Veliki ratovi vode uspostavljanju novih međunarodnih poredaka. Tridesetogodišnji rat rezultirao je Vestfalskim mirom. Napoleonovi ratovi doveli su do Koncerta Evrope. Drugi svetski rat inicirao je nastanak bretonvudskog sistema, dekolonizaciju i evropske integracije. Čak je i Hladni rat popločao put ka liberalnom svetskom poretku, sa Sjedinjenim Državama kao njegovim hegemonom.
Ali ne vode svi ratovi boljem međunarodnom poretku. Iranski rat će se u tom pogledu po svoj prilici pokazati naročito štetnim.
Osim što su izgubili veru u Ameriku kao zaštitnika, zemlje Persijskog zaliva sada su slabije i podeljenije nego pre rata, a pažljivo građeni imidž Zaliva kao oaze bezbednosti i lukrativnog komercijalnog čvorišta uništen je
Ovaj rat će stvari verovatno učiniti značajno gorim nego što su bile u trenutku kada su SAD i Izrael u njega krenuli. Ne samo da iranski režim nije zamenjen nekim prema Zapadu prijateljskim nastrojenim entitetom, nego je postao još rigidniji i prerastao u vojnu diktaturu. Kakve god ustupke da taj režim na kraju načini po pitanju svog nuklearnog programa, njegove veze s Kinom, Rusijom i Severnom Korejom ostaće netaknute, a Iran će i dalje na Bliskom istoku biti faktor destabilizacije.
Razlika je sada u tome što su iranski susedi u Persijskom zalivu izgubili veru u Ameriku kao zaštitnika, i što su slabiji i podeljeniji nego što su to bili pre rata. Da se bude načisto: pozicija zalivskih zemalja oduvek je bila krhka. Bilo je dubokih podela između Ujedinjenih Arapskih Emirata i Saudijske Arabije, kao i između Katara i ostalih zemalja regiona. Savet za saradnju zemalja Zaliva (GCC) nikad nije ispunio potencijal ni kao politička i ekonomska unija, još manje vojna alijansa. Ni pažljivo građeni imidž Zaliva kao oaze bezbednosti i lukrativnog komercijalnog čvorišta nije bio bez mrlja.
Ali iranski rat je taj imidž uništio, namećući ograničenja izdašno finansiranim investicionim projektima tamošnjih vlada, te možda i fatalno potkopavajući njihova nastojanja da ekonomije svojih zemalja diverzifikuju i tako smanje oslanjanje na prihode od nafte. Rat je, povrh toga, razotkrio nefunkcionalost GCC i produbio podele među njegovim članicama.
Saudijska Arabija pokušala je da diplomatskim putem spreči ovaj rat i zabranila Americi da koristi njene baze i vazdušni prostor za potrebe obezbeđivanja pratnje tankerima u Ormuskom tesnacu, a zajedno sa Pakistanom iza kulisa nastavlja da radi na medijaciji kako bi konflikt bio okončan. Rezultat toga su novouspostavljeno saudijsko-pakistansko savezništvo i nastavak saudijske politike ugađanja Iranu.
Katar (s dobrim vezama s Turskom) i Oman verovatno će takođe nastaviti da izlaze u susret Iranu. Nasuprot tome, UAE susede oštro kritikuje zbog nesposobnosti da na odlučan način odgovore na iranske napade na njihovu teritoriju, a doneo je i odluku o istupanju iz Organizacije zemalja proizvođača nafte (OPEK). Emirati se sada u sve većoj meri svrstavaju uz Izrael, kao i Bahrein i Indiju.
Slična fragmentacija može se videti i na Zapadu, pošto rat produbljuje postojeće podele u transatlantskom savezu. Suprotno proteklih decenija preovlađujućem narativu, transatlantsko savezništvo se nikada nije moglo uzimati zdravo za gotovo. SAD imaju dugu istoriju izolacionizma i protekcionizma, što se manifestovalo i odlukom predsednika Vudroa Vilsona da 1919. zemlju povuče iz članstva u Ligi naroda, te odbijanjem da se prihvate ikakve obaveze po pitanju garantovanja bezbednosti u Evropi; to je bila pozicija koja je otvorila put usponu Adolfa Hitlera na vlast i izbijanju još jednog svetskog rata.
U skorije vreme, predsednik Barak Obama je planirano raspoređivanje balističkih raketa u istočnoj Evropi žrtvovao na oltaru diplomatskog „resetovanja“ odnosa s Rusijom. Njegov sekretar za odbranu, Robert Gejts, kasnije će kritikovati evropske saveznike zbog „evidentnog manja volje da se posvete obezbeđivanju neophodnih resursa“ kako bi bili u stanju da budu „ozbiljni i sposobni partneri u sistemu vlastite odbrane“. Nakon što je Rusija 2014. nelegalno anektirala Krim, Obama je izabrao da NATO saveznike ne pozove da Kremlj zajednički odvrate od teritorijalnih aspiracija.
Donald Tramp je, međutim, sve to podigao na viši nivo zauzimajući dominantno antagonistički stav prema Evropi, što uključuje pretnje anektiranjem Grenlanda i istupanjem SAD iz NATO. Evropa je na to odgovorila prigrlivši neku novu formu degolizma, čije su odlike značajno povećanje ulaganja u jačanje vlastitih odbrambenih kapaciteta i težnja ka uspostavljanju strateške autonomije.
Ali bezbednosna transformacija Evrope je tek na početku. Kontinent koji nema kontrolu nad sopstvenom digitalnom infrastrukturom moraće da premosti inovacioni jaz koji je odvaja od Amerike, te dostigne i izvestan nivo tehnološke autonomije. A i taj novi evropski degolizam će, poput onog izvornog, pre ili kasnije morati da prigrli logiku nuklearnog odvraćanja.
Iran je tom procesu dao dodatnu dozu urgentnosti. Uprkos tome što je rat pokrenuo bez konsultovanja saveznika iz NATO, Tramp je od Evrope zahtevao da se Americi priključi u borbenim operacijama – posebno da joj pomogne u ponovnom otvaranju Ormuskog tesnaca. Kada je Evropa to odbila, SAD su saopštile da će iz Nemačke povući 5.000 vojnika, i zapretile dodatnim merama protiv Italije i Španije. Na toj tački više nema tog razumnog Evropljanina koji bi američke bezbednosne garancije smatrao kredibilnim.
Nije samo Evropa ta koja gubi veru u SAD. Globalni jug, koga je Tramp već odbio od Amerike uvođenjem carina i suspendovanjem razvojne pomoći, takođe snosi teret njegovog rata po izboru s Iranom. Nesposobnost da saveznike pridobije za pomoć u ponovnom otvaranju Ormuskog tesnaca, zajedno sa grozničavom potragom zemalja u razvoju za energentima i veštačkim đubrivom učvršćuje narativ o Americi koja poseže dalje nego što može da dobaci i čija moć opada.
Bezbednosna transformacija Evrope je tek na početku. Kontinent koji nema kontrolu nad sopstvenom digitalnom infrastrukturom moraće da premosti inovacioni jaz koji je odvaja od Amerike, te dostigne i izvestan nivo tehnološke autonomije
U međuvremenu, usred svog tog haosa koji je Amerika izazvala, Kina se promućurno pozicionira kao faktor stabilnosti, svoj međunarodni profil podižući po veoma niskoj ceni. Mnogi evropski lideri odlaze u Peking u potrazi za pouzdanim trgovinskim partnerom, ali Kina ne pravi nikakve ustupke po pitanju Ukrajine, ljudskih prava, prekomerne proizvodnje ili damping cena njene robe.
U susretu s kineskim predsednikom Si Đinpingom Tramp je imao priliku da ispregovara dogovor koji bi umanjio trgovinske tenzije i otvorio mogućnost za saradnju oko ključnih pitanja, ne na poslednjem mestu Ukrajine i Irana. Eventualni dogovor o ograničavanju rizika koje donosi veštačka inteligencija ne bi bio manje značajan od američko-sovjetskih sporazuma o ograničenju strateškog naoružanja iz vremena Hladnog rata. Ali ako Si nastavi sa svojom diplomatijom nultog zbira, kao što se čini verovatnim, gubitnik će u tom slučaju biti čitav svet.
Copyright: Project Syndicate, 2026.
