Predrag Koraksić je za svet bio Corax, za prijatelje Goga. Mislio je u slikama i slikom opisivao svoju ideju i misao. Do poslednjeg dana, do poslednje karikature u subotnjem dvobroju Danasa, ostavio je hiljade svedočanstava kao neprevaziđeni hroničar naših mana. Govorio je da ta karikatura kojom reaguje na stvarnost može da bude šamar, ali ne i uvreda. Ona mora da bude ironična, da ima žaoku, ali ne sme nikoga da ponizi. Njegove karikature su nastajale tako što je svet gledao kroz ključaonicu. Njegova ideja je bila da razgoliti političke i nacionalne moćnike, da pokaže karikaturalnu suštinu njihovog karaktera, što mi je ovako objasnio:
„Uvek me je izluđivala bahatost koja je, inače, dominantna kod tih ljudi, beskrupuloznost, laž, prevara…Posebno nacionalizam. Ne znam da li je to posledica okolnosti da sam dete iz mešovitog braka, ali sam oduvek iz prve prepoznavao glupost i primitivizam nacionalizma i nacionalista. Mislim da sam svojim crtežima uspevao da razgolitim te ljude, političare i nacionalne moćnike, da pokažem karikaturalnu suštinu njihovog karaktera. Činio sam ih smešnim iako su bili opasni, i rekao bih, prema reakcijama koje su do mene dopirale, da se to ljudima dopadalo.”
Imao je 17 godina kada je objavio svoju prvu karikaturu u Ježu. Prosečna plata je tada bila 3-4 hiljade dinara, a Predrag Koraksić je za tu karikaturu dobio 600 dinara! Celu svoju ekipu, 7-8 drugara, pajtosa koji su se družili, sve ih je odveo u poslastičarnicu u Zemunu „Kod glumca“. Pojeli su sve što je bilo, pozlilo im je. Tako je potrošio svoj prvi honorar.
„Mislim da sam svojim crtežima uspevao da razgolitim te ljude, političare i nacionalne moćnike, da pokažem karikaturalnu suštinu njihovog karaktera. Činio sam ih smešnim iako su bili opasni, i rekao bih, prema reakcijama koje su do mene dopirale, da se to ljudima dopadalo“
Gogu sam upoznala kao mlad novinar Večernjih novosti, a pre nekoliko godina sam ga prvi put pitala kako uspeva da svakog dana osmisli to što osvane u Danasu:
„Kad pročitam neku vest, u trenutku mi dođe misao kako bih mogao da je prokomentarišem. To bih nazvao profesionalnom deformacijom koja podrazumeva da moram da reagujem. Slično radi i novinar kada odluči da nešto napiše. Dok radim, mislim na takozvanog malog čoveka koji će to da gleda i koji treba sve da prepozna i da se oseća dobro, čak nadmoćno, u odnosu na one koje crtam a koji, nažalost, odlučuju o našim sudbinama.”
Ratne traume
Njegovi Koraksići su poreklom Grci, a u blizini Čačka imaju zaseok Koraksići. Otac Stojan je bio učitelj, komunista, revolucionar, koji je primio u Partiju poratnog jugoslovenskog političara i predsednika SFRJ Cvijetina Mijatovića Maju. Stojan je u Bosni, u selu Liješan iznad Zvornika, upoznao učiteljicu Zoru, Zorku, koju je doveo u svoju rodnu Gornju Gorevnicu, devet kilometara od Čačka. Godine 1933. Zora je rodila sina Predraga:
„Iako Srbin, odrastao sam i vaspitavan u jugoslovenskom duhu. Moja mati bila je Bosanka iz Fojnice, njen otac Splićanin, prabaka po majci Italijanka, otac Srbin. Cela porodica mog oca bila je u partizanima, majka je bila član antifašističkog pokreta. Na početku rata, mog oca su Švabe uhapsile i transportovali ga za Nemačku. On je negde u Sloveniji iskočio iz voza, pobegao i vratio se u okolinu Čačka. Bio je najbolji drug narodnog heroja Ratka Mitrovića. Na onoj čuvenoj slici koja se čuva u muzeju Narodno oslobodilačke borbe gde Ratko Mitrović govori na jednom zboru u Čačku koji je tada bio slobodan, moj otac stoji u partizanskoj uniformi. To je njegova poslednja slika.“
Stojana Koraksića su zarobili četnici, odveli ga na Ravnu goru u selo Brajiće, u štab Draže Mihailovića. Odsekli su mu prste na rukama, pucali u njega, ali je on nekim čudom preživeo to streljanje i teško ranjen dopuzao do jednog potoka gde su seoske domaćice uzimale vodu. Jedna žena, koja je bila iz četničke familije, videla ga je i javila mužu, četnici su došli i tu ga dotukli. Predrag i njegov četiri godine mlađi brat nisu znali da im je otac tako zverski ubijen. Deca su ga čekala da se vrati iz rata. Saznali su to tek posle završetka rata:
„Kada se desilo to sa ocem, moja majka, moj mlađi brat i ja smo praktično bili osuđeni na smrt od strane četnika. Jedan seljak koji je u četničkom štabu bio sluga, javio nam je da treba da dođe crna trojka da nas likvidira, zakolje, i mi smo odmah pobegli. Najpre u Čačak kod nekih naših kumova, onda u Beograd vozom. Mene i brata je vozom prevezla neka naša kuma koja je inače švercovala kajmak i sir u Beograd i prodavala. Majka se prošvercovala ilegalno nekim čamcem u Zemun, došla kod roditelja u Gundulićevu ulicu br. 28a. A brat i ja smo bili kod ujne Dude na Slaviji koja je uspela da nabavi neki ausvajs (propusnicu) i mene i brata prebacila je u Zemun koji je tada bio hrvatska teritorija. Tu smo živeli pod devojačkim prezimenom moje majke, a ja sam se zvao Franjo Božić.“
„Kada se desilo to sa ocem, moja majka, moj mlađi brat i ja smo praktično bili osuđeni na smrt od strane četnika. Jedan seljak koji je u četničkom štabu bio sluga, javio nam je da treba da dođe crna trojka da nas likvidira, zakolje, i mi smo odmah pobegli. Najpre u Čačak kod nekih naših kumova, onda u Beograd vozom“
Tek posle rata, Predrag je saznao od svog teče, generala Velimira Terzića koji je bio oženjen rođenom sestrom njegove majke, kada je i kako ubijen njegov otac. Majka je o tome dugo ćutala. Ratne godine su bile mučne, majku su hapsili, pa je njen otac uspeo da je izbavi zatvora, deca su više gladovala nego što su bila sita. Predrag je završio gimnaziju, i napravio kompromis sa majkom da ne bude inženjer po njenom, ali ni umetnik po svom, i upisao je arhitekturu.
Prvi časovi crtanja
U poslednjem razredu gimnazije došao je vajar Milan Besarabić koji se inače bavio karikaturom u obliku skulpture, pravio je male figure sudija, birokrata…od terakote. Bile su to karikaturalne figure. On je imao atelje na Sajmištu gde su odlazili njegovi talentovani đaci, a u školi je napravio slikarsku sekciju na tavanu Gimnazije, u potkrovlju. Tu su dolazili svi koji želeli nešto da nauče o crtanju od umetnika koji je želeo da im pomaže. Đaci su crtali, on im je ispravljao radove, a kad su odlazili kod njega u atelje, davao im je da vajaju pod njegovom kontrolom. To su bili Coraxovi prvi časovi crtanja.
Posle prve karikature, nastavio je da objavljuje u Ježu, a na studijama je završio treću godinu arhitekrure i zaposlio se kao profesionalni karikaturista u listu Rad koji je bio u zgradi Saveza sindikata. Zaposlio ga je Ašer Deleon, jedan od urednika u listu Rad, koji je odmah te godine otišao u Ujedinjene Nacije za ambasadora. Došao je potom Danilo Knežević za glavnog urednika, a Koraksić je tu proveo tri godine. Kada su krenule Večernje novosti pozvao ga je u redakciju Slobodan Glumac, čovek koji je napravio ove novine i dao im pečat uspeha.
Sledećih 25 godina Corax će raditi u ovoj redakciji, najpre sa Rankom Guzinom, a kasnije će on dovesti u redakciju Dušana Petričića. O tom vremenu kada je karikatura bila inaugurisana kao sastavni deo Novosti, govorio mi je:
„To su bile one karikature bez adrese, pribegavali smo ezopovskom humoru, borili smo se protiv ljudskih mana, onako, uopšteno… to su bile svakodnevne teme i mi smo radili svakog dana. Tokom godina smo u Novostima zapravo napravili svojevrsnu Školu Novosti, objavljivali smo karikature koje su se razlikovale od drugih i od onih u Ježu. Ja sam povremeno radio za Jež, naročito 1971. godine u vreme liberala, jer je tada zaista moglo mnogo toga da se objavi, što u Novostima skoro da nije moglo. Ipak, Novosti su sa svojim stilom štrčale u odnosu na sve druge dnevne novine. Možda su u drugim listovima i bili neki karikaturisti, ali ni blizu našem kvalitetu u Novostima za koji su bili zaslužni Dušan Petričić, Ranko Guzina koji je bio dobar crtač, Stevo Stračkovski, Tošo Borković… naravno i moja malenkost.“
Karikaturista Dragan Savić došao na ideju da se napravi konkurs za najbolju karikaturu koji bi nosio ime slavnog Pjera Križanića. I tako je 1967. godine prvi put dodeljena nagrada za najbolju karikaturu. Predrag Koraksić je dao svoj dragoceni doprinos u održavanju ove manifesatcije, jer je 10 godina bio komesar izložbe koja je predstavljala najbolju godišnju produkciju karikatura. Osnovao je i izdavačku delatnost, pa kada je sjajni Oto Rajzinger dobio Pjerovu nagradu, organizovao je da se štampali knjigu Rajzingerovih karikatura pod nazivom Visoko društvo.
„Možda su u drugim listovima i bili neki karikaturisti, ali ni blizu našem kvalitetu u Novostima za koji su bili zaslužni Dušan Petričić, Ranko Guzina koji je bio dobar crtač, Stevo Stračkovski, Tošo Borković… naravno i moja malenkost.“
Inače, iz rane mladosti, Koraksić je upamtio poznanstvo sa slavnim Pjerom Križanićem:
„Pjer je bio živ, ja sam bio bio saradnik u Ježu, i bio sam u nekim kratkim pantalonama kada sam ga gledao dok je igrao šah sa Tošom Paranosom, čuvenim humoristom koji je bio jedno simpatično spadalo. Igraju oni šah, a ja kao ljubitelj šaha, stojim i gledam. Pjer se okrene, pogleda me i pita – čiji si ti mali? Ja sam bio žgoljav, mali, mršav, ali sam upamtio da je mene Pjer oslovio i pitao ‘čiji si ti mali’. To mi je bilo mnogo važno u tom trenutku. Mnogo godina kasnije, reditelj Zdravko Velimirović je odlučio da napravi dokumentarni film po Pjerovim karikaturama. Pjerov najzanimljiviji i najbolji opus je bio između dva kralja – Kralja Petra i Kralja Aleksandra. Tada je u Ustavu Srbije pisalo: Štampa je slobodna, a Pjer imao najbolju seriju karikatura koju je objavljivao u Politici i Novom listu. Zdravko Velimirović je mene izabrao da ja retuširam Pjerove karikature za taj film, i ja sam to radio puna tri meseca. Retuširao sam te karikature iz novina, pripremao ih za snimanje, i to je bila moja najbolja škola. Film je snimljen pod nazivom Između dva kralja i to je u mojoj karijeri ostavilo baš upečatljiv trag, mnogo mi je pomoglo to što sam retuširao njegove karikature tri meseca dan i noć. To je moje neponovljivo iskustvo.”
Muke u doba demokratije
Sve je u Novostima dobro potrajalo dok nije nastalo vreme diferencijacije posle Osme sednice Saveza komunista Srbije koja je predstavljala partijski obračun između Ivana Stambolića i Slobodana Miloševića. Koraksić je brzo prepoznao kuda vodi politika koju je započeo Milošević:
„Ne znam kako ni odakle mi je to došlo, ali odmah mi je bilo jasno šta se događa i šta nas čeka. Međutim, Milošević je omađijao mase, svi su bili za njega i uz njega, a ja sam tada izgubio mnoge prijatelje. Čak ni sa nekim najbližim rođacima nisam hteo više da se viđam.”
Tri godine se u Novostima Koraksić borio protiv rukovodstva. Oni su hteli ga nateraju da sam ode, on je hteo da mu oni daju otkaz. A oni nisu mogli da ga otpuste jer u pravilniku nije bilo klauzule po kojoj bi to uradili. Konačno su promenili pravilnik i uveli klauzulu da onaj ko ne podržava uređivačku politiku, može da dobije otkaz. Predrag Koraksić je tako dobio otkaz i otišao u nedeljnik Vreme gde je ostao do penzije:
„Imam princip da ko god odbije da mi objavi karikaturu, više ne radim za njega. U Vremenu se to dogodilo kada je Dragoljub Žarković tražio da prestanem da crtam Vojislava Koštunicu, kao što će se mnogo godina kasnije to dogoditi Dušku Petričiću u Politici jer glavni urednik nije hteo da on crta Aleksandra Vučića. Meni je i Ćuruvija dok je bio u Borbi odbio jednu karikaturu i ja više nisam hteo da radim za njega. To je vrlo poznata karikatura, Vojin Dimitrijević je napisao jedan veliki tekst i ta karikatura je objavljena uz taj Vojinov tekst u jednom švedskom listu – Milošević sa šapom medveda, stavio šapu na Borbu. Tri meseca tokom bombardovanja nisam objavio ni jednu karikaturu.”
Corax dugo nije verovao da je rušenje Jugoslavije uopšte moguće. Ta spoznaja i sve to što se događalo sa zemljom ga je užasno bolelo. Kaže da je kreativno eksplodirao i da su u tom godinama nastale njegove najbolje i najpoznatije karikature. Crtao je iz stomaka želeći da se suprotstavi nadolazećem ludilu
Predsednik Austrije Kurt Valdhajm optužen je 1988. godine da je kao pripadnik SS-jedinica u Drugom svetskom ratu, odgovoran za ratne zločine u Bosni i Grčkoj. Dve godine pre toga bio je izabran za predsednika Austrije. Kada su te optužbe izašle u javnost, on je ćutao i uopšte se nije oglašavao. Corax je tada u Dugi objavio karikaturu na kojoj Valdhajm na ustima umesto flastera ima svastiku. Tadašnji cenzor u Dugi uništio je ceo tiraž od 50.000 štampanih primeraka, da bi se odštampao novi bez Coraxove karikature: „Srećom, uspeo sam da dobijem jedan primerak tog odšampanog izdanja sa mojom karikaturom.”
Corax dugo nije verovao da je rušenje Jugoslavije uopšte moguće. Ta spoznaja i sve to što se događalo sa zemljom ga je užasno bolelo. Kaže da je kreativno eksplodirao i da su u tom godinama nastale njegove najbolje i najpoznatije karikature. Crtao je iz stomaka želeći da se suprotstavi nadolazećem ludilu. Nije se bojao posledica zbog takvog stava i crtanja karikatura čiji su glavni akteri bili nosioci vlasti tih godina, a na pitanje da li su do njega stizale pretnje, rekao mi je:
„Nisam imao direktne već indirektne pretnje. Ali, ja sam to morao da radim kao što sam morao da dišem, tako sam to morao i da crtam. Bez obzira na sve, uopšte nisam obraćao pažnju na to. Ja sam za vreme rata dosta preživeo svakakvih stvari, glava nam je bila stalno u torbi, tako da sam ja na neki način očvrsnuo, nisam obraćao pažnju na to, morao sam to jednostavno da radim. A kada se raspala Jugoslavija, moj pravi opus prosto je šikljao iz mene i nisam mogao da se zaustavim ni do dan-danas.”
Tokom devedesetih godina Corax je imao neverovatan uspeh u svetu. New York Times je objavio njegove karikature, svi listovi u Nemačkoj i drugim evropskim zemljama. Od toga je živeo:
„Morao sam da odem u Mađarsku i tamo otvorim račun da bi mi stizali honorari jer su mi svi plaćali. Ovde sam prodavao originale svojih karikatura koje sam skoro sve rasprodao. Kod mene su dolazili strani novinari, strani amabasadori i molili da kupe moje crteže. Recimo, u to vreme je norveški ambasador dolazio sa suprugom i otimali su se o karikature jer su kupovali i on i ona budući je svako od njih imao svoju kolekciju slika. U Oslu sam imao izložbu i onda je ambasador svoju kolekciju dao da se prikaže na izložbi.”
„Današnjeg vođu karakteriše to da ima jedan način ophođenja ovde u zemlji, a drugi prema inostranstvu. To je vidljivo. On i ostali političari sa današnje scene su četvrta garniture političara koju crtam i koju imam nameru da ispratim.”
Kada je 5. oktobra 2000. srušena vlast Slobodana Miloševića, mnogi su pomislili da je Koraksić ostao bez teme i bez mete, ali on je nastavio da crta bez prekida:
„Svi su mislili da sad ja neću imati koga i šta da crtam, ali uvek ima nešto što mi smeta i ja ću zbog toga uvek da pravim karikaturu. Ja imama instinkt da odmah reagujem čim mi nešto bode oči. Kao što danas pravim karikature čiji je glavni junak Aleksandar Vučić i njegovi podrepaši. Podrepaši su, inače, uvek na sceni koji god da je vođa na vlasti. Današnjeg vođu karakteriše to da ima jedan način ophođenja ovde u zemlji, a drugi prema inostranstvu. To je vidljivo. On i ostali političari sa današnje scene su četvrta garniture političara koju crtam i koju imam nameru da ispratim.”
Samo jednom je zbog svoje karikature Predrag Koraksić išao na sud. Zbog karikature koju je objavio u vreme kada je Dobrica Ćosić išao na Pale da pridobije bosanske Srbe da potpišu Vens-Ovenov plan. Tada je u nedeljniku Vreme Corax nacrtao Ćosića, Konstantina Micotakisa, Momira Bulatovića, Radovana Karadžića, Biljanu Plavšić, Nikolu Koljevića i Momčila Krajišnika:
„Nacrtao sam ih kako igraju igru koja se u mom detinjstvu zvala trule kobile, a tužilac je tvrdio da na mojoj karikaturi junaci jedan drugom rade felacio! Shvativši da će ispasti smešan, tužilac je posle tri ročišta odustao od optužnice. Mnogo godina kasnije saznao sam da je Dobrica Ćosić inicirao podizanje optužnice a ne Slobodan Milošević, kako sam ja mislio.”
Iza Predraga Koraksića ostaju knjige u kojima su sakupljene neke od njegovih najboljih karikatura, a posebno je značajna ona u izdanju Službenog glasnika, pod nazivom Trajno prošlo vreme: hronologija 1990-2001. Od brojnih iskaza pohvale njegovoj umetnosti, teško je zaobići ono što je napisao književnik Miljenko Jergović, koji, između ostalog, kaže i ovo: „Predrag Koraksić se uvek, izričito, bavi srpskom stranom stvari. To znači i srpskom stranom rata… Corax crta za Srbe i u tom svakodnevnom ceremonijalu autorefleksije, on za svoju publiku čini ono što je Nemcima činio Tomas Man…”
Prilikom jedne posete Beogradu tokom devedesetih godina prošlog veka, Ričard Holbruk, američki diplomata i jedan od kreatora Dejtonskog sporazuma kojim je okončan rat u Bosni, prebacio je Slobodanu Miloševića da guši slobodu medija u Srbiji. On mu je na to izvadio iz fioke nedeljnik Vreme u kome je bila karikatura Predraga Koraksića Coraxa i rekao: „Pogledajte šta mi rade! Ovaj karikaturista je na slobodi!”
Predrag Goga Koraksić je bio jedan od najslobodinijh ljudi koje je Srbija imala. A ja imala čast da sam radila sa njim i da sam ga poznavala.
