U sredu, 22. aprila biće nastavljen maratonski sudski proces protiv više fantomskih firmi, čija imena počinju na slovo A, sve su registrovane na istoj adresi, a najzvučnija je Asomakum, za koju sud još nastoji da dokaže ko ju je 2010. registrovao, navodno koristeći falsifikovanu ličnu kartu Andreja Vučića, brata aktuelnog predsednika Srbije. O tome je javnost u jesen 2014. prvi obavestio opozicioni poslanik u Skupštini i bivši premijer Zoran Živković, a po firmi Asomakum ime je dobila i cela afera.
Iako je slučaj politički veoma osetljiv, do 12. marta saslušano je samo devet svedoka, a u izveštaju sa poslednjeg ročišta BIRN podseća da je optužnica postala pravosnažna 2017. i tada je obuhvatala 18 okrivljenih, u međuvremenu jedan je preminuo, a istraga protiv još četvoro je obustavljena, jer su krivična dela za koja su se teretili zastarela. Portal je preneo i izjavu svedoka Jovice Benaka da je firmu Ares 2009. preneo na Predraga Stamenića, čije se ime u dokumentaciji pojavljuje kao ovlašćeno lice ili osnivač u postupcima registracije i prenosa udela u više „fantomskih“ firmi – Asomakum, Amurprojekt, Atavarinvest, Amurgas, Atraban i Ares, navodno na osnovu njegove falsifikovane lične karte.
Gusto isprepletena mreža ljudi rodbinski povezanih sa najvišim funkcionerima
Stamenić je, inače, navodi BIRN, rođak Marije Mali, bivše supruge Siniše Malog, bivši je suprug novinarke TV Prva Marije Savić Stamenić, u čijim emisijama je predsednik Vučić čest gost, a bio je i poslovni partner Predraga Malog, brata ministra finansija. S druge strane Jovičin brat Željko Benak je, prema pisanju BIRN-a, svedočio na prethodnom ročištu, krajem januara, a osim što je viđen u Ćacilendu, prošle godine se, sa crvenom beretkom na glavi ispred Skupštine slikao i sa predsednikom Vučićem.
Na dosadašnjim ročištima nijedan sudija, nijedan tužilac nije me pitao za „prvog brata“ u Srbiji, a ne znam ni zašto bi, kad nemam nikakve veze s njim. Osim što su navodno neki ljudi sa navodno falsifikovanim ličnim kartama osnivali neka preduzeća, pa i Asomakum
Jedan od optuženih u predmetu „Asomakum“, novosadski biznismen Milan Mašić, doskora je bio generalni direktor i suvlasnik do te afere uspešne firme Standard gas, koju je osnovao 1997, a u međuvremenu je otišla u stečaj. Do sada se nije javno oglašavao, a sada je odlučio da za Radar ispriča svoje viđenje cele afere, koja se svom silinom na njega sručila pre 11 godina, uoči Uskrsa 2015.
***
Sve je počelo u jesen 2014, kada je Zoran Živković u Skupštini prozvao neke ljude, među kojima je bio i Vučićev brat Andrej. To tada nisam ni registrovao, jer sam bio u velikoj gužvi na poslu, zidali smo fabriku, a to znači haos, tako da nisam imao vremena da gledam ni TV. No, ubrzo potom zove me čovek, za koga se ispostavilo da je inspektor Dušan Ilić iz policijske stanice u Ulici 29. novembra iz Beograda da dođem. Dobro, odem tamo, a ne znam ni zašto. Kad sam stigao, pita me da li ti znaš ove firme i nabroji mi četiri, čija imena počinju sa A, za koje nikad nisam čuo, jer smo mi još 2009. i 2010. imali promet od dve i po milijarde dinara i sarađivali sa stotinama firmi.
„A znaš li ti da je on njegov brat“, pita me. Ja sam u to vreme bio skroz u drugom filmu, jurim dozvole za novu fabriku, koju smo započeli da gradimo i iskreno upitam, izvinite, a ko je on, o kojim firmama se radi? Zovem sekretaricu i zamolim je da proveri, jer za tu vrstu poslova nije zadužen generalni, već komercijalni direktor, koji je imao četiri referenta prodaje. U to vreme firma je imala 46-47 zaposlenih, kasnije smo dogurali i do sto, kada smo pokrenuli novu fabriku, ali je u međuvremenu sve propalo, jer su mene „digli“ i odveli u pritvor u aprilu 2015. i tada su kola krenula nizbrdo.
Policijska logika: „Ovde je sve u redu, sve je čisto, znači da je jako sumnjivo“
Posle saslušanja, tokom kojeg mi je inspektor, po godinama je mogao da mi bude sin, pretio, pustili su me, a kasnije je slučaj prešao u ruke UKP-a, koji je u februaru 2015. poslao šestoro inspektora da pregledaju svu dokumentaciju, otpremnice, izvode iz banaka… Bili su dva dana, pokupili masu registratora, odneli su sve što ih je zanimalo, da provere tokove novca. Jedan od njih, dok je prolazio pored sekretarice, rekao je: „Ovde je sve u redu, sve je čisto, što znači da je jako sumnjivo.“ Eto njihove logike.
U CZ-u me prvo bace u „džunglu“, u sobu na trećem spratu, sa dvojicom pritvorenika, koji su mi rekli da su tu zbog ubistva, ali su me posle desetak dana prebacili u prostoriju u prizemlju, koju zatvorenici zovu „Hajat“, a pre mene Miroslav Mišković je bio u „Hiltonu“
Nešto kasnije, pozvali su me da ponovo dođem u UKP, u svojstvu građanina i da ponovo dam izjavu. Aha, ponovo odem, ponovim sve što sam znao, evo papiri, evo sve… U nekom trenutku jedan od njih, neki Dejan, za koga sam čuo da je posle avanzovao, kaže mi da moramo da odemo do druge kancelarije, uvede me u lift i pita da li bih išao na poligraf. Rekoh, ne bih. A, znaš zašto? Zato što imam VPV sindrom, hronično preskakanje srca, od kojeg se lečim još od 16. godine. Prema tome, ne vredi da me cimate, nećete ništa moći da zaključite, a ionako se poligrafski nalaz ne koristi kao dokaz na sudu. Nego da ja vas pitam, kako ste vi zaključili da sam prekršio bilo koji zakon, a po njegovoj gestikulaciji vidim da mi se ne piše dobro. I još mi kaže – moguće je da si ti prao pare za fantomske firme! Rekoh, vidi, ja sam čuo da fantomske firme peru pare za velike firme, ali naša firma je velika, ima milijarde dinara prometa i kako, a i zašto bismo mi prali pare za fantomske firme?
Uhapsili su me na Veliki petak, a za Uskrs spakovali u ćeliju CZ-a koju zovu „džungla“
Posle izjave puste me, a onda, na Veliki petak, 10. aprila 2015. zovu me iz novosadske policije da mi jave da će da dođu po mene. Pitam a gde ste vi, doći ću ja kod vas. I odem do Ulice Papa Pavla, parkiram auto i pitam ih je l` vi to mene hapsite. Ma ne, kao, idete samo na razgovor u Beograd. Spakuju me na zadnje sedište, pitam da li mogu da pozovem advokata, a on u Americi, ali srećom nađe zamenu, jer pre toga nikad nisam imao nikakvih kontakata sa policijom, ni saobraćajni prekršaj, ništa, ništa. Ma džaba advokat, brzo me spakuju u onu buvaru u 29. novembra, na 48 sati, u noći između petka i subote, dan pred Uskrs. Posle neprospavane noći izvedu me pred dežurnu tužiteljku, neku Emiliju, koja je, dok sam davao izjavu, sa daktilografkinjom pričala kako se farbaju jaja. Sledeće noći, između subote i nedelje, u 3.15 odvedu me kod sudije za prethodni postupak, a već u 6 sati trpaju me pravo u Centralni zatvor.
Nikada Standard gas ništa nije prodao Asomakumu, već je trima firmama, za koje se kasnije ispostavilo da su navodno fantomske, prodao robu vrednu 22,5 miliona dinara. Naplatili smo je, isporučili kupcu, na nju obračunali i državi platili PDV. Kome smo onda napravili štetu
U CZ-u ne mogu da dođem sebi, ne mogu da verujem šta se dešava, u kom sam filmu, gde sam, šta sam? A onda mi produže pritvor i bace me u „džunglu“, u sobu na trećem spratu, sa dvojicom pritvorenika, koji su mi rekli da su tu zbog ubistva, kao u Zoni sumraka. Posle desetak dana pozove me zamenik načelnika CZ-a i kaže mi da vidi da nisam iz „ove priče“ i prebaci me u prostoriju u prizemlju, koju zatvorenici zovu „Hajat“, a pre mene Miroslav Mišković je bio u „Hiltonu“.
U CZ-u sam proveo dva i po meseca, a onda jedan dan, bez ikakve najave, samo su došli i rekli, hajde, spremi se, ideš napolje. Ništa više. Pokupim sve stvari i bacim ih u prvi kontejner, jer su ćerka i zet došli da me pokupe i vrate u Novi Sad. Tad sam pomislio, konačno nešto lepo da mi se desi, a u stvari sam kasnije shvatio da je tu počeo kraj života i da od tada sve ide od lošeg ka još lošijem. I ako se pitaš, može li gore, pa uvek može.
U tužilaštvu tvrde da sam znao da su Svitac lajt, Stevtal projektovanje i DNA Antiejdžing bile fantomske firme i da sam zbog toga kriv za navodnu štetu, a ispada da sam jedino mogao da oštetim sopstveno preduzeće. Samo mi nisu objasnili zašto bih to uradio
Dok sam bio u pritvoru dao sam ostavku na mesto direktora Standard gasa, da ga ne blokiram, a kad sam izašao saznao sam da je u međuvremenu dva i po meseca u firmi bila izvesna Branka, inspektorka iz Poreske policije, koja je mojim partnerima rekla da je došla da nađe neku grešku i da zatvori sve, zajedno sa direktorom, koji je već u pritvoru. Žena su ubila radeći, tražeći, ali nije mogla ništa da nađe, jer sam do 1998. radio u Naftagasu i naučio da se svi papiri čuvaju, da sve može da se nađe kad zatreba. A uvek zatreba. Na kraju napisala je pozitivan izveštaj, iako je imala nalog da napiše negativan i stavi tačku na ceo slučaj.
Naši glavni kupci pre afere bile su velike kompanije MOL, NIS, Petrohemija…
Nakon toga ponovo sam išao na razgovor kod tužioca da opet dam iskaz, ali me on pola čuje, pola ne čuje, vrti glavom i jasno mi je da sve radi po nečijoj naredbi i da su rešili da moram da nadrljam. Objasnim mu da smo iznajmili deo susednog Hipola, da tu organizujemo proizvodnju, jer smo tek 2012. počeli da pravimo sopstvenu fabriku, da sedim u Novom Sadu, a da je pogon udaljen 70 kilometara, da je za prodaju zadužena komercijalna služba.
Na ročištu 12. marta Jovica Benak je rekao da je Ares 2009. preneo na Predraga Stamenića, koji navodno na osnovu falsifikovane lične karte ima veze i sa drugim „fantomskim“ firmama, a rođak je bivše supruge Siniše Malog i bio je poslovni partner rođenog brata ministra finansija
Tada smo proizvodili samo dva proizvoda – gas i pentan heksan, koji se koristi u petrohemijskoj industriji, u fabrikama boja i lakova – a plan je bio da proširimo na 42, jer smo 2007. zakupili neiskorišćeni deo Hipola i sklopili ugovor sa OMV-om, od koga smo kupovali sirovine. Sve smo plaćali unapred, ali i našu robu niko nije mogao da dobije dok ne plati, tek onda može da pošalje kamion i preuzme ono što je platio. Svi kamioni za našu robu ulazili su na kapije Hipola i za to smo im i plaćali zakup. Sve mu lepo objasnim i kažem da niko nije mogao da preuzme ni gas, ni pentan heksan dok prethodno ne plati fakturu.
A tužilac me na sve to pita nešto što niko do tada nije – da li naši proizvodi mogu da se „mešaju“ sa naftnim derivatima za automobile. Pa, načelno može, ali realno ne može, jer bi zbog takvog goriva motor automobila brzo zaribao. Uostalom, kažem mu, da su najveći kupci Standard gasa bili mađarski MOL i Petrohemija, a glavni kupac TNG-a bio je NIS, da svako ko hoće nešto da kupi od nas prvo mora da pošalje važeći poreski identifikacioni broj PIB, izvod iz APR-a da je firma uredno registrovana, jer mi moramo unapred za tu robu da platimo 20 odsto PDV-a. Znači, nema robe dok pare ne legnu na naš račun. Neka im stoji kamion 10 dana, baš me briga. To isto kasnije su ponovili svi moji saradnici, koje su zvali, ali imam utisak da ga to uopšte nije ni interesovalo.
Kad sam registrovao sopstvenu firmu svuda sam morao da pokažem ličnu kartu na uvid
Nikada ništa nismo prodali Asomakumu, već trima firmama, kasnije proglašenim fantomskim, Svitac lajtu, Stevtal projektovanju i DNA Antiejdžingu, sada Mediteranu 2010. Njima smo prodali robu vrednu 22,5 miliona dinara i to sa PDV-om. Robu smo naplatili, isporučili, na nju obračunali i platili državi PDV. Kome smo onda napravili štetu? I kako sam mogao znati da su to fantomske firme? Kada sam registrovao Standard gas, morao sam lično da odem u sud, jer tada APR nije postojao, deponujem potpis, da budem prisutan kad se u banci otvarao račun, da se svuda pojavim i dam ličnu kartu na uvid, da vide da sam to ja.
Lepo objasnim tužiocu da niko nije mogao da preuzme našu robu dok ne plati fakturu. A on me na sve to pita da li naši proizvodi mogu da se „mešaju“ sa naftnim derivatima za automobile. Pa, načelno može, ali realno ne može, jer bi motor automobila brzo zaribao
Jedina naša „veza“ sa Asomakumom je što su te tri firme bile registrovane na istoj adresi. Ispalo je da ih je sve otvorila ista grupa ljudi, u Ulici omladinskih brigada 15. Ali, ko to gleda i šta me briga za adresu ako je država izdala dokument da firma postoji i ima PIB. One su nama platile svu robu, a ako su fantomske neka pitaju njih šta su radili sa robom, što mene to pitaju, kakve to veze ima sa mnom? Tim pre što nismo ništa radili na crno.
Uprkos tome, oni tvrde da sam ja znao da su to bile fantomske firme i da sam zbog toga kriv za navodnu štetu. Kome, ako sam državi platio porez, a kupcima isporučio robu? Ispada da sam jedino mogao da oštetim svoju firmu. Samo mi nisu objasnili zašto bih to uradio. I tako su došli do toga da navodno nisam ni isporučio robu, nego da je to bio fiktivni posao. Samo su prevideli da nisam mogao da nateram nikog u Hipolu da napiše otpremnicu da je roba otišla, a na računu se vidi da je i plaćena. Ispada kao da me optužuju da sam nekom dao keš, da ga on uplati mojoj firmi. Pa zašto bih to radio, da sam imao te pare mogao sam da ih bez ikakvog problema uplatim i povećam osnivački kapital firme.
Oduzeli su mi sve, kao da sam najveći kriminalac u državi
U međuvremenu, dok sam bio u pritvoru, iz VJT u Beogradu naručili su forenzičku analizu i došli do zaključka da navodno postoji nesrazmera između mojih prihoda i rashoda od 2007. do 2015. Kao da do 2007. nisam ni postojao. A ovaj plac, na kome sam pre 11 godina izgradio objekat u kojem razgovaramo, kupio sam 1999, ali je za njih i to imovina proistekla navodno iz krivičnog dela za koje se teretim, pa mi je sve što sam imao oduzeto, kao da sam najveći kriminalac u Srbiji. Sada za objekat u kome živim državi svakog meseca plaćam najam od 600 evra, kao da je to njihova, a ne moja imovina. Čak su hteli i majci da oduzmu stan, dok su bivšoj supruzi zaplenili dva, jedan koji je nasledila od pokojnih roditelja.
Plac na kome sam pre 11 godina izgradio objekat u kojem razgovaramo kupio sam 1999, ali je za njih i to imovina proistekla iz krivičnog dela, koje je navodno počinjeno 2009. i 2010, pa su i to oduzeli i sada državi svakog meseca plaćam najam od 600 evra, kao da je to njihova, a ne moja imovina
Poenta je što u prihode nisu uračunali devizne dnevnice, iako sam često poslovno putovao u Kazahstan, Rusiju i Rumuniju, ali ni isplaćenu dobit, po osnovu koje sam državi uplatio porez od 10 odsto u iznosu od 3,7 miliona dinara. Na stranu što mi je do 2015. plata bila veća od 2.000 evra, a onda su partneri odlučili da plate povećamo na milion dinara, jer se na iznos veći od 250.000 nisu plaćali porezi i doprinosi.
Ali tužilaštvo sve preko 250.000 dinara nije računalo, tako su utvrdili „nesklad“ između prihoda i imovine od 700.000 do 800.000 evra i to im je bio osnov da mi oduzmu sve što sam imao, kao da je sve stečeno nelegalno. I sve to zato što sam navodno sa fantomskim firmama sklopio poslove vredne 22,5 miliona dinara. Za firmu sa godišnjim obrtom od dve i po milijarde to bi bilo kao da koljete vola za kilo mesa i to bi samo idiot uradio. Iako i u policijskom izveštaju piše da su pare legle na račun Standard gasa, da je obračunat i plaćen PDV, a ostatak novca potrošen za redovno poslovanje, izgleda da u VJT to nema ko da pročita. Ili ih baš briga, može im se, pogotovo ako je glavni tužilac Nenad Stefanović.
Iako i u policijskom izveštaju piše da su pare legle na račun Standard gasa, da je obračunat i plaćen PDV, a ostatak novca potrošen za redovno poslovanje, izgleda da u VJT to nema ko da pročita. Ili ih baš briga, može im se, pogotovo ako je glavni tužilac Nenad Stefanović
Evo uskoro će Uskrs, a moja golgota traje od Uskrsa 2015. Ništa nije vredelo ni to što su veštaci beogradskog Zavoda za sudska veštačenja u septembru 2016. napravili rekapitulaciju i u jednoj tabeli naveli da navodna šteta nije 22,5 već 9,5 miliona dinara. I šta se dalje dešava? Podigne se optužnica, izađe se pred sudsko veće i ono prihvati optužnicu u kojoj i dalje stoji da je šteta 22,5 miliona. Tom optužnicom obuhvaćeno je skoro 20 firmi, od kojih su mnoge registrovane na istoj adresi. Nedugo po njenom prihvatanju, mom advokatu stiže pismo u kom tužilac Đorđević navodi da je „greškom“ u rekapitulaciji napisano 9,5 miliona dinara i da bi trebalo da stoji – nula. Pa, čekaj, o kakvoj šteti se radi, ako je ona nula dinara?
Hoće li ceo slučaj završiti i na sudu u Strazburu
Na osnovu tog pisma žalimo se Ustavnom sudu i posle tri-četiri godine dobijemo negativno rešenje, ali je bar usvojio drugu žalbu i odlučio da mi je pritvor 2015. određen nezakonito. I šta sad s tim da radim, da tužim državu? Koga sad briga što je pritvor bio nelegitiman, kad mi je firma otišla u stečaj. Uz to, na ivici sam živaca, bez novca za advokate, na penziju mogu da računam tek od septembra 2028, a nepravda boli.
Tek posle tri-četiri godine Ustavni sud je usvojio jednu od žalbi i odlučio da mi je pritvor 2015. određen nezakonito. I šta sad s tim da radim, da tužim državu? Koga sad briga što je pritvor bio nelegitiman, kad mi je firma otišla u stečaj, a nepravda baš boli
Novo ročište zakazano je za 22. april, ali više ništa ne očekujem. Do pre tri-četiri godine sam se nadao da će sve nekako da se reši, da će nadležni shvatiti da je u pitanju greška. Sada ne znam u šta da verujem, jer do sada nije održano 18, a održana su samo tri ročišta. Sutkinja Vesna Božović Milošević, koja je slučaj preuzela 2016. u jesen 2023. otišla je u penziju, a nasledila ju je Ivana Ramić i sad sve mora iz početka. Ako se nastavi dosadašnjim tempom, svi svedoci tužilaštva biće saslušani do 2030, a onda na red dolaze stotine svedoka optuženih, a ja sam tek 14. na tom spisku. Na stranu što se mnogi od njih više ne sećaju šta je bilo pre 12-13 godina, ko je i s čijim ličnim kartama osnivao firme ljudi koje nikad u životu nisam video. Ponekad mi se čini kao da neko sve namerno odugovlači do apsolutne zastare, 2035, s tim što su neka krivična dela već zastarela. Zato je moj advokat skoro na svakom ročištu tražio da se postupak za mene razdvoji, ali uzalud. Možda i zbog toga što ja u tom slučaju više ne bih bio u nadležnosti VJT u Beogradu Nenada Stefanovića.
Na dosadašnjim ročištima nijedan sudija, nijedan tužilac nije me pitao za „prvog brata“ u Srbiji, a ne znam ni zašto bi, kad nemam nikakve veze s njim. Osim što su navodno neki ljudi sa navodno falsifikovanim ličnim kartama osnivali neka preduzeća, pa i Asomakum. A ko su ti ljudi? To valjda sud i pokušava da utvrdi, a iz različitih razloga ne uspeva već 11 godina. Na poslednjem ročištu, 12. marta, ispitivali su čoveka koji kaže da je firmu Ares 2009. prodao preko oglasa i to za džabe, samo da novi gazda preuzme njene dugove.
Ako se nastavi dosadašnjim tempom svi svedoci tužilaštva biće saslušani do 2030, a onda na red dolaze stotine svedoka optuženih, a ja sam tek 14. na tom spisku. Ponekad mi se čini kao da neko namerno odugovlači do apsolutne zastare, 2035, a neka krivična dela već su zastarela
Nekom ko je vodio ozbiljnu firmu teško je da sluša takve stvari, a ova priča kao da nema kraja. Problem je što ja to više ne mogu da podnesem. Upravo zbog toga što suđenje nije završeno u razumnom roku i što su mi pre presude oduzeli svu imovinu, žalili smo se i sudu u Strazburu, pa ćemo videti šta će biti. Pozitivan signal je što su nam odgovorili da bi trebalo da uplatimo neke „markice“, a to je valjda znak da postoji mogućnost da će se i oni pozabaviti mojim slučajem.
