Kako je Amerika izašla iz Vijetnama, dobro znamo. No, kako je u njega ušla? Zašto je toliko dugo vodila rat osuđen na neuspeh? Ko su bili ljudi u američkom političkom vrhu koji su odlučivali o tome? Jedan od najzanimljivijih od njih nesumnjivo je Robert Maknamara, dugogodišnji američki ministar odbrane tokom šezdesetih godina prošlog veka (to se tamo sada naziva „ministar rata“).
Više od pola veka kasnije, Maknamara je i dalje oličenje tehnokrate: znalca o kome se biračko telo ne izjašnjava, koji se ne bira, nego postavlja na određenu državnu funkciju. Nedavno objavljena biografija tog tehnokrate Maknamara u ratu: Nova istorija, autorskog tandema – braće Filipa i Vilijama Taubmana (Philip Taubman & William Taubman. McNamara at War: A New History. New York: W. W. Norton & Company, 2025) prilika je da se nanovo razmotri Vijetnamski rat – verovatno najveći američki spoljnopolitički poraz u 20. veku, i ličnost Maknamare, ključnog učesnika tog političkog poduhvata.
Korporativni računovođa
Maknamara je na ministarsko mesto došao iz korporativnog sektora, sa mesta čelnog čoveka Forda. Predsednik Džon Kenedi ga je postavio na mesto ministra odbrane, smatravši da sve većom američkom vojnom mašinerijom treba da se upravlja kao korporacijom. Od prvog dana u Vašingtonu, Maknamara je plenio svojom pojavom: pametan, obrazovan, stručan, prefinjen u svojim hladnim analizama, bez trunke emocija. Ekonomista po obrazovanju, specijalizovao se za upravljačko računovodstvo, tehniku koja koristi brojke kao osnovu za donošenje strateških poslovnih odluka i za sagledavanja njihovih rezultata. Sve, prema filozofiji tog računovodstva, može da se kvantifikuje, sve su to brojke, pa su onda odluke egzaktne. Bez trunke sumnje.
Nakon što je bio jedan od ključnih ljudi u smirivanju Kubanske krize 1962, Maknamarin ugled briljantnog tehnokrate značajno se uvećao, isto kao i moć, samopouzdanje i verovanje u sopstveni instinkt, uz sve očigledniju nadmenost. Počeo je bezrezervno da se dopada samom sebi
Prvi Maknamarin sudar sa surovom stvarnošću spoljne politike bila je Kubanska kriza iz 1962. godine. Tu se zaista dobro pokazao. Bio je jedan od ključnih ljudi u američkom vrhu koji je doprineo da se kriza smiri, da se ne razbukti u nuklearni rat dve supersile. Pokazalo se da je u kriznim uslovima Maknamara veoma dobro znao kako da izveštava predsednika, kako da bira koje će informacije doći do njega, a koje do drugih zvaničnika, kako da sarađuje sa drugim državnim službenicima, sve radi toga da upravo njegovo viđenje bude ključno za predsednika pri odlučivanju. Pokazao je hladnokrvnost, razum i razboritost pri upravljanju zemljom u kriznim situacijama. Ni manje ni više nego izuzetni intelektualac u Vašingtonu – najbolje što Amerika može da ponudi. Njegov ugled briljantnog tehnokrate značajno se uvećao, isto kao i moć, samopouzdanje i verovanje u sopstveni instinkt, uz sve očigledniju nadmenost. Počeo je da se bezrezervno dopada samom sebi. Scena je bila postavljena.
Pogrešna računica u Vijetnamu
I onda dolazi Vijetnam. Nije Maknamara uveo Ameriku u tu zemlju, nije ni njegov neposredni pretpostavljeni. Priliku da Ameriku poštedi Vijetnama imao je Hari Truman, kada je Ho Ši Min, na dan japanske kapitulacije, proglasio nezavisnost Vijetnama, i predsednika SAD, zemlje koja i sama (nešto) ranije proglasila svoju nezavisnost, pozvao da podrži taj potez. Umesto prava Vijetnama na nezavisnost, Truman je priznao pravo Francuskoj na kolonijalnu imperiju i otvorio put u niz vijetnamskih ratova za nezavisnost. Kenedijeva administracija je sukob vijetnamskog severa (homogenog, snažnog i komunističkog) i juga (heterogenog, slabašnog i kleptokratskog) doživela kao odsudnu bitku Hladnog rata, a Džonsonova je to samo pojačala i pojurila – grlom u koprive.
Ministar odbrane je u svom računovodstvenom pristupu i u Vijetnamu nastavio da iznosi brojke, i počeo da upoređuje gubitke, da broji mrtve na svojoj i na drugoj strani. Jedino je briljantni računovođa zaboravio da uzme u obzir da se sposobnost te dve strane da trpe gubitke dramatično razlikovala. Pa je pobedila sposobnija
Rezultat: Maknamara je primenio upravljačko računovodstvo – na Vijetnam. O kome u Vašingtonu niko ništa nije znao. Niti o protivniku sa kojim su se suočili. Problem sa upravljačkim računovodstvom je što se ono zasniva na ulaznim podacima, na brojkama, i rezultat zavisi od njihove pouzdanosti. A u ratu, mnoge brojke nisu poznate. Neprijatelj ne želi da ih obelodani, a naročito ne želi da otkrije ono što je najvažnije i što nikakvo upravljačko računovodstvo ne može da obradi: šta su mu ciljevi i šta je sve spreman da podnese za njihovo ostvarenje? U takvim uslovima, sve kvantifikacije su zasnivanje na pretpostavkama i klimavim nagađanjima. Ništa tu više nije egzaktno, a stvara se iluzija egzaktnosti.
Na prvom koraku Amerikanci nisu dobro procenili da je Ho Ši Minu osnovni cilj bilo ujedinjenje zemlje, a ne širenje komunizma. Pa su onda još gore procenili na šta su sve Vijetnamci spremni kako bi se zemlja ujedinila i stekla istinsku nezavisnost, za pobedu u narodnooslobodilačkom ratu. Maknamara je nastavio da iznosi brojke, i počeo da upoređuje gubitke, da broji mrtve na svojoj i na drugoj strani. Jedino je briljantni računovođa zaboravio da uzme u obzir da se sposobnost te dve strane da trpe gubitke dramatično razlikovala. Pa je pobedila sposobnija.
Dugo je američka javnost verovala da Amerika pobeđuje u Vijetnamu, ili kako je Maknamara govorio, da ne gubi rat. Njegova reputacija briljantnog tehnokrate, neemotivnog čoveka britke pameti, mnoge je ljude uverila u to da ne treba da veruju sebi, svojim sudovima i svom osećaju, jer sigurno „kada tako pametan čovek tvrdi nešto drugo, mi grešimo, mora on da zna nešto što mi ne znamo“. Problem je bio u tome što je Maknamara relativno rano shvatio da Amerika u Vijetnamu ne može vojno da pobedi. Ali je tu svoju spoznaju zadržao za sebe. I nasuprot tom zaključku, zalagao sa za pojačavanje američkog ratnog angažovanja i za bombardovanje Severnog Vijetnama, tvrdeći da je upravo to potrebno radi pobede.
Tek trideset godina po završetku rata, Maknamara je, u svojim memoarima, izrekao da je Vijetnamski rat bio nešto „pogrešno, užasno pogrešno“. No, pod tim je smatrao da je pogrešan bio način na koji je Amerika vodila taj rat, ali nije mislio da je bilo pogrešno to što je ušla u rat
Zašto je lagao? Pravdao se Maknamara, znatno kasnije, na razne načine, ali je pitanje koliko je on sâm svojim rečima verovao. Očigledno da je za njega moć kojom je raspolagao bila magično privlačna, a od nje bi morao da se rastane da je rekao istinu, da se izjasnio protiv rata. Zato je lagao. A veliki broj Amerikanaca poslat je i poginuo u Vijetnamu, uz milione Vijetnamaca, nakon što je Maknamara spoznao da rat ne može da se dobije, ali se i dalje zalagao za jačanje američkog vojnog kontingenta.
Uslovno priznanje greške
Tek trideset godina po završetku rata, Maknamara je, u svojim memoarima, izrekao da je Vijetnamski rat bio nešto „pogrešno, užasno pogrešno“. No, pod tim je smatrao da je pogrešan bio način na koji je Amerika vodila taj rat, da je strategija bila pogrešna, da se zasnivala na pogrešnim pretpostavkama, ali nije mislio da je bilo pogrešno to što je Amerika ušla u rat. Čak ni u tom svom navodnom preispitivanju Maknamara pod znak pitanja nije stavio primenu upravljačkog računovodstva.
Kada se 1997. godine sastao sa generalom Điapom, glavnokomandujućim pobedničke vojske, nije imao strpljenja, opisuje se u knjizi, ni da ga sasluša – stalno ga je prekidao potpitanjima o brojkama. Pobednik, general Điap citirao je stihove vijetnamskih pesnika, želeći da poraženom predoči duh koji ga je pobedio, ali poraženog to nije interesovalo. Rečiti kontrast. Maknamara, čovek brojki, i Điap, čovek mudrosti. Toliko o briljantnom intelektualcu.
No, ima li nešto od ovog bilo kakve veze sa današnjicom. Intelektualaca u Vašingtonu više nema, sada tamo vladaju neki drugi, koji uopšte ne barataju brojkama, već se oslanjaju na svoj osećaj. No, ponavlja se zaletanje grlom u koprive, sada na terenu iranske teokratije, beskrupuloznih ljudi kojima ljudski životi, životi sopstvenih građana ništa ne znače (i sami su ih hladnokrvno pobili). Ipak bi bilo dobro da neko u Vašingtonu shvati koja je to biljka u pitanju.
