Ronald Harvud je profilisani britanski pisac i scenarista koji je verovatno kao dramski pisac najpoznatiji po svom komadu Garderober koji je nastao na osnovu autorovog ličnog iskustva dok je radio kao garderober u Šekspirovoj pozorišnoj trupi velikog engleskog glumca ser Donalda Volfita. Gardarober će imati izuzetan uspeh osamdesetih godina prošlog veka kako na londonskom Vest Endu tako i na Brodveju, a Harvud će biti nominovan i za Oskara za adaptaciju sopstvenog komada koji je pretočen u film 1983. godine.
Komad prati komplikovani odnos između velikog šekspirovskog glumca na zalasku koga u komadu svi zovu Ser, i njegovog opsesivnog i potpuno posvećenog garderobera Normana, tokom blickriga u Drugom svetskom ratu. Konstrukcija komada koja ostavlja dovoljno prostora za snažne glumačke kreacije, kao i kontekst ratnog okruženja, te moralna i etička pitanja o smislu umetnosti i položaju umetnika u teškim vremenima, formula je koju je autor koristio i u drugim svojim komadima (Taking Sides, Collaboration, An English Tragedy). Harvud je imao i sjajnu scenarističku karijeru, dobio je Oskara za film Pijanista, bio nominovan za istu nagradu još dva puta, a tokom života je dobio mnoštvo drugih prestižnih međunarodnih nagrada. Obavezno treba pomenuti, a stariji čitaoci verovatno i pamte kultno izvođenje Garderobera iz 1994. godine u režiji Dejana Mijača, sa Ljubom Tadićem i Petrom Kraljem u glavnim ulogama, koja je igrana upravo u Jugoslovenskom dramskom pozorištu.
Konstrukcija komada ostavlja dovoljno prostora za snažne glumačke kreacije, kao i kontekst ratnog okruženja, ali i etička pitanja o smislu umetnosti i položaju umetnika u teškim vremenima
Iako je vidljiva ambicija da se ova predstava nametne kao novo čitanje poznatog teksta, čini se da postavka Paola Mađelija i pored nekoliko dobrih ideja nosi sa sobom i brojne probleme. Osnovni problem je nedostatak generalnog koncepta teksta, koji bi se mogao artikulisati kroz pitanje zašto Garderober i zašto danas. Scenografska postavka (Darko Nedeljković) – scena na sceni gde povremeno svira živa muzika u pozadini prostora gde se odigrava većina predstave, video (Ivan Marušić Klif) koji je delom sastavni deo dramaturgije, a delom (ne baš jasni) vizuelni komentar, rok pesme s istim problemom (bend KOIKOI) – sve ukazuje na želju da se ovaj, ne baš najbolje ostareli konvencionalan tekst, „osveži“ formalnim intervencijama. S druge strane, veći deo predstave ostao je najklasičnija mizanscenska postavka, s ulascima-izlascima, gde glumci svojom igrom određuju tempo koji je od scene do scene, treba i to reći, dosta promenljiv, što, uz već pomenute formalne intervencije koje podrazumevaju ili znatno ubrzavanje ili zaustavljanje narativa, čini da predstava gledano ucelo ima neujednačen, pomalo zamoran ritam. Spoj ta dva segmenta predstave, klasičnog i „savremenog“ nije organski, ne proizlazi jedan iz drugog, te umesto da pruži dodatno „gorivo“ predstavi, on pre emotivno distancira publiku u odnosu na glavni narativ bez nekog vidljivog razloga, osim eventualno povremenog sažimanja trajanja.
Ono što, reklo bi se, Mađelija pre svega interesuje i na čemu je fokus predstave jeste preplitanje ličnih ambicija i emocija s onim profesionalnim, u kontekstu nastajanja pozorišnog čina, te dinamike međuzavisnosti svih aktera u tom zajedničkom poslu. Kontekst Drugog svetskog rata, neprekidne ratne opasnosti, postoji, ali dat je nekako apstraktno, uzgred i bez ikakvih referenci na savremenost, što je naravno potpuno legitimno, ali i neobično s obzirom na to da je jedan deo predstave izrazito savremeno stilizovan. Bez tog nekog dodatnog sloja mi u stvari uglavnom gledamo pomalo tromu (melo)dramu o komplikovanim odnosima u pozorišnoj trupi sa zvezdom na zalasku, uz par ne preterano originalnih opservacija o smislu i ulozi umetnosti. Tekst, kao što sam pomenuo, za savremenog gledaoca nije baš najbolje ostario, dosta vremena se odvaja za uspostavljanje i objašnjavanje (očiglednih) odnosa među likovima, prečesto izvesne opservacije zazvuče kao opšta mesta, ali s druge strane postoje tu i one tipično britanske suptilnosti u karakterizaciji, dvosmislenosti i ironije koje su, nažalost, malo iskorišćene u prilično ekspresivnoj, prenaglašenoj igri većine ansambla.
Naravno, sve ovo gore navedeno ne mora da bude od presudnog značaja kad na sceni imate glumce s takvim karijerama i takvim harizmama kao što su Miki Manojlović i Vojislav Brajović. Njihovo „nadigravanje“, njihova jedinstvena glumačka dinamika trebalo bi da bude, i jeste, dovoljan razlog da pogledate ovu predstavu.
