profimedia 0830861554 copy
Foto: Florian Gaertner / imago stock&people / Profimedia
Šta donosi britanski zakon o deportaciji migranata u Ruandu

Trgovina robljem modernog doba

Izdanje 9
0

Sporni zakon ima dve funkcije. Najpre, potrebno je da bar jedan avion krene put Ruande kako bi Riši Sunak dokazao čvrstu ruku i kredibilitet biračima. Druga svrha je da zakon bude „strašilo“ koje će odvratiti buduće migrante, jer umesto „obećane zemlje britanske“ nudi sumornu perspektivu Ruande

Ukidanje trgovine robljem u Velikoj Britaniji 1807. godine obrazloženo je podizanjem nivoa svesti i robovlasnika i robova i predstavljalo je filantropsko i civilizacijsko dostignuće. Ipak, više je verovatno da je ukidanje ove prakse nastalo usled transformacije britanske privrede. Industrijalizacija je dovela do toga da ogromna količina radne snage, koju je obezbeđivala trgovina robljem, više nije bila potrebna. Britanija nakon 217 godina ponovo pribegava praksi prisilnog preseljenja ljudi, 23. aprila 2024. ponovo je usvojen zakon koji to dozvoljava. Terminologija i smer kretanja su se promenili. Sada su u pitanju azilanti, a ne robovi, i oni se deportuju iz Britanije u Ruandu.

Suština spornog zakona ogleda se u tome da će tražioci azila koji u Britaniju dolaze nelegalno, koristeći brodiće za prelazak Lamanša, biti deportovani u Ruandu i pre nego što njihov zahtev za azil bude razmotren. Pravila su skrojena tako da ukoliko dolazite iz liste zemalja za koju Ministarstvo unutrašnjih poslova smatra da nisu „bezbedne“, šanse za dobijanje azila su nepostojeće. Ova procedura ne važi za Ukrajince, kojima je unapred rečeno da su dobrodošli, te stoga oni i ne pristižu na ovaj nebezbedan i nelegalan način. To su samo neki od razloga zbog kojih je ovaj zakon u britanskoj javnosti na prvi pogled ocenjen kao diskriminatoran i rasistički.

Zakon o deportaciji u Ruandu trebalo je da stupi na snagu u junu 2022, za vreme premijerskog mandata Borisa Džonsona, ali je proglašen neustavnim zbog kršenja Evropske konvencije o ljudskim pravima, kao i kršenja domaćeg zakonodavstva, prema kojem Ruanda nije bezbedna destinacija. Dodatno, Boris Džonson kao beli muškarac i predstavnik britanske aristokratije nije bio prikladna osoba za implementaciju ovog zakona. Priča o zakonu ponovo „vaskrsava“ u proleće 2024. godine, a prepreke koje su ga ranije sputavale bivaju, jedna po jedna, uklonjene. Prvo je razrešeno simbolično pitanje političke korektnosti – umesto Džonsona, došao je Riši Sunak koji je i sam migrantskog porekla. Zatim je parlament proglasio Ruandu bezbednom trećom zemljom i naložio sudu da zanemari dosadašnju istoriju (ne)poštovanja ljudskih prava u Ruandi. Jedina preostala prepreka je Evropska konvencija o ljudskim pravima koju će Sunakova vlada verovatno napustiti. Od 22. aprila 2024. zakon je stupio na snagu. Prve deportacije će početi za 8-12 nedelja.

Razbijanje bandi ili predizborno pitanje

Koji su motivi za usvajanje i implementiranje ovako spornog zakona? Šta dobija Britanija, a šta Ruanda?

Boris Džonson je rekao da će ovaj zakon razbiti biznis model kriminalnih bandi koje krijumčare ljude kroz Lamanš. Za Rišija Sunaka ovo je predizborno pitanje. On je migracije stavio vrlo visoko na listu prioriteta. Ipak, ovaj zakon neće rešiti problem migranata. Broj osoba koje bi trebalo deportovati je oko 51.000. U poslednje tri godine iz Britanije biva proterano oko 5.000 ljudi godišnje. Rekordan broj deportovanih od početka 2000-ih iznosio je 15.000. Dakle, i kada bi se deportacije izvodile „punom parom“, bilo bi potrebno tri i po godine da se one sprovedu. Stoga, ovaj zakon ima dve drugačije funkcije. Prva je vezana za unutrašnje politikantstvo, potrebno je da barem jedan avion krene put Ruande kako bi Sunak dokazao čvrstu ruku i kredibilitet svojim, i potencijalnim, biračima. Druga svrha ovog zakona je da bude „strašilo“ koje će odvratiti buduće migrante, jer umesto „obećane zemlje britanske“ nudi sumornu perspektivu Ruande.

S druge strane, Ruanda dobija novac u iznosu od 370 do 390 miliona funti, i još dodatnih 120 miliona čim broj ljudi koji dođu u Ruandu nadmaši 300. Još važnije, ova trgovina robljem modernog doba donosi politički kapital Polu Kagameu – predsedniku Ruande koji ima prerogative monarha. Kagame je zvanično predsednik Ruande od 2000. godine. Ipak, on je de facto prvi čovek države od 1994, kada je sa svojom vojskom okončao stodnevni genocid. Od tada Ruanda je polako izrasla u kapitalističku, neoliberalnu distopiju. To je pravi mali raj za strane investitore. Za razliku od bližeg okruženja, u Ruandi vladaju mir i stabilnost, infrastruktura je na zavidnom nivou, ekološke norme su visoke, a pejzaži predivni. Ruanda je rangirana na visokom 38. mestu na poslednjoj Duing biznis listi.

Kagameova diktatura

Sudeći prema izbornim rezultatima, predsednik Kagame je omiljen u narodu. Na izborima 2003. godine osvojio je 93 odsto, 2010 – 95, a 2017. godine čak 99 procenata glasova. Naravno, realnost je takva da u Ruandi ne postoji sloboda štampe, svaka kritika predsednika obično dovodi do ol inkluziv boravka na neodređeno vreme u nekom od vaspitno-popravnih kampova.

Građani Ruande praktično žive u zatvoru pod vedrim nebom, jer su državne granice sa susedima uglavnom zatvorene

Opozicioni kandidati posle svakih izbora bivaju hapšeni. Građani Ruande praktično žive u zatvoru pod vedrim nebom, jer su državne granice sa susedima uglavnom zatvorene. Afrički analitičari se slažu u proceni da je nakon 2010. godine Kagame prerastao u diktatora, od tada je počeo progon i maltretiranje novinara i političkih protivnika, kao i ruanđanske dijaspore. To je i potvrđeno izveštajem Stejt departmenta za Ruandu iz 2016. godine.

Dakle, ponovo je na snazi stara praksa kolektivnog Zapada – „možda je diktator, al’ je naš“. Kagameu je najvažnije upravo očuvanje tog statusa, pogotovo zbog činjenice da je njegov status „omiljenog afričkog lidera“ poljuljan, s obzirom na to da postoje jasni dokazi da Ruanda sponzoriše terorističku formaciju M23, koja deluje na području istočnog Konga. Dogovor o deportaciji migranata pruža Kagameu priliku da dokaže da je i dalje deo zapadnog tabora. U tom ključu možemo tumačiti i sponzorstvo Ruande za rezoluciju o Srebrenici. To je za Kagamea besplatna prilika da podseti međunarodnu javnost da je Ruanda žrtva, a ne negativac koji teroriše susedni Kongo.

Najveći gubitnici su nesuđeni azilanti koji bi u Ruandi trebalo da budu smešteni u motelima koji nisu zatvori, ali je obezbeđenje oko njih jako, a sloboda kretanja ograničena. Najveći broj njih uopšte ne želi da ostane da živi u Ruandi.

Svedoci smo stvaranja novog koncepta ljudskih prava. Zaboravlja se da su tražioci azila žrtve koje beže od teških uslova života u svojim zemljama, uglavnom bivšim britanskim kolonijama

Najveći problem je ipak taj što se stvara loš presedan koji preti da postane praksa – Danska je takođe potpisala sporazum sa Ruandom, a Italija sa Danskom (kao tranzitnom zemljom) i Albanijom. Ovo svedoči o tome da razvijene demokratije poput Velike Britanije, Danske i Italije potpisuju sporazume o ekstradiciji ljudi sa zemljama, blago rečeno, upitnih demokratskih kapaciteta. Istog dana kada je stupio na snagu sporazum sa Britanijom, identičan sporazum je ponuđen i Bocvani, koja je, kao verovatno najrazvijenija afrička demokratija, sporazum odbila. Zaboravlja se i to da je pre nekoliko godina Izrael imao sličnu šemu o repatrijaciji sa Ruandom, koja je brzo propala jer je Ruanda odmah deportovala ljude dalje, u treće zemlje, što je bilo suprotno dogovoru.

Svedoci smo stvaranja novog koncepta ljudskih prava – po ofšor modelu, gde se zaboravlja da su tražioci azila zapravo žrtve, koje ne dolaze u Britaniju iz dokolice, već bežeći od teških uslova života u svojim zemljama, uglavnom bivšim britanskim kolonijama. Njihovom deportacijom u Ruandu ili bilo koju treću zemlju, tim „pilatovskim pranjem ruku“ dolazi do njihove dehumanizacije od strane onih koji (navodno) svoja društva grade na poštovanju ljudskih prava.

Vaše mišljenje nam je važno!

Učestvujte u diskusiji na ovu temu, ili pročitajte šta naši čitaoci misle.

0 komentara
Poslednje izdanje
Aleksandar Vučić
| Ekonomija | 60

David Koperfild sa Andrićevog venca

Uz realni rast od samo dva i po odsto, vlast u Srbiji uspela je prošle godine da bruto domaći proizvod Srbije poveća sa 60,4 na 69,5 milijardi evra ili za više od 15 procenata. I tu neće stati, jer su i predsednik Srbije Aleksandar Vučić i ministar finansija Siniša Mali najavili da će već 2027. […]

Veštačka inteligencija AI
| Kultura | 15

Čovečanstvo ulazi u novo doba

Revolucija artificijelne inteligencije se ubrzava i ona postaje jedna od najvećih prekretnica u istoriji. Revolucije koje su temeljno izmijenile čovječanstvo bile su do sada Gutenbergov izum štamparije; Edisonova sijalica i Teslina naizmjenična struja, i Turingova mašina (kompjuter) i „Turingov test“ (ispitivanje da li mašina može simulirati ljudsku inteligenciju). To su revolucije koje su promijenile paradigmu […]

Društvene mreže
| Mišljenja | 1

Doomscrolling – kada ekran nema kraj

Aktivnost bez jasnog vremenskog trajanja, polupasivno gledanje u ekran dok na njemu nižemo stranice i stranice sadržaja, iako oduvek prisutna, doživela je svoju mutaciju u zloćudniju formu tokom COVID pandemije. Tako je dumskroling bio izazvan besomučnom potragom za pouzdanim i preciznim informacijama o virusu, broju slučajeva, simptomima, lečenju, vakcinaciji… A sa beskonačno mnogo izvora vesti […]

glasanje, izbori, izborna mesta, izbori 2023
| Mišljenja | 46

I dalje ćute vlasnici „pristojnih potpisa“

Po mišljenju mnogih, upravo je „2.000 pristojnih“ svojim imenima podržalo sve ono iza čega pošten čovek javno ne sme stati: ponižene i privatizovane institucije, višegodišnji medijski mrak, javno satanizovanje novinara i političkih neistomišljenika, progon uzbunjivača, kriminal u sprezi sa strukturama vlasti, skrivanje ubica iz kosovskog kafića „Panda“, zatvaranje sremskih obdaništa za decu opozicionara, nezakonito rušenje […]