Poštovani profesore Dumniću,
Pišemo Vam kao studenti Fakulteta tehničkih nauka. Ne kao protivnici fakulteta, već kao oni koji ga i dalje smatraju svojom kućom, čak i onda kada ta kuća ćuti pred sopstvenim studentima.
Pišemo Vam nakon povratka sa 63. Elektrijade u Grčkoj. Vraćamo se umorni, ali ponosni. Ponosni jer su studenti FTN-a još jednom pokazali znanje, zajedništvo i kvalitet po kome je ovaj fakultet decenijama bio prepoznatljiv. Ali ove godine, prvi put sa gorkim osećajem da smo tamo bili uprkos fakultetu, a ne zahvaljujući njemu.
Studenti koji su osvojili prvo mesto iz električnih mašina sa gotovo nedostižnih 95 bodova nisu dobili podršku fakulteta, čak ni sa katedre koja drži taj predmet, na čijem čelu ste Vi. Studenti koji su predstavljali FTN u više sportova istovremeno sami su finansirali svoje odlaske. Studenti koji godinama nose ime fakulteta po regionu i Evropi ponovo su ostavljeni da se sami bore za ono što bi institucija morala da prepozna kao svoju obavezu i svoj ponos.
I možda upravo tu leži najveći problem današnjeg FTN-a, studenti danas više brane ugled fakulteta nego što fakultet brani svoje studente.
To je rečenica koju je teško napisati. Ali još teže živeti je kao student ovog fakulteta.
Jer dok studenti organizuju događaje, takmičenja, humanitarne akcije i predstavljaju fakultet gde god stignu, oni istovremeno vode iscrpljujuće borbe sa administracijom sopstvene institucije samo da bi dobili pravo da postoje.
Nakon što je zakonski rok za odlučivanje probijen za više od mesec dana, dobili smo odbijenicu koja nije otklonila nijednu od ključnih nedoumica koje studenti danas imaju. Do ovog trenutka studentima nije saopšteno ni ko su članovi komisije koja je dala negativno mišljenje, niti na osnovu kojih konkretnih kriterijuma je takva odluka doneta.
Kada se rokovi probijaju bez obrazloženja, kada studenti ne mogu da dobiju informacije o telu koje odlučuje o njihovom zahtevu i kada se odluke sa direktnim posledicama po studentsko organizovanje donose bez elementarne transparentnosti, teško je očekivati poverenje studenata u regularnost celog procesa.
Upravo zbog toga pokrenuli smo postupak za pristup informacijama od javnog značaja, jer verujemo da studenti imaju pravo da znaju ko odlučuje o ovim pitanjima, na osnovu kojih kriterijuma i zbog čega se mesecima odlagala odluka koja je morala biti doneta u zakonskom roku.
I možda je upravo ćutanje institucije ono što danas najviše zabrinjava studente, jer tamo gde nema transparentnosti, ostaje prostor za sumnju da problem nikada nije bio u dokumentaciji, već u samoj ideji nezavisnog studentskog organizovanja. Ali postoji nešto što se, čini se, ozbiljno potcenilo.
Studenti više nisu generacija koja ćuti.
Studenti koji sami skupljaju novac da predstavljaju svoj fakultet. Studenti koji bez institucionalne pomoći organizuju projekte. Studenti koji i dalje, uprkos svemu, odbijaju da dignu ruke od FTN-a, nisu studenti koje će obeshrabriti jedan pečat i nekoliko potpisa.
Zato ovo pismo nije samo pitanje registracije jednog udruženja.
Ovo je pitanje poruke koju fakultet šalje svojim studentima.
Da li je FTN mesto koje podstiče mlade ljude da budu slobodni, aktivni i hrabri? Ili mesto na kome se studentska inicijativa posmatra kao problem koji treba kontrolisati?
Jer istorija univerziteta nikada nije pamtila one koji su pokušavali da utišaju studente. Pamtila je studente koji nisu pristajali da ćute.
I zato verujemo da još nije kasno da stanete uz svoje studente. Ne deklarativno. Ne protokolarno. Već iskreno i institucionalno.
Jer bi bilo poražavajuće da najveća prepreka studentskom organizovanju na najvećem fakultetu u regionu ne bude manjak ideja, energije ili volje, već upravo fakultet koji bi prvi morao da ih podrži.
U interesu fakulteta i svih budućih generacija studenata, nadamo se da će FTN umeti da pokaže da i dalje pripada studentima koliko i upravi.
Studenti pobeđuju!
Klub studenata FTN „Student je car“
