Nakon što je nemački fudbaler Deniz Undav na Svetskom prvenstvu postigao dva kasna gola i tako svom timu obezbedio pobedu nad Obalom Slonovače, imali biste muke da pronađete mnogo nemačkih navijača koji u njemu nisu videli nacionalnog heroja. Malo koga je bilo briga za to što tursko-sirijski sin kurdsko-jazidskih roditelja ne izgleda kao klasični Nemac. Nemačkoj reprezentaciji doneo je trijumf i egzaltaciju, usput demonstrirajući zašto ova prelepa igra privlači veću globalnu pažnju nego bilo koji drugi sport.
Undav takođe predstavlja i odgovor na opsesije kako tvrde desnice, tako i tvrde levice. On i ostatak nemačke selekcije živi su dokaz da ljudi veoma različitog porekla i izgleda mogu da se okupe oko zajedničkog cilja i postanu izvor kolektivnog ponosa. Pokazali su da ljubav prema svojoj zemlji (nešto što levica često karikira ili prikazuje u nepovoljnom svetlu) i otvorenost prema pridošlicama (čega se krajnja desnica gnuša) nisu međusobno nepomirljivi impulsi.
Onih koji slave integraciju možda jeste mnogo, ali retrogradna manjina je glasna i neproporcionalno uticajna u eri algoritmima osnaženog ekstremizma. U tom smislu, sport replicira obrasce na koje nailazimo u društvu
Naravno da ova pouka ne važi samo za nemačku reprezentaciju. Svetska prvenstva, čak i kada nemaju tri domaćina kao što je to sada slučaj, pred auditorijum koji se meri milijardama konzistentno izvode etnički mešovite ekipe. Svaki od glavnih pretendenata na titulu u svom sastavu ima igrače čije su porodice u zemlju pristigle pre samo jedne ili dve generacije, i gotovo svaka od tih selekcija u stanju je da inspiriše izliv radosnog patriotizma.
Upravo je ova kombinacija diverziteta i nacionalnog ponosa ono za šta na oba politička ekstrema tvrde da je nemoguće postići. U najvećem delu industrijalizovanog sveta mejnstrim politika natopljena je anksioznostima izazvanim prilivom kulturološki i etnički drugačijih ljudi, te navodnim podelama koje takva imigracija stvara. Ideje koje su nekad opstajale samo u tamnim zakucima interneta – poput teorije o „velikoj zameni stanovništva“ i poziva na „reemigraciju“ – sada se javno iznose i o njima se debatuje u okviru respektabilnih foruma. Jedna nedavna anketa agencije YouGov pokazala je da bi 45 odsto Britanaca, 46 odsto Španaca, 50 odsto Danaca, po 51 odsto Francuza i Italijana, 52 odsto Poljaka i 53 odsto Nemaca podržalo scenario u kome se dalji priliv imigranata zaustavlja, a mnogi od nedavno pristiglih migranata šalju natrag.
Da se bude načisto, nema dokaza da bi najrigorozniji hipotetički scenario, u kome bi imigranti silom bili naterani na odlazak procedurama koje bi nalikovale etničkom čišćenju, pridobio iole značajniju podršku, a tu je i okolnost da je mekša formulacija pitanja iz ankete potencijalno podigla procenat onih koji su izrazili saglasnost s pomenutim idejama. Ali čak i uz takve ograde, ovo je zapanjujući preokret u odnosu na stanje od pre jedne decenije, kada je javnost u mnogima od ovih istih zemalja dobrodošlicom dočekala one koji su bežali pred ratom na Bliskom istoku.
Za to vreme je i dobar deo levice otišao u drugom, takođe problematičnom smeru, počevši da na svako pitanje gleda kroz prizmu odnosa opresora i potčinjenih. Prema toj gruboj podeli, zapadne zemlje su uvek zlotvori, a na patriotizam se gleda sa sumnjom ili prezirom. Ta promena se takođe reflektuje u podacima istraživanja. Prema Galupu, udeo američkih demokrata koji se osećaju „izuzetno ponosnim“ što su Amerikanci je s preko 60 procenata početkom ovog veka do 2019. pao na samo 22 odsto (mada je otad ponešto porastao).
Ovaj kolaps se velikim delom vremenski poklapa s prvim predsedničkim mandatom Donalda Trampa, što sugeriše da su takvi rezultati anketa pre odraz nezadovoljstva onima na vlasti nego principijelno odbacivanje vlastite države. Pa ipak, nemoguće je ne uočiti da je u pitanju trend s dubljim korenima. Nije nikakva tajna da je glasno insistiranje na nacionalnom ponosu postalo nešto što u mnogima na levici izaziva osećanje sramote – ako ne i besa.
Ovo je zabrinjavajući trend jer se, bez strukturne podrške zajedničkog identiteta, smanjuje verovatnoća da se društvo okupi oko politika osmišljenih s ciljem da se pomogne onima kojima je pomoć najpotrebnija. To uključuje radnike bez fakultetske diplome, etnički raznoliko mnoštvo onih koji se širom industrijalizovanog dela sveta već decenijama muče da zaustave klizanje naniže na socijalnoj lestvici.
Foto: EPA/GREG M. COOPER
Naravno, profesionalni sportisti nisu savršeno ogledalo društava iz kojih dolaze. Nacionalne selekcije sastoje se od malog broja pojedinaca kojima su na raspolaganju svi mogući resursi; reč je o grupama kojima se upravlja na intenzivan način i koje su okupljene oko jednog jedinog, nedvosmislenog cilja. Kreiranje pobedničkog tima nije isto što i integrisanje velikog broja ljudi u sisteme stanovanja, školovanja i tržišta rada.
Pride, ni u sportu integracija nije tako bezbolna kao što bi kolektivno klicanje sportistima moglo da sugeriše. Crnoputi engleski igrači bili su zasuti rasističkim uvredama nakon poraza na penale u finalu Evropskog prvenstva 2020; francuske „plavce“ konstantno uvlače u rasprave o tome ko se može smatrati autentičnim Francuzom; a SAD imaju užasnu istoriju rasizma u mnogim sportovima. Onih koji slave integraciju možda jeste mnogo, ali retrogradna manjina je glasna i neproporcionalno uticajna u eri algoritmima osnaženog ekstremizma. U tom smislu, sport replicira obrasce na koje nailazimo u društvu.
Kad bi aktivisti s krajnje desnice i s krajnje levice odgledali nekoliko utakmica, možda bi iznova otkrili ono što mi ostali već znamo: kad integracija i nacionalni ponos idu ruku pod ruku, ishod je, u najvećem broju slučajeva, pobednička kombinacija
Svetsko prvenstvo ne nudi dokaz da je integracija laka. Ali potvrđuje ono što ekstremisti žele da negiraju: etnička integracija i patriotski ponos rutinski koegzistiraju. Većina navijača koja gleda multietničke sastave njihovih reprezentacija svrstane ispod nacionalne zastave istovremeno doživljava i jedno i drugo i ne razmišljajući o tome.
Kad bi aktivisti s krajnje desnice i s krajnje levice sišli sa svojih olimpijskih visina dovoljno dugo da za to vreme stignu da odgledaju nekoliko utakmica, možda bi iznova otkrili ono što mi ostali već znamo: kad integracija i nacionalni ponos idu ruku pod ruku, ishod je, u najvećem broju slučajeva, pobednička kombinacija.
Copyright: Project Syndicate, 2026.
