sajmište (2020), Zakon o upotrebi srpskog jezika i zaštiti i očuvanju ćiriličkog pisma (2021). Rasparčan je Zakon o kulturnim dobrima iz 1994. i donet Zakon o zaštiti kulturnog nasleđa (mada još važe neke odredbe zakona iz 1994), Zakon o muzejskoj delatnosti i Zakon o filmskom i ostalom audio-vizuelnom nasleđu. To bi bilo sve, uostalom i postojeći zakoni se obilato krše, zašto bi se uopšte donosili novi.
Budžet za kulturu
Opšte mesto u razgovorima o kulturi je niska stopa izdvajanja za kulturu po kojoj smo na dnu liste, ne samo u regionu nego i šire. Procenat izdvajanja poslednjih godina se kretao od 0,55 odsto do 0,80 odsto, poslednjih nekoliko godina negde oko 0,70 odsto. Bilo je pokušaja da se u okviru Strategije razvoja kulture utvrdi postepen rast do dostizanja evropskog standarda od 1 do 1,5 odsto, kasnije je to izbačeno iz teksta Strategije, dakle, nema nade! Povećanju procenta izdvajanja za kulturu nije pomoglo ni to što su 2023. godine u budžet Ministarstva kulture preneta sredstva iz Ministarstva privrede za tzv. podsticaje za filmsku produkciju. Ta sredstva su zaista bila velika, iznosila su oko dve milijarde dinara, tj. oko 12 odsto budžeta za kulturu, ali se procenat ukupnog izdvajanja za kulturu nije povećao, naprotiv, pao je, tako da je bez tih naknadnih para realan budžet za kulturu 0,55 odsto.
Republički zavod i drugi su na udaru otkad su pružili otpor da se Generalštabu ukine status kulturnog dobra, a Selaković završio na optuženičkoj klupi
Do ove godine, ponos i dika naprednjačke vlasti bila su ulaganja u film, pre svega u te podsticaje (nadoknade troškova stranim i domaćim producentima). Sad se i tu nešto poremetilo, sredstva su dramatično smanjena, nema ni konkursa Filmskog centra Srbije za domaći film. Osveta je stigla i filmadžije: nećete Nacionalni festival na Zlatiboru, bunite se i okupljate na FDU, ne damo pare!
Problem s budžetom godinama unazad je što se i tako mala sredstva ne potroše. Gazda republičke kase Siniša Mali odlučuje o tome da li će pustiti pare ili neće. Neće! Njemu je kultura na dnu. Njemu je Ekspo na vrhu prioriteta.
Plate u kulturi
Ivan Tasovac je 2015. „zaboravio“ da uskladi plate zaposlenih u kulturi s platama u ostalim delatnostima i zato su one manje. Tako je 2024. godine tvrdila tadašnja ministarka kulture Maja Gojković. Ta „zaboravnost“ je trajala skoro deset godina, jer baš se niko nije setio da grešku ispravi. Onda su počele pobune, pa je Vlada formirala komisiju, interresornu, kao da je trebalo rešavati interplanetarno pitanje, a ne samo doneti odluku da se poveća cena rada, što se posle „dugog i mukotrpnog rada“ i desilo. Koeficijenti ostadoše neusklađeni, plate i dalje zaostaju. Poslednje povećanje plata bilo je početkom 2026, kao i svima 10 odsto. Kako sindikati tvrde, prosečna plata u kulturi je 76.000 dinara. A više od 4.000 zaposlenih prima platu ispod minimalca.
Zaposleni s visokom stručnom spremom (kustosi, arhivisti, bibliotekari, glumci) primaju između 85.000 i 110.000 dinara, zaposleni s višom školom (konzervatori, tehničke službe) između 72.000 i 85.000, zaposleni sa srednjom spremom oko 66.000 dinara. Ustanove koje ostvaruju sopstveni prihod mogu da isplate pojedincima, mada one to čine generalno za sve, između 20 i 30 odsto. Ako se nešto zamere vlastima, pošalju im inspekcije koje ih propituju kako to svima isplaćuju? Pa kako da ne isplaćuju kad su svi na ivici preživljavanja?
Projekti i programi
Sve je manje para za programe ustanova kulture, a o vaninstitucionalnim i nezavisnim projektima i da ne govorimo. Pozorišta imaju dve do tri premijere u sezoni, nekada ih je bilo pet, šest, pa i deset. Muzeji tek poneku izložbu, galerije udruženja ULUS-a i ULUPUDS-a ne dobijaju sredstva ni za zaposlene, ni za programe.
Zavodi za zaštitu ne dobijaju pare ni za istraživanja ni za konzervatorske radove (Selaković se sveti, Siniša Mali ne pušta novac iz državne kase). Republički zavod ali i drugi su na udaru otkad su pružili otpor da se Generalštabu ukine status kulturnog dobra, a Selaković završio na optuženičkoj klupi. Selaković bi ne samo da ih nagrdi i ocrni, rado bi da ih ukine. Besan i uvređen, frustriran i iznerviran, po sopstvenom nahođenju odlučuje da pretumbava budžet za kulturu, „sve ću da dam crkvi“, podiže izdvajanja za Hilandar sa 100 na 138 miliona dinara, a onda još i protivzakonito potpisuje sa crkvom ugovor vredan više od 89 miliona dinara za rekonstrukciju manastira Manasija. Još bi da opravi Manasiju za listu Uneska. Ne ide to tako! Svi radovi na spomenicima moraju da budu usaglašeni sa zakonima iz oblasti zaštite i vođeni od strane stručnjaka Zavoda za zaštitu.
Zlovolja i samovolja, bahatost i nepoštovanje struke doveli su dotle da jedan drugi spomenik koji jeste na listi Uneska, a reč je o Starom Rasu sa Sopoćanima, može da bude skinut s te liste. Ni druge ustanove zaštite nisu u boljem položaju.
Opšte mesto u razgovorima o kulturi je niska stopa izdvajanja po kojoj smo na dnu liste, ne samo u regionu nego i šire. Procenat se poslednjih godina kretao od 0,55 odsto do 0,80 odsto
Arhivi Kinoteke u Košutnjaku ugroženi su planovima o stambenoj izgradnji u njihovoj blizini, a posebno u blizini bunkera u kome je smešteno više od 15.000 lako zapaljivih nitratnih filmova. Od četrdesetak državnih arhiva samo nekoliko njih je imalo po jednu izložbu, par izdanja i uglavnom jedva neki naučni rad. Istorijski arhiv Beograda je nekada prezentovao istorijsku građu u svojoj galeriji, objavljivao značajna izdanja kao što su 200 godina moderne srpske države (hronologija), tri toma beogradske uprave Živeti u Beogradu itd. Sada na sajtu Arhiva piše: Deda Mraz posetio Arhiv Beograda. Objavljen članak u Večernjim novostima povodom 80 godina Arhiva. Učenici 1. razreda IX gimnazije posetili Arhiv itd. Galerija je zatvorena!
Ustanove zaštite devastirane, savremena umetnost zanemarena. Koncertni prostori nedostupni, ni Grad Beograd ni Ministarstvo kulture ne dotiraju troškove dvorane Kolarca, retko ko može da plati visoke cene zakupa, dvorana Beogradske filharmonije takođe se iznajmljuje, pa svira ko ima da plati. Šapić je zatvorio Stari dvor, izmestio klavir Stenvej u podrum Konaka Kneginje Ljubice, nekad nabavljena harfa ne zna se gde je, nema više koncerata u Starom dvoru u kome je nekada „Jugokoncert“ organizovao koncerte, ali su održavane i brojne druge manifestacije.
A nema ni agencije „Jugokoncert“ koja je nekada organizovala 100 do 150 koncerata godišnje.
