To što policija nije upala u Rektorat u Beogradu ni 1968. godine u jeku protesta, a jeste pod vlašću SNS-a u trenutku kada su blokade uveliko okončane, i dalje ostavlja manji utisak od okolnosti u kojima je do kršenja autonomije došlo.
Bilo je potrebno da prođe samo jedan dan od smrti studentkinje Filozofskog fakulteta u Beogradu do početka režimske politizacije tragedije. „Čast“ da otpočne takvu kampanju pripala je direktoru policije Draganu Vasiljeviću, koji je osim što je podelio informacije o preduzetim istražnim radnjama, javnosti predočio i slobodnu interpretaciju u formi činjenice: „Velika nesreća i tragedija koja nas je pogodila pokazuje da nisu ispoštovane mere i radnje koje je država Srbija nalagala i mi kao pripadnici MUP-a i Direkcije policije sugerisali, da fakultet bude mesto gde trebamo mlade ljude da školujemo i pripremamo za budućnost.“ U tom trenutku, a ni do odlaska ovog teksta u štampu, okolnosti smrti nisu razjašnjene. Ali to nije sprečilo Vasiljevića da nastavi da priča o tome kako je policija u prethodnoj godini više puta na Fakultetu zaticala i štangle, palice, ogromne količine alkohola i hrane… sve u cilju potcrtavanja koliko su visokoškolske ustanove postale nešto „neprimerno“.
Samo još jedan dan bio je dovoljan da nas vlast podseti koliko samo može da bude neprimerena u najpogrešnijem trenucima. Nešto što možda više ne može da nas šokira kao pojava, nakon masovnog ubistva u „Ribnikaru“ (sećate li se recimo komentara Ane Brnabić „ako sistem negde nije zakazao, čini mi se da nije u ovom slučaju“ ili Vučićevog iznošenja podataka iz zdravstvenog kartona počinioca zločina pre nego što je prešao na priču o Kosovu, opoziciji, sebi…), ali može da nas svaki put iznova zatekne. Jer kako uopšte reagovati kada ministar prosvete Dejan Vuk Stanković izgovori da je smrt jedne devojke tek „vrh ledenog brega“ – dakle jedan (teško je i napisati) relativno mali deo svega lošeg što se dešavalo na univerzitetu od kraja 2024. godine, a čije razmere tek treba da otkrijemo. A onda tu frazu ponovi i sutradan, da slučajno ne pomislimo da je samo nesrećno odabrao reči.
Potpuno nepotkrepljeno, ali uz udaranje rukom o sto, Brnabić je predsedavajući skupštinskim Odborom za obrazovanje razradila temu brega postavljajući pitanja: „Šta rade tamo čitave noći? Ko trpi zlostavljanje? Je li bilo silovanja? Je li se drogiraju?“. Za sada, istraga nije dala odgovore u tom smeru (teško i da će ih naći u vodokotlićima Narodnog pokreta Srbije), a sudeći po saopštenju Filozofskog fakulteta, policija je imala drugačije prioritete.
„Sarađivali smo sa jedinicama UKP koja je pregledala sve fakultetske prostorije i traženu dokumentaciju, a iznela iz zgrade, po zahtevu Tužilaštva, pored opštih akata Fakulteta, i deo studentske dokumentacije koja nema nikakve veze sa tragičnim događajem“, naveli su zaposleni i istakli da pirotehnička sredstva nisu pronađena jer ih Fakultet ni ne skladišti, a da su se snimci koje je policija napravila odmah pojavili u tabloidima. A dok je Informer dobijeni materijal iskoristio da piše o registratorima sumnjivog novca, tajnim donacijama, terorističkoj bazi i arsenalu za rušenje države, predstavnici vlasti su se fokusirali na prišivanje krivice za smrt i razračunavanje sa čitavim univerzitetom. Jer uprkos tvrdnji predsednice Skupštine sa sednice Odbora – „za razliku od vas, mi čekamo rezultate istrage“ – i ministrovog uveravanja da „niko nije kriv unapred“, on je mnogo više komentara iznosio u smeru da ni dekan Filozofskog Danijel Sinani, ni rektor Vladan Đokić, neće moći da izbegnu odgovornost.
A Ministarstvo prosvete? Upitan na RTS-u da li su imali saznanja da se određene prostorije na fakultetima koriste od strane studenata u protestu, Stanković je odgovorio da lično jeste i da je čak godinu dana razmišljao koliko je to bezbedno. Ali da to ipak nije bio povod za inspekcijski nadzor jer su to „vrlo delikatne stvari“. „Morate da vodite računa između toga da održite kontinuitet nastavnog procesa i između toga da nekim postupkom državnog organa ne provocirate alibi za pokretanje blokade“, objasnio je ministar. Ne samo što je nejasno kako bi „svesno smo ignorisali bezbednosni rizik jer nam je važnije bilo da ne dođe do nove blokade“ ministra aboliralo od odgovornosti, već je u čitavu priču vrlo teško poverovati zato što je Filozofski fakultet sve vreme bio pod lupom. Do te mere da je prošlog leta inspekcija došla jer se na testu opšte informisanosti u okviru prijemnog ispita jedno pitanje odnosilo na inicijalne zahteve studentskog pokreta – i to je bila šesta inspekcija u dve-tri nedelje.
Verujem da imaju čvrstu nameru da pojačaju upravljačku ulogu države, sa tim smo se već sreli 1998. godine sa takozvanim Šešeljevim zakonom o univerzitetu, koji je trajao relativno kratko, ali je napravio veoma veliku štetu. Ne verujem da će se ova vlast ustezati da tako nešto učini
Vesna Rakić Vodinelić
Ali sve i da jeste došlo do kršenja bezbednosnih propisa koja su inspekciji promakla u poznatom „samo tu nadstrešnicu nismo renovirali“ maniru, to nikako ne opravdava dovođenje u pitanje čitave autonomije univerziteta. A ministar prosvete koji se već u januaru založio da se državi daju veća upravljačka prava nad fakultetima, od tragedije na Filozofskom ne prestaje da iznosi slične predloge, od apstraktnog „moramo da razmišljamo o svemu, pa i strateški o tome šta bi podrazumevala autonomija univerziteta“ do mnogo konkretnijeg „mi moramo da preuzmemo u ovom trenutku štafetnu palicu od dekana kada je reč o upravljanju fakulteta“.
A pošto se takve izjave povremeno ublaže napomenom da je reč o „privatnom mišljenju“, a ne zvaničnom stavu vlade, može li nas iole tešiti činjenica da je autonomija univerziteta garantovana i Ustavom?
„U nekom racionalnom svetu, ne samo da bi mogla da nas teši nego bi morala da zaštiti univerzitet. Ustav je viši akt od zakona, on određuje granice autonomije i tamo se jasno kaže da univerzitet sam uređuje svoje unutrašnje uređenje i način rada. Ali pošto mi ne živimo u državi kojom se racionalno upravlja, opasnost od donošenja novog zakona uvek postoji. Nedavno su doneseni ‘Mrdićevi’ zakoni za koje je bilo teško verovati da će moći takvi da ostanu, pa su ipak primenjeni za slabljenje kadrovske osnove Tužilaštva za organizovani kriminal. Verujem da imaju čvrstu nameru da pojačaju upravljačku ulogu države, sa tim smo se već sreli 1998. godine sa takozvanim Šešeljevim zakonom o univerzitetu koji je trajao relativno kratko, ali je napravio veoma veliku štetu. Oni će to nazvati ograničavanjem autonomije, realizacijom osnivačkih prava… ali bez obzira na sve eufemizme, autonomije ili ima ili je nema. A nema je ukoliko univerzitetom upravlja neko ko nije sa univerziteta. Ne verujem da će se ova vlast ustezati da tako nešto učini, a drugo je pitanje kako će reagovati EU. Pregovaračko poglavlje o obrazovanju je bilo zatvoreno zato što se smatralo da je normativni okvir uređivanja obrazovanja adekvatan, a ovo bi neminovno dovelo do ponovnog otvaranja“, kaže Vesna Rakić Vodinelić, profesorka prava u penziji.
Ali dok smatra da će pokušaji ukidanja autonomije trajati koliko i aktuelna vlast potraje, ističe i da ostvarivanje te namere neće biti jednostavno.
Potpuno nepotkrepljeno, ali uz udaranje rukom o sto, Brnabić je razradila temu ledenog brega postavljajući pitanja: „Šta rade tamo čitave noći? Ko trpi zlostavljanje? Je li bilo silovanja? Je li se drogiraju?“
„Akademska zajednica će se svakako pobuniti, videćemo u kom obliku, ali ono što je moglo da se učini relativno lako na dve sednice Visokog saveta tužilaštva kad je reč o Mrdićevim zakonima, neće baš tako lako i brzo moći da se sprovede kroz organe univerziteta i fakulteta. Tražiće to više vremena, čak i ako bude postojao slabiji otpor. U tom slučaju bi trebalo birati neke nove organe, obezbediti da u njima preovlađuju lojalisti, što se može postići, ali takođe nastavno-naučna veća moraju zadržati određenu ulogu zbog čega realizacija toga ne može biti tako brza“, kaže Rakić Vodinelić.
Ono što je već jasno, jeste da traženje dovoljno podobnog kadra kojim bi vlast mogla da popuni sve upravljačke strukture neće predstavljati prepreku vršenju konstantnog pritiska. Još pre nego što je UKP, u pratnji kamere Informera, ušla i u Rektorat, iz inicijative Pobunjeni univerzitet ocenili su da svedočimo „mračnoj simbiozi“ policije i tabloidnih medija „koja krši sve profesionalne policijske, novinarske i etičke standarde“. Tako je Informer, nakon objavljivanja čak i fotografije tela stradale devojke, dobio priliku da prenese i scenu u kojoj se Vladanu Đokiću uručuje nalog za pretres u njegovom kabinetu. To što je Brnabić tokom sednice Odbora insistirala da rektor na svom radnom mestu nije bio mesecima, lako je premošćeno opaskom da je tamo ipak „nekim čudom pronađen“.
Prema saopštenju Višeg javnog tužilaštva, policija u zgradu Rektorata nije ušla uz dozvolu rektora već pozivajući se na zakonski izuzetak za slučajeve ugrožavanja opšte sigurnosti, života, telesnog integriteta, zdravlja ili imovine. A motiv je bio dvojak. Sa jedne strane je naloženo da se oduzmu serveri i snimci nadzornih kamera kako bi se utvrdilo da li je sada pokojna devojka na Filozofski fakultet ušla kroz zgradu Rektorata, ali takođe i da se oduzmu „svi drugi predmeti koji mogu poslužiti u krivičnom postupku“ i obave sve neophodne radnje u cilju ispitivanja sumnje na propuste dekana i drugih zaposlenih. I prvi put konkretno definisano da se cilja na krivična dela nesavestan rad u službi i zloupotreba službenog položaja – što sugeriše sumnju da bezbednost nije bila samo ugrožena nemarom već da je i postojala svesna namera da se neko ugrozi.
Što svakako znači da su stvari otišle još dalje od straha zaposlenih da bi na Filozofskom fakultetu mogla biti uvedena prinudna uprava i teško da će poziv šefa delegacije EU u Srbiji da bi sve strane trebalo da se uzdrže od politizacije i instrumentalizacije smrti studentkinje, zaustaviti pokrenutu mašineriju. A što se tiče sistemskog „rešenja“ za ono što ministar naziva pretvaranjem visokog obrazovanja u „platformu za političko delovanje jednog dela akademske elite“, verovatno niko više ne može da zamisli da će biti izrađeno u konsultacijama sa bilo kime. Pogotovo kada može da se predstavi da je hitrost u interesu bezbednosti „naše dece“.
