Dvanaesta revija „Dani slovenačkog filma“ od 14. do 17. maja u Jugoslovenskoj kinoteci, sem aktuelnih filmova ove plodonosne kinematografije, donosi novu programsku celinu Autor u fokusu, koja u prvom izdanju predstavlja Gregora Božiča, autora jedinstvenog po tome što podjednako uspešno radi i kao filmski reditelj i kao direktor fotografije, osvajajući najprestižnije filmske nagrade na oba polja. Tako će publika u subotu uveče biti u prilici da se uveri u značaj njegovog rada zahvaljujući programu Plodovi sunca Gregora Božiča, koji čine tri naslova – Cipele iz Trsta (2014), Playing Men (2017) i Obična kruška (2025), što će publiku uvesti u njegovu poetiku obeleženu snažnim, bajkovitim slikama i hibridnim pristupom filmskom mediju, dok će masterklas sa autorom, takođe na programu Revije, pružiti polaznicima dublji uvid u njegov proces rada. Pored filma, Božič se bavi i pomologijom – i to ne samo kroz film i fotografiju: zasadio je sopstveni voćnjak kao genetsku banku starih sorti voća iz goriškog kraja, u kojem živi, kako u programskom uvodu to opisuje selektorka Sonja Đekić.
Njegovu filmografiju čine i dva hrvatska ostvarenja o kojima se mnogo govorilo minulih godina – Čovjek koji nije mogao šutjeti Nebojše Slijepčevića i Fiume o Morte! Igora Bezinovića, na kojima se potpisuje kao direktor fotografije. Studirao je filmsku režiju i kameru na Filmskoj akademiji u Ljubljani (AGRFT) i u Berlinu (DFFB), kao i savremene vizuelne umetnosti u Francuskoj. Njegov rediteljski debi, dugometražni igrani film Priče iz kestenove šume, premijerno je prikazan na Međunarodnom filmskom festivalu u Torontu 2019. i od tada je emitovan na više od 50 festivala. Vrlo često, njegov pristup filmu se opisuje kao hibridni. Od toga i počinjemo razgovor sa Božičem, uoči njegovog dolaska u Beograd.
Šta bi za vas bio hibridni film?
Za mene je film samo jedna stvar – umetnički medijum, koji komunicira s publikom putem slike i zvuka. Sve ostale definicije mi se čine suvišnim, jer za svaku priču postoji više mogućnosti da se ispričaju. Za mene je forma isti što i suština, zato i ne vidim neke razlike u „formatima“ filma. Bitno je kakvu emociju želimo da ispostavimo i na koji način.
Radite i kao reditelj i kao snimatelj. Kako izgledaju ta dva procesa, koliko su kompatibilni a koliko se dopunjuju?
Zapravo radim sasvim drugačije kad snimam za druge i kad režiram. Režija je – kad je u pitanju igrani film – pre svega stvaranje života ispred kamere, preko glumaca, lokacija, atmosfere, glazbe… Dakle, na neki način organizacija života i odgovornost za sve što se „stavlja“ ispred kamere. S druge strane, kad radim kao snimatelj, najviše se bavim svetlom, ritmom, atmosferom, stilom naracije nečega što je već neko drugi osmislio i organizovao. Tako da je po tom pitanju raditi s kamerom mnogo „lakše“ nego režirati.
Da li kao snimatelj pomažete rediteljima u procesu rada na filmu?
Apsolutno. Radim isključivo na projektima koje razvijamo zajedno već od scenarija, ideje, pa sve do montaže i postprodukcije. Samo tako mogu stvarno pružiti sve od sebe, jer imam dosta iskustva sa celim procesom radnje filma i to dosta pomaže da se – u uslovima koje imamo – pokuša napraviti najbolji mogući rezultat.
Radili ste dva filma koja su bili hrvatski kandidati za Oskara, od kojih je film Čovjek koji nijemogao šutjeti i bio nominovan. Koliko je bilo teško prevesti specifičnu priču Fiume o Morte! u jezik filma?
Nije bilo toliko teško, koliko je dugo trajalo. S Igorom sam se jako dobro poklopio i postali smo drugari. Film smo snimali skoro četiri godine u raznim etapama, a pre toga smo par godina samo pričali o njemu. Kroz razgovore, arhivske materijale i sve što je Igor pripremio, jezik filma nekako je došao sasvim prirodno. Snimanje je bilo naporno zbog organizacije, ali kreativno je bilo izvanredno zabavno. Pa mislim da se to i vidi na samom filmu.
Fotografija u Čovjeku koji nije mogao šutjetio diše atmosferom klaustrofobije i straha. Kako ste došli do tako osobenog vizuelnog pripovedanja?
Opet kroz razgovor s redateljem koji je postao drugar. Ideja Nebojše Slijepčevića prvo je bila napraviti film u jednom kadru. No kasnije smo došli do toga da bi time previše pažnje povukla sama forma filma, a da zapravo želimo da dobijemo taj osećaj klaustrofobije i tog trena koji se dešava ispred nas, skoro pa u realnom vremenu. Zato su kadrovi i ostali dugački. Pokušao sam snimiti sve tako da u montaži nema potrebe mnogo rezati, nego naprotiv – da se montaža, dinamika i ritam dešavaju već unutar kadra. Druga stvar koja je meni bila jako bitna, jeste svetlo. Želeo sam da je sunčan dan. Uvek gledamo filmove o ratu u Jugoslaviji i sve je zeleno-sivo-plavo i oblačno. Meni se činilo da je veći horor da se nešto tako desi po sasvim normalnom lepom zimskom sunčanom danu i da je to bitna univerzalna poruka. Tako da sam radio na tome da je „sunce“ u svakom kadru i da sija kroz tu crnu rupu malog kupea.
Šta vas inspiriše, šta su reference u slučaju vašeg rada?
Jedna stvar je sigurno život – ono što po meni vredi pokazati, istražiti, ono što je urgentno, što je krivo, ono što je lepo, ono što se ne može videti u drugim filmovima… Nekako mi se čini uskim – ako razumemo film kao umetnost – da je čovek inspirisan samo filmom.
Jedna stvar koja me inspiriše sigurno je život. Ono što po meni vredi pokazati, istražiti, ono što je urgentno, što je krivo, ono što je lepo, ono što se ne može videti u drugim filmovima
Primećujem da su u filmovima koje ste vi režirali mahom bili drugi snimatelji. Kako je do toga došlo? Da li želite da napravite odmak od rada, i da neke vaše priče sagledaju oči nekog drugog?
Kad se radi igrani film, redatelj ima previše posla da bi istovremeno i dobro i kreativno snimio vlastiti film. Barem je meni to stvarno preteško. Tako da uvek tražim nekoga, ko će biti još „bolji“ od mene i ko će kužiti atmosferu filma i dodati neki svoj pečat. Međutim, ja uvek sam kadriram, a direktoru fotografije prepuštam rad sa svetlom.
Šta dokumentarni film, koje najčešće radite, govori o svetu u kome živimo? Aktuelna svetska situacija toliko je loša da je dobra za film?
Ja sebe zapravo ne smatram dokumentaristom. Mislim da nemam taj „talenat“. Oduvek sam se bolje snalazio u igranom filmu. Međutim, u našim uslovima je dosta teško napraviti uverljive igrane filmove, pa nam realnost koju donosi dokumentarno pomaže da su ti filmovi bolji. Zvuči možda glupo, ali malo jeste fakat. Radimo u jako lošim uslovima, ako se uporedimo s drugim evropskim nacijama, s kojima smo onda konkurenti na festivalima i u kino distribuciji.
Zanimljiv je vaš rad i na polju pomologije, čime se bave i neki vaši filmovi. Da li će film koji trenutno radite biti o tome?
Da, sledeći film će biti o tome, ali na dosta ljudski način. To je misteriozna priča, koja počinje u Goriškim brdima a završava u Japanu. Tako nekako je i moje istraživanje uticaja voća na ljudsku maštu u nekom trenu završilo u Japanu, gde se voće još smatra poklonom.
Da li pratite situaciju u Srbiji i kako vam uopšte iz tog ugla izgleda Beograd danas?
Ne mogu reći da pratim baš konstantno, ali imam dojam da je situacija u Srbiji jako kompleksna i teška. I žao mi je zbog toga. Živeo sam 10 godina u Berlinu i imam dosta drugara i drugarica iz Srbije i znam kako je njima teško. Kad iz jedne države mora otići toliko mladih ljudi s visokim obrazovanjem, onda je to apsolutni signal za alarm. Kakvo je to društvo iz kojeg beže svi mladi ljudi s idealima? Ili, ako mogu za ovu priliku napraviti mali omaž Cankaru – u vremenu protureformacije većina inteligencije je pobegla iz Slovenije. I tako Cankar u svom tonu piše: „Tam se je končala zgodovina slovenskega naroda. Kar je ostalo, je bila smrdljiva drhal. In mi smo vnuki svojih dedov.“ (Tu se završila istorija slovenačke nacije. Ono što je ostalo, bilo je smrdljiva rulja. I mi smo unuci svojih dedova – prim D. J.)
Koja je to savršena slika koju još niste napravili?
Ah, mislim da do nje nisam došao ni blizu još.
