Antropik, kompanija iza AI asistenta Klod, od početka 2024. sprovodi interni Project Panama, koji podrazumeva masovnu nabavku polovnih i rasprodatih knjiga koje se zatim šalju na tzv. destruktivno skeniranje – povezi se seku, stranice režu i skeniraju, a papirni original baca. Detalji su postali poznati iz sudskih dokumenata u tužbi protiv kompanije, kada je presuđeno da je treniranje AI na legalno kupljenim knjigama fer upotreba, čak i kad fizička kopija u tom procesu trajno nestane. Deo tužbe koji se odnosio na piratizovane knjige završio se poravnanjem od 1,5 milijardi dolara, ali sam čin uništavanja fizičkih primeraka sud nije osporio. Time je otvoreno pitanje šta zapravo nestaje kada kompanija odluči da uništi izvor sadržaja umesto da ga sačuva. Srž ovih projekata ne čine nova izdanja, već naslovi iz perioda pre 2022. godine. Razlog je tehnički, ali i stilski. Naime, u periodu nakon te godine internet počinju da preplavljuju tekstovi koje su, delimično ili u celini, generisale mašine. Treniranje AI alata na takvom sadržaju nosi rizik od onoga što se u praksi naziva „kolaps modela“ – mašina počinje da uči na sopstvenim greškama, umesto na autentičnom ljudskom izrazu.
Platforme preuzimaju vrednost stvorenu radom pisaca, novinara, izdavača, a odgovornost dolazi tek naknadno, kroz nedovoljno transparentna poravnanja
Stare, nedigitalizovane knjige su zato poslednji veliki rezervoar „čistog“, prirodnog ljudskog jezika. Što je tekst stariji i teže dostupan, to je vredniji kao materijal za treniranje, pa su zato AI kompanije sve agresivnije prema tržištu antikvarnih i retkih knjiga, a ne prema novoj produkciji. Pre dvadesetak godina Gugl je u sličnom poduhvatu skenirao milione knjiga iz partnerskih biblioteka, ali fizičke primerke nije uništavao, već ih je vraćao bibliotekama. Antropik je odabrao sasvim suprotnu metodologiju i u presudi sa početka ovog teksta, kroz tumačenje koje je usko pravno, dobio za to podršku. Presuda je navela da ako firma zadrži samo jednu, digitalnu verziju dela, izbegava se problem paralelnog postojanja dve kopije istog sadržaja, kupljene i one koja je (eventualno) piratizovana. Praktična posledica je, međutim, šira od pravne tehnikalije. Kad se fizički primerak uništi, gubi se mogućnost da bilo ko van kompanije ikada proveri ili ponovo koristi taj izvor. Knjiga ostaje samo kao neproverljiv i nedostupan trag unutar zatvorenog modela. Anthropic u ovom poduhvatu nije usamljen, samo je prvi čiji su interni dokumenti postali javni. Paralelne tužbe zbog korišćenja autorskog sadržaja za treniranje vode se i protiv OpenAI-ja, Mete i Majkrosofta, uključujući tužbu skoro 400 novinskih kuća protiv OpenAI i Majkrosofta zbog neovlašćene upotrebe novinskog sadržaja.
Obrazac je isti kod svih: sadržaj se prvo koristi, trening se brani kao „transformativna“ upotreba, a naknada ili poravnanje dolaze tek kad tužba ili sud to zahtevaju. Za region kakav je naš, u kom se mediji već godinama bore sa pitanjem zaplene sadržaja i platformske odgovornosti, ovo nije daleka priča iz Silicijumske doline, već praktično isti mehanizam u drugom obliku – platforme preuzimaju vrednost stvorenu radom pisaca, novinara, izdavača, a odgovornost dolazi tek naknadno, kroz nedovoljno transparentna poravnanja. Project Panama nije priča o digitalnom „spaljivanju“ knjiga, već o podizanju novih ograda oko izvora znanja. Ono što je nastalo kao deo zajedničke kulture sada prelazi u privatnu infrastrukturu koju javnost ne može da pregleda ili proveri, a dodatno se sposobnosti izgrađene na toj građi prodaju kao usluga. U slučaju Panama projekta algoritam uništava papir, a sa njim nestaje i javna kontrola nad tim ko kulturnu memoriju može da pretvara u kapital.
